Pročitaj mi članakEvropski parlament je 14. marta 2022. usvojio rezoluciju u kojoj se „osuđuju napori Rusije da iskoristi etničke tenzije na Zapadnom Balkanu u cilju rasplamsavanja sukoba i podela što bi moglo dovesti do destabilizacije celog regiona“. Rečeno je i ovo: „Primećuje se da se strano mešanje, takođe, može ostvariti uticajem i instrumentalizacijom verskih institucija, kao što je ruski uticaj u pravoslavnim crkvama, posebno u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, a posebno u njenom entitetu Republici Srpskoj.“ Iz ovoga se jasno vidi da Srpska Pravoslavna Crkva za EU parlament ne postoji nego postoje „pravoslavne crkve“ u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.
Evropski parlament nastavio je tamo gde je američka komanda stala. Bivši komandant američkih snaga u Evropi, general Ben Hodžiz je u autorskom članku iz juna 2019. ukazao na problem koji Zapadu i SAD predstavlja „pritisak“ SPC na predsednika Aleksandra Vučića da ne prizna nezavisnost Kosova. Evroparlamentarci su optužili SPC da brani tradicionalne vrednosti, a iz SPC je odgovoreno da se ona „zalaže na isti način kako to zaista čini i Ruska Pravoslavna Crkva, kao i sve ostale pomesne pravoslavne Crkve bez izuzetka, ali, ni najmanje različito, i Katolička crkva, kao i neke crkve reformacije“.
Time smo došli do najdubljeg pitanja – da li je stav vrhuške EU prema Srpskoj Crkvi slučajan? I šta SPC može da očekuje u Evropi bez Hrista?
ZAPADNA AGENDA I PRAVOSLAVLJE
Od Ukrajine i baltičkih država do Češke i Švedske, parohije Ruske pravoslavne crkve su počeli da progone, optužujući ih za veze sa „totalitarnom Moskvom“, ali, kako kaže ruski analitičar Igor Druz, problem je daleko širi od ovih optužbi.
Iako je, zvanično, sloboda veroispovesti proklamovani cilj, javno stavljanje krsnog znaka na sebe nalazi se na udaru zabrane: srpski džudista Nemanja Majdov je diskvalifikovan na pet meseci jer se prekrstio pred borbu na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine. On je tom prilikom rekao:
„Primio sam odluku Međunarodne džudo federacije da sam suspendovan na pet meseci zbog kršenja njenog verskog kodeksa“.
Zbog činjenice da se prekrstio pre ulaska na tatami, zabranjeno mu je učešće na svim turnirima i treninzima. Logika organizatora Olimpijade je neverovatna: moguće je održati ceremonije otvaranja igara tako da ih je nemoguće ne nazvati satanističkim, i ni u kom slučaju ne treba da se prekrstite.(…)
Majdov je dodao: Nisam želeo da se izvinim za to što sam se prekrstio i sigurno nikada neću. (…) Bog mi je dao divnu karijeru, sedam evropskih i tri svetske medalje.
Naravno, nisu svi kadri da svedoče veru poput Srbina Nemanje. Na Ukrajini, koja služi kao poligon za testiranje antihrišćanskih tehnologija, već postoje slučajevi ubistava za odbranu verskih principa, a donet je i zakon o zabrani kanonskog pravoslavlja. U toku su hapšenja episkopa, sveštenika, vernika koji neće da se odreknu kanonskih istina Crkve. Sve se to podržava na nivou vlada SAD i EU, a raskol tzv. „Pravoslavne crkve Ukrajine“ ( PCU ), u koji se silom teraju pravoslavni hrišćani Ukrajine, nastao je uz aktivnu podršku šefa Stejt departmenta Majka Pompea. Predsednik Džozef Bajden je lično pozdravio šefa PCU Dumenka.
Češki ministar spoljnih poslova Jan Lipavski je svojevremeno izjavio:
„Ne smatram Rusku Pravoslavnu Crkvu Moskovske patrijaršije Crkvom, a njene predstavnike sveštenstvom.“
Lipavski, ultraliberal, bio je, kad se obreo na vlasti, zagovornik legalizacije droge i džender agende.
