Pismo onkoimunologa Vere Vladimirovne Gorodilove: Vakcine slabe imunitet, vreme je da se ispita porast leukemije kod dece. Vera Vladimirovna Gorodilova (1915–1996) – profesorka, doktor medicinskih nauka, zaslužni naučnik RSFSR-a, 25 godina je bila zamenica direktora za istraživanje u Moskovskom institutu za istraživanje raka „P. A. Hercen“ i autor preko 200 naučnih radova. Krajnje je vreme da se ozbiljno razmotri rastuća učestalost dečje leukemije, o kojoj je već početkom 1960-ih govorio akademik L. A. Zilber, o neuravnoteženom imunom sistemu koji je između ostalog rezultat perzistentnog „stanja nakon vakcinacije“ koje počinje u porodilištima i aktivno se nastavlja tokom detinjstva, adolescencije i mladog odraslog doba.

Вера Владимировна Городилова (1915–1996) – професорка, доктор медицинских наука, заслужни научник РСФСР-а, 25 година је била заменица директора за истраживање у Московском институту за истраживање рака „П. А. Херцен“ и аутор преко 200 научних радова.

Крајње је време да се озбиљно размотри растућа учесталост дечје леукемије, о којој је већ почетком 1960-их говорио академик Л. А. Зилбер, о неуравнотеженом имуном систему који је између осталог резултат перзистентног „стања након вакцинације“ које почиње у породилиштима и активно се наставља током детињства, адолесценције и младог одраслог доба.

Доказано је да је имуни систем одојчета још увек незрео, да почиње да функционише у одређеном „нормалном“ опсегу након шест месеци, а до тада се тело још није адаптирало или сазрело. Какав ефекат БСЖ може имати у неонаталном периоду? Неонатологија захтева од здравствених радника да прате новорођенчад у првом месецу након рођења. Током овог периода, БСЖ вакцинација не би требало да се спроводи, већ темељан скрининг новорођенчади на имунодефицијенције, тестирање за идентификацију одређених наследних болести и прогноза стварне предиспозиције за одређене патологије, као што су ензимски недостаци. Западне земље, чини се, немају потребу за таквим информацијама, јер не вакцинишу такве бебе живим вакцинама. Ипак, ове земље већ неколико деценија процењују њихов имуни статус одмах након рођења.

Шта се дешава са тимусом, са производњом лимфоцита, након БСЖ вакцинације — шта се дешава са овим одбрамбеним системом? Где су ти подаци? Нисам то видела у руској литератури, иако се трећи миленијум приближава. У ствари, све што се дешава већ неколико генерација је искривљавање схватања шта вакцинација значи. Помоћ у „исправљању“ здравља деце мора бити и разумно индивидуализована и веома опрезна.

Имунолошки статус особе се тренутно процењује на основу диференцираних индикатора активности Т- и Б-ћелијског имуног система. Након БСЖ вакцинације, почиње велико реструктурирање природних карактеристика имуног система, пре свега његове макрофагне компоненте, које реагују на живе микобактерије туберкулозе, које су основа ове вакцине.Да ли је имуни систем одојчета спреман да се носи са тако великим оптерећењем? Нико није ово проучавао …

Таква имуномодулација, ако је некоме потребна, је ретка. Грубо нарушавање осетљивог одбрамбеног механизма кроз сталну „имунотерапију“ узрокују убрзани губитак „имунолошке снаге“, а ја допуштам и инволуцију тимуса, који није имао времена да обави своје „дужности“, отварајући пут раку… Лимфоцити су чланови породице леукоцита – белих крвних зрнаца.

Крв се, као што знамо, састоји од течне плазме, еритроцита (црвених крвних зрнаца), леукоцита и тромбоцита. Може се претпоставити да се интензивном и дуготрајном имуностимулацијом у крви акумулирају фактори, који имају разноврсне ефекте на ћелије имуног система, нарушавајући услове функционисања лимфоцита и повећавајући „потрошњу“ одређених врста белих крвних зрнаца. Њихово смањење ће довести до промена у хематопоези*, аналогно томе као што се еритропоеза активира током дуготрајне анемије.

* A хематопоеза је процес формирања и развоја крвних зрнаца, тачније елемената који чине: еритроците, леукоците и тромбоците.Еритропоеза је стварање еритроцита.
Оно што ја називам продуженим „поствакциналним стањем“ може на крају бити узрок поремећаја хематопоетезе. И нисам усамљена у таквим тврдњама. Желела бих да подсетим на радове Н.П. Шабалова (1969, 1975), који указују на провоцирајућу улогу вакцина у манифестацијама латентне леукемије код деце, као и на тешка погоршања леукемије изазвана вакцинацијом, која се такође помињу у бројној педијатријској литератури, али се мере не предузимају.

