(Политикин забавник)

Средином 19. века, у доба владавине кнежева Александра Карађорђевића, као и Милоша и Михаила Обреновића, основна спољнополитичка главобоља Србије почињала је на зидинама Калемегдана, односно још у делу вароши коју је чинио центар Београда „унутар шанца” и у коме су, поред Срба, и даље живели Турци.

Управа вароши такође је била двојна. Ово је изазивало сталне сукобе и трзавице између две заједнице и две власти. „Стање у Београду било је врло незгодно и одвећ замршено”, говорио је тадашњи управник града Никола Христић.

Изглед Београда 1849. године
Београд је имао изглед турске полузапуштене вароши, али која је већ доживљавала значајне промене под приливом нових становника и утицајем европског начина живота.

 „Чим се човек приближи Београду”, пише један путописац из тог доба, „осим неколико белих кућа са зеленим прозорима, саграђених по европском укусу, све што се пружа погледу турског је карактера: порушени зидови тврђаве, високи бели минарети међу којима се дижу чемпреси, решетке у хиљадама боја на прозорима, изрована калдрма, згрнуто ђубре по улицама.” У самом центру града, на тргу, „супротстављали су се полумесец и крст”.
 
За владавине кнеза Михаила наставила се европеизација градског живота. Народну ношњу постепено је замењивало средњоевропско одело. У грађевинарству се напуштао балкански стил. У Београду се одржавају балови и уведен је обичај дочека Нове године. Још од 1839. године српска влада је сваке године слала двадесеторицу питомаца на студије у иностранство.

Београд је 1867. године имао око 25.000 становника, двоструко више него средином тридесетих година 19. века. Становништво је било српско, турско и јеврејско, а било је и странаца, махом из Аустрије.

Заповедају три господара…
Варош „унутар шанца” одвајале су капије на којима су стражарили турски војници, низами: Видин капија (на Дорћолу), Стамбол капија (у центру), Варош капија (код Саборне цркве) и Сава капија (близу савске обале). Све те капије везивао је шанац који је негде био утврђен палисадама и некада је служио за одбрану града од напада са сува. Један мађарски посетилац града четрдесетих година 19. века записао је: „Овде у Београду заповедају три господара. Руски конзул, паша као командант града и султанов намесник, те, на крају, српски кнез…”

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

Полицијску службу у граду на српској страни вршили су такозвани пандури којих је било око 90. Сви су носили турско одело, према тадашњем обичају, и били су наоружани са по два пиштоља и великим ножем – јатаганом, а то све носили су заденуто за силавом – појасом. Осим пандура, постојале су и ноћне патролџије, којих је било 20–30 и чији је задатак био да ноћу патролирају полумрачним сокацима. Како би се увео већи ред и дисциплина, као и створила снажнија сила за могуће сукобе с Турцима, српске власти су од бивших војника основале јединицу која је названа служитељи полиције, док их је народ прозвао џандари.

Иако су се српски и турски трговци углавном добро слагали, а „неки су и заједнички радње и трговине водили”, у деловима вароши где су се преплитале две власти често је из разних разлога долазило до испада, некад и озбиљнијих, који су брзо прерастали у шире немире и метеж који су доносили људске жртве и претили и озбиљнијим оружаним сукобима.  

Никола Христић је у својим сећањима детаљно приказао низ таквих случајева. Тако је 1845. године у свађи турских низама с једним српским позорником код Саборне цркве случајно убијен ђак српске Богословије, што је узбудило цело грађанство у Београду. Године 1848. опет је један низам у свађи пробо тесаком (тј. сабљом) српског трговца, што је изазвало велике немире у којима умало није страдао и сам председник Земаљског савета Стојан Симић, у покушају да умири масу. И српска и турска власт покушавале су једна другој да наметну свој ауторитет у мешовитим деловима вароши, посебно око шанца, што је често изазивало велику напетост и дуготрајне српско–турске расправе, па и страно посредовање.

Понекад, сукоби између Турака (овај назив обухватао је све муслимане, како праве Турке, тако и оне из наших крајева) и Срба и њихових власти доводили су до мешања представника страних сила, односно њихових конзула у Београду. Један од најкрвавијих сукоба догодио се у лето 1860. године на обали Саве, близу неколико турских кафана које су се налазиле тик уз ђумрук (царину) на обали.