Igor Druz zato kaže:
“Mnogi veruju da mrze pravoslavlje zbog njegove povezanosti sa Rusijom. Ali zar ne bi bilo tačnije reći da oni mrze Rusiju zato što je povezana sa pravoslavljem? Nije li zato što nas toliko mrze da se u našoj zemlji nalazi najveća Pomesna Pravoslavna Crkva na svetu?“
VREDNOSNI POREDAK
Savremeni evropski liberalni poredak i tradicionalne vrednosti pravoslavnog hrišćanstva često se predstavljaju kao dva različita, pa i suprotstavljena sistema vrednosti. Liberalne vrednosti Evropske unije se propagiraju kroz ljudska prava, individualne slobode, vladavinu prava, demokratsko upravljanje i sekularizam. Nasuprot tome, vrednosti pravoslavnog hrišćanstva oslanjaju se na biblijsko i svetootačko učenje, naglašavajući duhovnost, zajednicu vernih, svešteno predanje i orijentaciju ka večnim istinama.
Poslednjih decenija, a posebno posle pada komunizma, dolazi do susreta, ali i napetosti između ova dva vrednosna okvira, naročito u zemljama istočne Evrope koje bivaju uključene u evrounijatski liberalni poredak. Neki analitičari ovu sučeljenost opisuju kao sudar građanskog identiteta utemeljenog na liberalno-demokratskim principima sa tzv. nativističkim konceptom identiteta koji prioritet daje kulturno-civilizacijskim vrednostima.
IDEJE LIBERALIZMA
Savremeni liberalizam u Evropi crpi inspiraciju iz ideja prosvetiteljstva i klasične liberalne filozofije. U osnovi je uverenje da su čovekov razum (racionalnost) i slobodna volja temelj morala i društvenog poretka. Otuda proizilaze ključne vrednosti poput individualnih prava i sloboda, jednakosti pred zakonom, vladavine prava i demokratskog učešća građana u vlasti.
Evropska unija je institucionalno ugradila ove vrednosti u svoj ključni akt: u članu dva Ugovora o EU navodi se poštovanje ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i ljudskih prava kao temeljnih vrednosti na kojima počiva Unija.
Liberalni sistem vrednosti polazi od pojma autonomne individue koja poseduje neotuđiva prava samim tim što je čovek. Sekularni karakter liberalne misli znači da se moralni i politički principi nastoje opravdati univerzalnim racionalnim argumentima, a ne pozivanjem na religijski autoritet. Istovremeno, liberalna etika zadržava humanistički ideal dostojanstva svakog pojedinca, što je načelo koje ima korene i u hrišćanskoj antropologiji, ali je u liberalizmu definisano na sekularni način kao opšte ljudsko pravo.
VREDNOSTI PRAVOSLAVLJA
Pravoslavno hrišćanstvo svoje vrednosne osnove gradi na Svetom Pismu i Svetom Predanju, odnosno na učenju Crkve koje su oblikovali Vaseljenski sabori i Sveti Oci. U središtu pravoslavne antropologije stoji ideja da je čovek stvoren „po liku i prilici Božjoj“ (Post. 1:26), kao i da je prizvan na zajednicu sa Bogom. Iz te osnove proizilaze vrednosti kao što su svetost života, ljubav prema bližnjem, milosrđe, smirenje i sabornost vernih.
Čovekovo dostojanstvo u pravoslavnom hrišćanstvu potiče iz njegovog bogolikog naznačenja jer svako ljudsko biće nosi u sebi lik Tvorca, što podrazumeva poziv na vrlinu i oboženje.
Za razliku od liberalnog optimizma u pogledu društvenog napretka, pravoslavna bogoslovska misao naglašava palost čoveka posle gubljenja rajske zajednice sa Bogom. Ideal pravednog društva, prema pravoslavnom shvatanju, nije ostvariv u punoj meri bez preobražaja čoveka blagodaću Božjom. Ljudska priroda ranjena grehom može samo delimično ostvariti ideale savršene pravde i slobode, i to tek uz Božansku pomoć i kroz podvig vere.
Stoga pravoslavlje teži konačnom spasenju i ujedinjenju čoveka s Bogom, i sve zemaljske vrednosti sagledava u svetlu tog večnog cilja. Pravoslavna aksiologija prednost daje duhovnim vrednostima kao što su vera, nada i ljubav, pri čemu priznaje i vrednost čovekovog života i slobode kao darova Božjih koji se ne smeju zloupotrebiti.
