Прочитај ми чланак
Један од симбола петооктобарских промена, Љубисав Ђокић-Џо који је са својим багером те 2000. године пробио полицијски кордон и ушао у зграду РТС-а, чиме је и формално пао Милошевићев режим, више од деценију касније признаје да је изигран и огорчен на „победнике“ који су искористили народну вољу за своју корист. У интервјуу за „Правду“, 12 година од историјског октобра, Џо се присећа легендарне вожње багером кроз кишу куршума полиције, својих мука у протеклој деценији и ексклузивно открива да је решио да напусти Србију јер овде не може да обезбеди егизстенцију за своју породицу.
-Мука ми је од свега а посебно сам бесан што видим да је народ безвољан и убијен у појам. Данас сам позвао све које познајем и рекао им „Свима којима је лепо нека остану код куће“ и дошао сам пред Скупштину где није било ни десетак људи. Све ми је било јасно а ни медији нису хтели да пренесу мој позив народу. Много сам бесан, много, каже на почетку разговора Џо.
Кажете да вас медији бојкотоју а легенда сте петооктобарских догађања, како то објашњавате?
-Објашњавам тиме што никада нисам био ни уз једну власт нити сам се било коме улагивао па ни победницима петог октобра. Ја сам тог дана у багер сео својом вољом и нико ми то није наредио нити је то могао да уради. Био сам свој и остао сам само свој а деведесет посто медија у овој држави иду уз власт и све оне које нису на линији бојкотоју па тако и мене. Навикао сам на такав третман и чудио бих се да је друкчије.
Да ли сте тог петог октобра 2000. могли и да помислите да ће Ивица Дачић 12 година касније бити премијер Србије?
-Да вам искрено кажем, нисам ни најмање изненађен што је Дачић председник Владе а и зашто да не буде ако је народ тако гласао. Како су сејали победници петог октобра тако данас жању јер народ можда ћути али на биралиштама каже шта има и свакоме даје по заслузи. Иначе, открићу „Правди“ екслкузивно, затражићу ових дана код Дачића пријем и тражићу да ми о трошку државе изда нови пасош јер још увек имам онај стари који више не важи. Толико сам ваљда заслужио да ми се учини а чим добијем пасош одлазим из Србије и тражићу азил у некој страној земљи. Не могу више да издржим и преживим, на ивици сам снаге. Пензија ми је 20 хиљада динара и од тога живимо, боље рећи преживљавамо, супруга, син и ја.
Да ли сте тражили нека решења или је одлазак из Србије заиста једини излаз за вас?
-Никада никога нисам молио низашта али сам небројено пута свима онима из претходне власти дословце рекао „Довео сам вас у фотеље а ви сада окрећете главу када прођете поред мене“. Већ месец дана сваки дан слушам у медијима само о оној паради поноса се прича, као угрожена су права гејева. Немам ја ништа против гејева, нека приватно раде шта хоће али нека не причају да су им угрожена људска права јер су та права мени угрожена и то најстрашније. Отворено ми многи прете а данас када сам дошао пред Скупштину да обележим пети октобар неколико полицајаца из станице Стари град хтело је да ме хапси иако сам пријавио скуп. Рекао сам им да ме слободно хапсе али наравно нису то смели јер знају да би се, ако не наша, а оно сигурно побунила светска јавност.
Вратимо се још мало у тај пети октобар 2000. године, да ли сте тада били свесни да ризикујете живот?
-Био сам свестан свега и знао сам добро када сам тог јутра улазио у багер да се можда нећу вратити али сам био чврсто решен да помогнем да Србија постане демократска држава. Возио сам багер Пожешком улицом до центра града и кордони су се склањали испред мене, ваљда ни сами нису могли да поверују да ћу ићи до краја, „мечки на рупу, што народ каже. Није Слоба пао када је запаљена Скупштина већ када сам ја багером ушао у зграду телевизије. Та телевизија, тадашњи РТС, је био симбол Милошевићеве владавине а не Скупштина. И данас су ми пред очима меци који су звиждали око моје главе док сам багером крчио пут ка вратима РТС-а. И даље ми није јасно како ме ниједан није метак погодио. Иначе, те приче да је пети октобар био спонтани народни бунт су обична лаж јер је ДОС организовао пуч морајући да оправда силне паре које су добили са запада а заправо је требало ићи у други круг председничких избора где би Слоба сигурно пукао али неко је решио да се све заврши на улици три дана раније. Једино је мој бунт тада био спонтан.
Изгледа да су се сви окористили о тај пети октобар осим вас?
-Не да изгледа него јесте тако. Ништа ја нисам добио од тог петог октобра, добро, нисам ништа ни тражио, желео сам да се промени власт и почнемо да живимо као нормални људи али је ваљда био основни ред да они које сам својим багером довео на власт и у фотеље барем куртоазно питају како ми је и имам ли хлеба да једем. Покушали су да се окористе о моју популарност па је ДОС наручио неколико хиљада аутића-багера са натписом „5. октобар“ али човеку који је те аутиће направио никада нису платили. Онда је он те багерчиће, пуну кутију, донео и дао мени а ја их поделио деци на улици.
Где је данас ваш легендарни багер и да ли ћете га упалити поново, чисто да не зарђа?
-Немам више багер, све су ми узели па и то али ако устреба поново ћу га упалити. Не бојим се никога, немам више шта да изгубим и ако ипак не одем и останем у Србији борићу се против сваке неправде. Мене не интересује ко је на власти већ да овом народу буде боље. Иначе, хајде да једном за свагда отклонимо једну нетачност која је присутна у јавности и у медијима већ 12 година. Уопште тог петог октобра 2000. године нисам возио багер већ утоваривач а то су два потпуно различита возила. Неспоразум је настао када је један од лидера ДОС-а,Горан Свилановић, мој утоваривач назвао багером, то прихватили сви медији и народ и тако остаде до данас. Нема везе, нека и буде багер, баш и не бих волео да под старе дане мењам надимак па да уместо Џоа Багеристе постанем Џо Утоваривач.
( Правда )