У сукобу између српских и турских бећара ови други извукли су дебљи крај. „Неколико Турака је потучено и у Саву побацано… Наши бећари Срби, онако окрвављени, ишли су на то да потуку све…” Београдски паша одмах је поднео тужбу српској влади и Порти, посебно нападајући српске жандаре као одговорне за покољ.

Чукур чесма
Најтежи сукоби Срба и Турака с далекосежним последицама настали су након догађаја код Чукур-чесме, 15. јуна 1862. године. Свађа око точења воде између српских шегрта и турских низама за непосредну последицу имала је окрвављену главу српског шегрта Саве, кога је Турчин ударио крчагом. Кад су српски пандури покушали да кривце спроведу у полицију, дошло је до пуцњаве у којој су убијена два српска службеника: Сима Нешић, терџуман (тумач у српској полицији) и Ђорђе Нишлија, жандарм. Ово је изазвало општи метеж и прави „рат” по београдским улицама. Аустријски путописац Феликс Каниц описао је догађаје:

„Око седам часова увече звуци добоша су објавили узбуну, а затим се истовремено са грмљавином и севањем муња, које је нанела олуја, распламсала борба, која се око џамија, на брзину претворених у војничка упоришта, и око кафана развила у право крвопролиће.”

Нападнуте су и све турске капије и стражаре одакле су низами убрзо истерани или су само побегли. Једино су остали у добро утврђеној Стамбол капији, у којој се њих неколико стотина забарикадирало.

„Пушкарање се ширило свуда где су Турци становали. Наши људи у појединим гомилицама нападали су на турске куће, а Турци су одатле пуцали и бранили се… Наши људи упадали су у куће турске и пљачкали…”

Наоружана гомила напала је турску текију у којој је живео један хоџа с породицом. Српски жандарми су се умешали како би спасли турску породицу, „но међутим хоџа је већ убијен, а кћи му заклана”, док су ипак спасени хоџина жена (була) и још неки Турци. Многе муслиманске породице су се разним споредним сокацима и путељцима провукле до тврђаве где су потражиле уточиште.

Док су сукоби још трајали, страни конзули покушали су да зауставе борбе.

 „У конференцији Гарашанина и конзула ишло је потешко, нису могли изнаћи начин изравнања, а ствар је била журна јер су били и сами сведоци непрекидног пушкарања.”

 Срби су предложили да се сви турски стражари заједно с турским становништвом повуку у тврђаву, али ово није ишло лако. Паша је одбијао, тражећи да се прво обуставе српски напади по граду, па да се сутрадан наставе преговори.

 „На то није Гарашанин склонио се. (Енглески конзул) Лонгворт је и по други пут ишао Паши, и кад се вратио, казао је да Паша захтева да влада српска гарантује за живот и имања Турака у вароши.”

Док су трајали преговори Срби су, настојећи да коначно истерају турске власти из града, исте ноћи порушили све освојене стражаре, као и зграду турске полиције на Дорћолу. Ноћни преговори Гарашанина, конзула и турског паше завршени су договором да се сви опкољени турски војници (у Стамбол капији) из града повуку у тврђаву. Следеће јутро турски низами су промарширали кроз шпалир српских војника и масу света.

„На челу колоне био је министар Гарашанин, док су се конзули са својим националним заставама распоредили по колони.” (Ф. Каниц)

Захваљујући овим посебним мерама заштите, све је протекло мирно. Међутим, два дана касније (17. јуна 1862), током сахране српских жртава, Турци у изненада с тврђаве почели бомбардовање вароши из 200 топова. Димитрије Н. Јовановић, који је као ђак учествовао у спроводу, оставио је успомене на овај догађај:

„Када спровод дође до дуда на месту где је кућа Кузмановића, одјекнуше неколико плотуна са северне стране од Града. Настаде комешање у спроводу… Још један плотун а одмах затим грунуше топови.  Неки из спровода викну: Турци излазе из Града. На овај поклич свет стаде бежати на све стране, али највише на Теразије, према кнежевом конаку…”

Бомбардовање је трајало пет сати. Неописива пометња завладала је градом.

