Прочитај ми чланак
Интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе, сматра митрополит Амфилохије.
Став Патријарха Иринеја био је и остао став Цркве кроз вјекове, па и данас. Имајући такав став, цар Лазар је изабрао Царство небеско, не зато што је био против „земаљског царства“ него зато што је стављен пред избор – између онога што човјек ионако губи, због пролазности, и онога што је вјечно и непролазно. Није хтио да жртвује слободу, образ и душу – за турску чалму и пуније корито… док му дође „сјекира смрти међу уши“.
Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивном интервјуу коментарише изјаву Партијарха да „ако нас Европа неће оваквима какви јесмо можемо још 500 година у ‘муци и трпљењу'“.
Помињање спремности за вишевековну жртву не делује убедљиво поред бесних лимузина у којима се возе епископи наше цркве?
– „Бијесне лимузине“, ако их има (додуше, већина наших Епископа користи обична савремена кола попут обичних грађана за обављање своје службе), спадају у гријех појединаца. По ријечи Светог Саве: „Ако је поп грешан, молитва није грешна“ тј. вјековно свједочење Цркве саможртвености као мјере људског достојанства.
Председник Николић најављује државну платформу о Косову. Да ли су представници СПЦ позвани да дају своје мишљење?
– Предсједник Николић, сигурно, знаде мишљење Цркве и њен непромијењени став. Тај став му је Синод саопштио ових дана и писмено.
Срби са севера Космета оптужују председника Николића да је променио ставове о чврстој одбрани Космета, да је спреман на успостављање границе и да је то увод у финално признавање независног Косова. Како Црква гледа на увођење такозваних интегрисаних прелаза?
– Интегрисани административни прелази нису ништа друго до још један корак ка заокруживању границе тзв. независног Косова и тиме вађењу жиле куцавице из њедара Србије. Све је то плод агресије НАТО-а на једну суверену земљу, започете бомбардовањем Србије и Црне Горе, уз подршку терористичкој групацији косовских Албанаца, настављене етничким чишћењем, рушењем стотина православних храмова, хиљада домова, запосиједањем „Бондстилом“ Косметске земље и другог рудног блага. Они који су све то урадили и подржали, данас се и сами не устручавају да открију прави разлог тога – стварање независног Косова.
Да је намјесто Србије нека друга земља, која би као она – цјеловита (са Косовом и Метохијом) била чланица Уједињених нација, а за потврду своје суверености на свом читавом простору имала декларацију 1244 Савјета безбједности, прво што би њена влада захтјевала од своје скупштине било би доношење, по хитном поступку, одлуке о извршеној окупацији Косова и Метохије и стављању ван снаге свих досадашњих аката потписаних са Бриселом, на штету суверености државе. Ако Србија није у стању да учини такав чин, достојан једне часне земље, онда би макар требало да, при потписивању споразума, попут овог о интегрисаним прелазима, запише оно што је у таквим случајевима несрећни Недић писао: „По наређењу окупаторских власти…“
Како бисте ви оценили односе СПЦ и Римокатоличке цркве? Да ли је услов свих услова да папа посети Србију и да то учини преко Јасеновца?
– Основни призив Христов у Еванђељу, свима људима, а камоли својим следбеницима, гласи: „Покајте се јер се приближи Царство Небеско.“ У свехришћанској молитви „Оченаш“ стоји: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Покајање и праштање су најбитнија морална и духовна хришћанска начела. Она важе за сваког Хришћанина, па и за мене као Митрополита, а и за Папу као Римског Епископа.
Добро је што је Папа клекао у Аушвицу, тражио опроштај за инквизицију и Холокауст. Ако, међутим, хоће да га такође Православни Српски народ препозна као састрадалног брата и прими као оца – најбоље ће га препознати и примити ако покајном сузом и љубављу помилује милионску јасеновачку жртву принијету и заклану од оних који су тај злочин чинили тврдећи да то раде због вјерности њему као Светом Оцу и његовој Римокатоличкој Цркви. Кроз покајање и праштање прима нас Бог и препознаје као своје; кроз покајање и праштање ћемо се и ми препознати као браћа и дјеца заједничког Оца.
Односи две државе, па и народа, српског и хрватског, после ослобађајућих хашких пресуда генералима Готовини И Маркачу делују на најнижем нивоу од рата до данас. Могу ли две цркве екуменским дијалогом да помогну у мирењу?
– То што важи за СПЦ и Папу, подједнако важи и за православне Србе и Хрвате римокатолике. И једни и други смо као Хришћани, нарочито у овим последњим временима, били у опасности да Цркву поистовјетимо са биосоциолошким (националним) колективом. А сви добро знамо да Црква Христова није исто што и „крв и раса“. Она је призвана да преображава „крв и тијело“, крвљу – голготском Љубављу Христовом која се пролива „за све и сва“ подједнако.
Ако у свјетлости те истине сагледамо себе, као Хришћани, и наше понашање једних према другима само ових последњих 20 година, над много чим бисмо се морали дубоко замислити, зашто не рећи – и покајати?! Од свега претходног што нам се догађа да поменемо овај најновији догађај: прослављавање Готовине и Маркача од Цркве у Хрвата као националних хероја – њих који су узрочници прогона преко двјеста хиљада људи, претварања у згаришта њихових домова, многобројних убистава и насиља… Па ипак, ако цркве не помогну мирењу – ко ће моћи помоћи?
(Ђилас)