OD KRAJA 20. VEKA DO DANAS
Period posle 1990. godine obeležen je širenjem liberalno-demokratskog poretka na istok Evrope i učvršćivanjem orijentira nazvanih „evropskim vrednostima“. Posle okončanja Hladnog rata, Evropska unija i Savet Evrope insistirali su da postkomunističke države prihvate standarde (briselski shvaćene) demokratije, vladavine prava i poštovanja prava manjina kao uslov integracije.
U tom procesu, ustavi i zakoni mnogih zemalja su reformisani u pravcu jačanja sekularnog karaktera države. Na nivou same EU, početak 21. veka doneo je dodatnu kodifikaciju liberalnih vrednosti – doneta je Povelja EU o osnovnim pravima (2000), dok je Unija insistirala na rodnoj racvnopravnosti i džender ideologiji, zaštiti prava etničkih i verskih manjina, osoba „nestandardne seksualne orijentacije“, itd.
Istovremeno, u mnogim zapadnoevropskim društvima došlo je do ubrzane sekularizacije: opadanje tradicionalne religioznosti pratila je veća prihvaćenost ultraliberalnih stavova po pitanjima porodice, braka i morala.
U zemljama istočne Evrope sa pravoslavnom većinom, ulazak u evropske integracije ponekad je doživljavan kao izazov njihovoj kulturnoj i verskoj baštini, što je dovelo do izvesnog sudara vrednosti. Pravoslavni lideri su izvesne evropske integracione procese predstavljali kao najnoviji vid „sukoba Istoka i Zapada“ na aksiološkom planu, ali je pobedu odnela EU agenda: na primer, Grčka, Bugarska, Rumunija i druge pravoslavne zemlje su postale članice EU, prihvatajući njene pravne norme, iako ne bez tenzija po pojedinim društvenim pitanjima (veronauka, prava manjina, sloboda govora).
U protekle tri decenije liberalne vrednosti u Evropi postale su još izraženije u zvaničnom diskursu i institucijama, ali su istovremeno naišle na različit prijem u društvima sa jačim verskim i tradicionalnim nasleđem.
OBNOVA PRAVOSLAVLJA POSLE PADA KOMUNIZMA
Sa slomom komunističko – ateističkih režima krajem 20. veka, u većini pravoslavnih zemalja došlo je do oživljavanja religije u javnom i privatnom životu. U Rusiji, Ukrajini, Bugarskoj i Srbiji udeo stanovništva koje se izjašnjava kao pravoslavno znatno je porastao od 1991. do danas. Iako praktikovanje vere (poput redovnog pohađanja bogosluženja) ostaje relativno nisko u poređenju sa deklarisanom pripadnošću crkvenoj zajednici, Pravoslavna Crkva je ponovo postala važan društveni faktor.
U mnogim postsocijalističkim zemljama, Crkva je povratila ulogu braniteljke nacionalnog identiteta i morala: u pravoslavno većinskim zemljama oko 70% građana smatra da je biti pravoslavac bitan deo nacionalnog bića njihove otadžbine. Pravoslavne Crkve su načelno pozdravile povratak verske slobode i prihvatile ideju demokratije, ali su se suočile sa izazovom pluralističkog društva, pa se pluralizam često pokazivao kao agresivni sekularizam, koji je nastavio da nameće ateistički narativ – više ne kao komunistički, nego kao liberalni. Religija se, i dalje, smatra štetnim „opijumom za mase“, mada se to ne prenaglašava kao u komunizmu.
Crkveni delatnici u Rusiji i balkanskim zemljama oštro su kritikovali dekadenciju Zapada i sve totalitarniji liberalizam koji, po njima, podriva tradicionalnu porodicu i moral, ističući tezu da zapadni sekularizam jeste pretnja društvu, kao i da Crkva ima misiju da bude prepreka takvim uticajima i zaštitnik tradicionalnih vrednosti.
POKUŠAJI PRILAGOĐAVANJA
Došlo je i do izvesnih pokušaja prilagođavanja: Carigradska patrijaršija je otvorila predstavništvo u Briselu još 1994. radi dijaloga sa evropskim institucijama, a slične kancelarije kasnije su osnovale i Ruska, Rumunska i druge pomesne Crkve. Javili su se glasovi koji ukazuju na saglasnost između tradicionalnog hrišćanskog učenja i savremenih ideja o ljudskim pravima – pravoslavno hrišćanstvo, recimo, sa liberalizmom deli privrženost dostojanstvu i slobodi ličnosti.