„Улице се испунише кукњавом жена и деце… Многи почеше да беже према врачарским висовима, воденицама на Мокролушком потоку и према топчидерским шумама.”
Дефтердарова џамија налазила се на углу улице Вука Караџића и Обилићевог венца, 1876. године

Срби су одмах подигли високе барикаде и окупили одреде добровољаца, како би се одупрли могућем турском нападу. Песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, која је тада била на барикадама, описала је:

 „Из мрачне дубине сокака извиру долазећи овамо, к ватрама око којих седимо, све нови и нови наоружани добровољци и људи и жене, као да извиру из славне прошлости… како који стигне до барикаде заузима бусију, ништа не питајући; намешта пушку, скида торбу, гледа пут зидина Београдске тврђаве.”

На барикадама је био и официр Димитрије, син Вука Караџића. С друге стране реке, командант аустријског Земуна послао је све расположиве пароброде како би превезао српске избеглице. Путописац по Србији Феликс Каниц описује да је „и најзабаченији кутак Земуна био препун избеглица”. Каниц је тешком муком и за велики новац добио собу у хотелу „Код лава” који су користили београдски конзули.

Кнез Михаило, који је у то време био у Шапцу, хитно се вратио у Београд.

 „Кнез је био врло узбуђен и једак и разлажући безпримерно варварство Турака… изнео је да је немогуће и да он није вољан и даље трпити да у Србији постоје турски градови са посадама њиховим.”

Цела Србија спремала се за рат с Турцима, али земља није била спремна за ратовање.

„Знали смо многе недостатке у нашој војној спреми, али тек сада увидисмо да одвећ злочесто стојимо. Имали смо народну војску али тек пописану, још необучену, неизвежбану а уз то и ненаоружану. Једва око 5000–6000 регуларних војника, неколико батерија топова и нешто коњице сачињавало је нашу оружану силу…” (Н. Христић)

Кнез Михаило, који „није био склон авантурама”, прво је потражио посредовање гарантних сила да би се питање градова решило мирним путем. Гарантне силе заказале су конференцију у Канлиџи (предграђе Цариграда) јула 1862. године, на коју Србија није ни позвана (српски капућехаја, званични представник у Цариграду, Јован Ристић ипак је посредно пратио преговоре). На њој су Француска и Русија браниле српске интересе, тражећи хитно исељење свих Турака из Србије.  

Енглеска и Аустрија заузимале су се за Турску. Зато су одлуке конференције (септембра 1862) биле половичне и компромисне: Турци су били дужни да иселе своје цивилно становништво из Србије (што им је била обавеза још из 1830. године, коју Порта до тада није извршила). Посаде ће напустити две тврђаве у унутрашњости, које ће бити уништене (Ужице и Соко). С друге стране, у осталим тврђавама (Београд, Шабац, Смедерево и Кладово) турске посаде ће остати. Србе је погодило то што је Србија била дужна да исплати одштету муслиманима за одузета имања и за уништену имовину (одређену на укупно девет милиона гроша), док Турци нису обавезани да плате одштету за уништење бројних зграда током бомбардовања.

Кнез у Цариграду
Закључци конференције у Канлиџи изазвали су огорчење кнеза Михаила. Заповедио је да „Ристић у Цариграду даде познати да Он – Књаз неће овакво решење примити, ни на њега пристати јер је пуно неправде за Србију”. На то је у Београд допутовао изасланик, британски посланик при султану (Булвер). Занимљиво је како је кнез одговорио на коментар енглеског посланика око тога да Русија неће помоћи Србији:

„Ми немамо с Русијом никакове везе. На нас се једнако подозрева што смо ми с Русима једне вере, а у томе чини нам се неправда. Ми истина симпатишемо Русију, али то што је Русија крвљу својом помогла ослобођењу Србије.”

Булвер је након четири сата разговора на крају ипак убедио кнеза Михаила да прихвати одлуке гарантних сила. Србија није имала могућности да се одупре неправди. Огорчени кнез Михаило тада је рекао сарадницима: „Овако остати не може. Засад пристајемо, што смо неспремни, али ја ћу турски јарам стрести!”

