„Због тога да за њих нешто урадимо, и верујем да смо створили много прилика за нашу земљу, много прилика за нове послове за наше људе, за већа примања“, изјавио је Вучић.Ипак, искуство са постојећим кинеским инвестицијама у Србији говори супротно. Фабрика Линглонг у Зрењанину постала је симбол „ропства 21. века“.

Радници су смештени у дугачке бараке преграђене у собе за по 15 људи, са металним коритима уместо нормалних купатила. Храна је лошег квалитета – доручак често само једно јаје, ручак без довољно меса. Неки радници чак држе кавезе са живином и зечевима да би имали нормалан оброк.Сличне приче стижу и из других кинеских пројеката. У руднику Зиђин радници имају повишен ниво олова у крви, а фабрике попут Леонија у Малошишту и Нишу, Тигара у Пироту и Трендтекса у Белој Паланци затварају се једна за другом, остављајући стотине и хиљаде људи без посла.Социолог из Ниша Ђокица Јовановић оштро критикује овај приступ.„Русија више не може да нам буде упориште, јер је заглављена у Украјини. Америка и Западна Европа имају затегнуте односе.

Тако да је остала та далека Кина. И занимљиво, баш комунистичка Кина, и у комунистичку Кину иду наши одлучни антикомунисти. То су такви парадокси за сатиру и комедију“, каже Јовановић.Он додаје да кинеске инвестиције нису ни јефтине ни квалитетне.„Ем прескупо, преко сваке мере, ем, на жалост, и неквалитетно. Ту нема ни говора о партнерском односу. Фирме се пакују и одлазе, а људи остају на улици. То је огроман социјални проблем коме наш политички подсистем не придаје ни приближно пажњу.“Југ Србије већ је опустошен масовним отпуштањима.

Стотине радника остају без посла, а држава, уместо да тражи партнере који доносе дугорочни развој, нуди нове кинеске уговоре који, према речима критичара, подсећају на модел експлоатације какав је виђен у комунистичкој Кини.Да ли ће Јумко и Симпо постати нови Линглонг? Да ли ће најсиромашнији део Србије добити „стратешко решење“ или само нове бараке и ниска примања? Време ће показати, али искуство до сада не даје много разлога за оптимизам.