Прочитај ми чланак
Дијете кад се роди није способно, бар не у првих пар мјесеци за самосталан живот. Треба га хранити, појити, купати, пресвлачити и на сваки други начин водити бригу о њему. Како одраста треба га учити неким устаљеним радњама, као, када је вријеме за спавање, храњење, играње и обављање физиолошких потреба. Са растом и интелектуалним развојом, оно учи прве ријечи, прве реченице, слова, бројеве и још много тога. Најбитније је од дјетета начинити човјека, тј. уложити максималан напор да самостално иде кроз живот, буде добар друг, комшија, али и родитељ једног дана.
А да ли се може (пре)васпитавати одрастао човјек или чак један читав народ? Има ли разлога за то? Да ли је и један народ некоме толико згријешио, да га често, али баш сурово треба кажњавати?
Већина нас има неког кућног љубимца, најчешће пса. То је једна велика брига, али и љубав. Учимо га да ради оно што ми хоћемо. Како то? Па помоћу једног „трика“, званог награда и казна. Тјерамо га да поновља неке радње, док не „научи“. Онда га „богато“ награђујемо неким мрвицама. Те мрвице су за њега драгоцјене. Он ће све учинити за те мрвице, јер за нешто друго и не зна. Безрезервно нам вјерује и воли нас. А ако би урадио нешто, што нам се не свиђа, слиједи казна. И то таква да пас осјети да је издао, повриједио и на сваки други начин изневјерио свог газду. И једва чека да поново стекне повјерење газде и награде за послушност, не знајући да је објект манипулације. Како се то зове? Дресирање, метод манипулације помоћу награде и казне. Односно играње по музици која се свира. Да ли се човјек може дресирати? Више људи? А, један народ?
Сваки дан у подне Сунце је тачно изнад нас, сваких 24 сата наступа нови дан, сваких седам дана је недјеља. Многе ствари се дешавају у циклусима. Постоје природни циклуси: дан и ноћ, плима и осјека, појава Халејеве комете, итд. Човјек на њих не утиче, не манипулише њима. Постоје и они којима се може манипулисати, догађаји у друштву и свијету који постају историјски моменти. Једном годишње славимо рођендан, имендан, славу (свеца заштитника породице), обиљежавамо разне годишњице. Неке једва чекамо (склапање брака, кумство, лични успјех), а за неке не бисмо вољели да су се уопште десиле.
Данас је један такав дан. У последњих 100-тињак година ово је, такав, трећи. Први се десио 24.03.1941. год. Краљевина Југославија је потписала споразум са Тројним пактом, којим је захтјевана и гарантована њена неутралност у Другом свјетском рату, много повољнији него неки који ће се потписивати и реализовати у будућности. Тих дана се над свјетом надвијао огроман олујни облак, а споразум је био нада ће нас бар та олуја заобићи. Али, невоља не сједи скрштених руку. Три дана касније извршен је војни пуч, смјењена влада, устоличен краљ Петар, а споразум на тај начин одбачен. Након пар дана наступио је ужас рата на овим просторима, а пучисти заједно са краљем су побјегли у Лондон. Југославија је кренула у Други свјетски рат, али и онај грађански, који је завршио као што знамо.
Други је 24.03.1999. год. Косовска криза је довела до НАТО агресије. Шиптарски терористи су вршили терор над српским, али и албанским становништвом, које им није било лојално. А операције војске и полиције СРЈ против њих су у иностранству интерпретиране као српска агресија на несрпско становништво.То је био повод за „Операцију Савезничка сила“. Код нас је још зову и „Милосрдни анђео“. То је покушај неких „наших“, да се оправда агресија и купање једног народа челиком и осиромашеним уранијумом. Нова рунда „дресирања“ Срба је трајала 78 дана. А казна је била хиљаде тона касетних бомби, навођених пројектила, али и осталих средстава за уништење објеката, технике и живе силе. Посљедице тога су огромне. Привреда још није достигла, (а можда и неће?), обим производње од прије НАТО бомбардовања. Зашто? Да бисмо као „награду“ добијали мрвице са европског и НАТО стола? Један народ који има свој језик, своје писмо и своју цркву, а најважније своју државу много дуже него неки други, не смије се задовољити да буде било чији поданик, играчка, којом се игра неко вријеме, а онда одбаци.
Данас, 24.03.2016. год. свиће још један дан који ће на неки начин утицати на српску историју. Са надом и зебњом се ишчекује објављивање пресуде првом предсједнику Републике Српске, госп. Радовану Караџићу. Са надом да ће пресуда бити ослобађајућа, јер у поступку није недвосмислено доказана његова кривица за оно што му се ставља на терет. С друге стране је зебња, јер постоји безброј примјера да Хаг са својим пресудама, за грађански рат и распад СФРЈ криви искључиво Србе.
Без обзира на политичку опредјељеност, припадност било којој партији, постојању симпатија или анимозитета према госп. Радовану Караџићу, као Срби морамо стати иза њега, каква год да је пресуда. Није он ништа више, а ни мање крив од оних, који су били на другој страни, али нисмо дочекали да се њихова умјешаност у појединим догађајима процесуира пред судом. Биће још тешких дана, али биће и оних љепших и лакших, некако безбрижнијих. Поштовање се стиче поштовањем жртве очева и дједова, а онда се можемо надати да ће и нас синови и унуци поштовати.
Извор: Србин инфо – Марко Поповић
