Прочитај ми чланак
Шта је могло да уједини жутог спин мајстора, чаробњака црне хронике и влашког војводу
Како то већ бива, две ствари после читања доушничког чланка Владана Динића „Новинари у цивилу“ никад нећу сазнати. Прву, шта сам то толико добро урадио или написао што је могло да уједини Владимира Бебу Поповића, врховног спин мајстора жутих и аутора тврдње да је Зорана Ђинђића убио Воја Кошутница, затим Владана Динића, чувеног новинара црне хронике који је српски језик задужио синтагмом о „младим лавовима београдског асфалта“, и влашког војводу Ђорђа Вукадиновића, искључивог власника лиценце на патриотизам на београдским „европским“ телевизијама. Убија ме радозналост чиме сам то окупио ову црну тројку, од ког им је мог потеза толико зазимило да, ево, заједно спавају пас, мачка и миш.
Друга ствар коју никад нећу сазнати јесте кога сам то последњих недеља толико нагазио – јер поменута тројица лумена нису на мом радару – односно ко је био инвеститор овог удруженог журналистичклог подухвата? Ко је платио да у штампарију уђе овај број Динићевог повременика „Сведок“, где је текст о мени првобитно објављен? Разочарало би ме да је то, на пример, Динко Меин Кампф Грухоњић, свако други у улози инвеститора поменуте прљавштине показао би да за ову тројицу младића још има наде. Моју радозналост, наравно, дражи и питање ко је био толико глуп да ме нападне преко „Сведока“, у коме би, чим Србија поврати достојанство државе, ваљало штампати државне тајне будући да би њихов излазак у тим новинама обезбедио да остану неоткривене. И ко је онда, кад је видео домете „Сведока“, проширио за још неколико квадратних метара суверени влашки реал естате, преносећи Динићев текст на „Новој српској политичкој мисли“, порталу који се толико хвали својим моралом да сам сигуран да тек после оваквих и сличних бљувотина са истим не може имати никакав проблем.
Узалуд моје жеље – не верујем да ћу икад сазнати шта је то ујединило жутог спин мајстора, чаробњака црне хронике и влашког војводу. Узалуд је и да овај одговор уозбиљим: шта се још може рећи о Беби Поповићу, који је, заједно са покојном Биљаном Ковачевић Вучо, написао и издао књигу о мени, наравно, пошто сам разоткрио његову срамну улогу у Ђинђићевој влади и пошто у „Сабљи“ није успео да ме ухапси. Такву књигу, колико год лажљиву и срамотну конструкцију, и онда и сад доживљавам као признање. Зарадио сам је, што је, држим, много боље него да сам зарадио супротно – награду НУНСа или благонаклоност Б92. Немам дакле проблем с тим утолико пре што се Беба претходно потрудио да ми пронађе штошта стварно – претресао је Републику Српску у потрази за некаквим мојим ратним злочином, претркељисао све полицијске архиве не би ли ми нашао неки криминал, макар малолетнички, па, кад није било ничег, онда је написао како сам агент обавештајне службе. Мошмислит.
Потом је, пет година касније, ту дифамацију без икакве дистанце преузео Динић, пун поверења у чињеницу да се од нечег мора живети, на чему му не замерам будући да живимо у времену када то на поштен начин више нимало није лако. Кад се показало да Динићеву творевину која се лажно представља као новине не чита нико, на сцену је ступио влашки војвода, објављујући све то, такође без икакве ограде и дистанце, на свом НСПМ, показујући да морал толико може да буде калоричан да само још очекујем да нутриционисти конзмирање морала доведу у исту раван са конзумирањем чварака. („Више поврћа, мање морала, или да пређете на морал биљног порекла.“)
Никакав проблем дакле немам с тим, утолико пре што није нека штета отпети овакву дифамацију за сазнање да је у Србији све на свом месту – Беба, Диња и Влах на својој страни, а ја на својој. Једино бих своју радозналост чиме сам заслужио овакво „окупљање“ и ко је инвестирао у њега радо разменио за једно друго: шта о свему томе мисли Слободан Антонић, члан уредништва НСПМ. Тек да знам да је стварно све на свом месту. Не инсистирам, наравно.
(Стандард)