Након неколико година, 1866, дошло је погодно време за коначно протеривање турских посада из Србије. Аустрија се тада још није опоравила од пораза у тек завршеном рату с Пруском. Турска је била заузета устанком на Кипру и желела је да избегне нове недаће. Чак је и Енглеска саветовала Порти да учини Србији, како би је привукла себи и избегла сукоб и шире немире.

„Великим силама Енглеској, Француској и Аустрији било је млого стало да се у Турској ништа не догоди што би пореметило мир, а подозревале су да нас Русија подстиче… Велике силе оцениле су наше прилике и све су сложиле се да Порту пригласе да испуне наше захтеве.” (Н. Христић)

Априла 1867. године кнез Михаило путовао је у Цариград где му је султан (Абдул-Азиз) уручио ферман о уступању градова у Србији „на чување”. Предаја Београдске тврђаве извршена је 18. априла 1867. године.

Савременик догађаја на Калемегдану М. Лијешанин овако је описао тај догађај:

„Царски ферман прочитан је прво на турском, а потом на српском језику. Читање је поздрављено паљбом из 21 топа са тврђаве. Потом је паша приступио кнезу и, честитајући му, предао кључеве градова. У том тренутку, пред пашиним конаком је подигнута српска застава. Један одред српске војске са официром Светозаром Гарашанином (сином Илије) на челу умарширао је у тврђаву… Народ је одушевљено почео да кличе и међусобно се грли и љуби.”

Увече је у Београду приређена бакљада каква до тада није виђена. Кнез Михаило се потом, с балкона двора, обратио народу:

„Хвала вам, браћо. Сваки човек у свом животу има радосних дана и тужних… Ја као човек и као владаоц, данас, изабрао сам овај дан као најмилији ког успомена даваће живот будућем мом животу… У смрт, у живот, ја ћу с мојим народом – срећан, весео, а мој народ са мном ће!   Живео народ!”

Михаило тада није слутио да му злотвори из сопственог народа неће дозволити да доврши животно дело.

Руже на столу
Као и сваког дана, 29. маја 1868. године кнез Михаило је изашао у поподневну шетњу у Топчидер. Пратили су га само рођака Анка, њена кћи Катарина и Анкина мајка Томанија (удова Јеврема Обреновића). Полиција и жандарми нису ишли у шетњу за кнезом, који то није дозвољавао.

„Дошавши Књаз близу краја стазе, код једног савијутка, спази четири-пет људи. Тај појав људи онде је био сасвим необичан.” (Н. Христић) Кнез се, међутим, није зауставио, него је наставио пут. „И чим су они били иза његових леђа, припуцају из револвера и убију га.”

На истом месту убијена је и Анка Обреновић, док је Катарина рањена. Мотив убиства је, наводно, био лични, а убице су светили свог брата који страдао од „Михаиловог режима”. Несумњива је, међутим, била њихова повезаност с представницима династије Карађорђевић, иако никада заиста није доказано да је и прогнани кнез Александар учествовао у завери.

Феликс Каниц је био у Земуну кад је стигла вест о убиству кнеза Михаила у парку на Топчидеру (29. маја/10. јуна 1868).

 „…Имао сам болну привилегију да међу првима видим леш тек положен у ковчег… Кнежев радни кабинет затекао сам у стању како га је кнез оставио пред своју кобну шетњу. На столу је била његова последња лектира – броширани примерак моје књиге Сербиен (Србија)… а поред ње су у једној чаши већ почеле да вену руже које му је послала млада рођака Ката Константиновић у рано јутро на дан његове погибије.”

Сахрани кнеза Михаила присуствовале су хиљаде људи. Стари сарадник кнеза Михаила Илија Гарашанин записао је поводом кнежеве погибије: „Нема несреће над српском несрећом. Величина ове не да се описати. Изгубивши Михаила, чини ми се, све изгубисмо…”.

Аутор: Душко Лопандић

Ознаке: Београд, кнез Михаило Обреновић, Никола Христић, сећања, Срби, Турци, Чукур чесма