Pređen je, u nekima od pravoslavnih zemalja – članica EU, put od uopštenog odbacivanja pojma univerzalnih prava ka njegovoj delimičnoj prihvatljivosti, u nastojanju da se pravoslavne vrednosti predstave kao saglasne evropskim, uz zadržavanje kritičkog stava prema aspektima koji se smatraju spornima. Tako se desila i reintegracija pravoslavlja u javnu sferu: Crkva je ponovo postala značajan činilac u društvu i politici, što je proizvelo i novu dinamiku u odnosu sa dominantnim liberalnim diskursom u Evropi.
NAPETOSTI
Multikulturalizam i uvažavanje različitih identiteta smatraju se vrlinama u modernoj evropskoj politici, uz zaštitu manjina i slobodu pojedinca da oblikuje sopstveni način života. U tradicionalno pravoslavnim društvima naglašena je saborna dimenzija identiteta, a istovremena pripadnost naciji i veri se često podrazumeva kao čvrsto jezgro identiteta (u pitanju je koncept naroda kao zajednice sabrane oko opštih ciljeva zajedničkom verom i moralom).
Istraživanja pokazuju da su stavovi javnosti u većinski pravoslavnim zemljama konzervativniji po pitanjima društvenih uloga i morala, pre svega kada je porodica u pitanju. Prihvatanje homoseksualnosti i istopolnog „braka“ daleko je niže u istočnoj Evropi nego na Zapadu – čak i među mlađim generacijama u pravoslavnim zemljama dominira stav da je homoseksualnost moralno neprihvatljiva i da istopolne zajednice ne treba zakonski priznati.
S druge strane, liberalno evropsko društvo nastoji da nametne da religija bude stvar privatnog izbora, bez upliva vere u javnom prostoru, dok u pravoslavnim sredinama religija i dalje igra vidljivu ulogu u javnosti (kroz veronauku u školama, javne verske praznike i sl.). Evrounijatski poredak stavlja naglasak na individualna prava i na društvo kao skup jedinki različitih ubeđenja, dok pravoslavna društvena vizija naglašava saborne vrednosti i povezanost zajednice duhovnim i moralnim načelima.
GDE SU TU SRBI?
U srpskom narodu, poziv sveštenika oduvek je doživljavan kao neraskidivo povezan sa očuvanjem crkvenog i narodnog etosa koji se prepoznaje kao srpski nacionalni identitet. Zato je EU agenda u Srpskoj Crkvi opasnost po saborno pamćenje naroda jer evrounijatske tendencije u bogoslovlju dovode do toga da se nacionalna samoistovetnost smatra kao prepreka hrišćanskom životu i ostvarenju Jevanđelja.
„Drugosrbijanci“ među teolozima nastoje da kritiku određenih društvenih deformacija (kič-patriotizam, prazni tradicionalizam, ideološku zloupotreba pravoslavne simbolike) postepeno pretvaraju u priču o nespojivosti hrišćanskog i nacionalnog identiteta. Za takve, „EU pravoslavce“, prestanak „svetosavskog srbovanja“ je uslov duhovne obnove i društvene normalizacije.
U stvari, ideologija tobožnje „borbe protiv etnofiletizma“ nije nije ni zamišljena kao nasušna katarza, nego kao instrument potčinjavanja i preusmeravanja čitavog naroda. Ona je lažno obećanje da će odbacivanje nacionalnog doneti političku „relaksaciju“ spolja i duhovni preporod iznutra, što se u stvarnosti ne događa. Nacionalno se kriminalizuje kao duhovni problem po sebi, pri čemu se kritika „vezanosti“ za sopstveni narod predstavlja kao merilo „autentičnosti“ vere. Reč je o obliku unutrašnjeg prezira prema sopstvenom identitetu, opravdanog kvazireligioznim jezikom.
Ono što se predstavlja kao „borba protiv etnofiletizma“ često je retorički mehanizam koji preuprošćava složeni fenomen nacionalnog i svodi ga na najmračnije oblike ideologije. Na osnovu te redukcije diskredituje se sama legitimnost pripadanja naciji.
Takav izazov se nalazi pred Svetosavskom Crkvom u doba evrounijaćenja.
(Nastaviće se)