Министарство здравља СССР-а није успело да организује обуку лекара из клиничке имунологије, укључујући микробиологију, а самим тим ни из система вакцинације – ни на медицинским факултетима ни на катедрама за усавршавање лекара. Познавање клиничке имунологије је апсолутно неопходно за оцену здравља данашње деце, адолесцената и младих у репродуктивном добу. Нажалост, чак ни установе за заштиту деце не постављљају себи такве задатке.
Клиничка имунологија је од виталног значаја за микробиологе и педијатре, посебно за оне који вакцинацијом „преуређују“ природне заштитне снаге организма деце. Мора се знати шта преуређујеш!
Све ово речено је утолико важније, јер допуштам да БСЖ, као живе микобактерије туберкулозе, сузбијају активност Т-ћелијског система код новорођенчади, узрокујући секундарну имунодефицијенцију — синдроме стечених имунодефицита (СИДА). Секундарну имунодефицијенцију треба сматрати крајњим резултатом функционалног оштећења и патолошких промена у имунолошком систему деце.

Потпуно се слажем са захтевима Галине Петровне Червонске, које је јавно изнела путем медија (новина и часописа, радија и телевизије): вакцинације морају бити индивидуализоване и рационално примењене. Дијагностичко имунолошко тестирање је апсолутно неопходно пре и после ове медицинске и веома опасне интервенције. Неприхватљиво је бесконачно акумулирати вишак антитела, јер њихов вишак доводи до аутоимуних процеса. То објашњава „подмлађене“ аутоимуне болести код младих људи: реуматоидни артритис, системски еритематозни лупус, болести бубрега, болести штитне жлезде, нервне, ендокрине и васкуларне поремећаје, бројне врсте рака, укључујући – дечју леукемију.

Сматрам да је Министарство здравља обавезно да развије план не само за обухват вакцинацијом, већ и за организовање имунолошког тестирања – скрининга савремене деце на имунодефицијенције. Такав план би требало да одговори на актуелне потребе педијатријске еко- и ендопатологије и да дефинише строже критеријуме за индикације и контраиндикације за вакцинацију, посебно живим вакцинама. Верујем да би контраиндикације требало значајно проширити.

Такође сматрам да је неопходно позвати медицинско особље које присилно спроводи вакцинације у предшколским установама и школама, без индивидуалне селекције деце, у циљу повећања броја вакцинисаних, на административну и кривичну одговорност. Свака савремена еко-епидемиолошка студија захтева податке о стању здравља становништва, а пре свега, о имунолошком здрављу.
Знам из сопственог горког искуства колико је присилна вакцинација штетна, а не корисна, по здравље детета. Моја унука је примила своју прву ДТП вакцину. Развила се тешка компликација – менингеални едем, шок и тако даље. Током кампања вакцинације у школи, увек морам да се свађам са медицинским особљем и да трпим претње да ћу бити избачена из школе. Штавише, постоје јасне контраиндикације за накнадне вакцинације ако је дошло до јаке реакције на прву. Добро је што наша клиника још увек има пажљиве лекаре, иако чак ни овде ствари нису тако једноставне – њихов број се смањује.

Штавише, могла бих много више да поделим из сопственог искуства, јер нисам само онкоимунолог, већ… морнарички официр који је служио у подморничкој бригади. Све је некада било поверљиво (морало је бити!), али сада могу да поделим део тога… Подморничари су морали да се вакцинишу, баш као и сви остали регрутовани у морнарицу. Направили смо нека занимљива запажања: колико различито дечаци и мушкарци — херојски подморничари, који, међутим, имају различите нервне системе — реагују на ињекције и вакцинације!

Један од мојих студената, неуропатолог, открио је изненађујућу корелацију: што је нижа интелигенција војника, то је јача одбрана организма. Објављивање таквих запажања било је изузетно тешко, практично немогуће, у то време, али је микробиолог А. Т. Кравченко, тадашњи председник Више атестацијске комисије, помогао.

Још један мој студент је показао да вакцинација код одраслих мушкараца у доби за регрутацију изазива тако драматичне промене у њиховим имунолошким одговорима да им је потребно много времена да се „врате у нормалу“. А с обзиром на поремећај природног имуног система, вакцинисани су чешће патили од прехлада и других болести (укључујући и оне против којих су се вакцинисали!) него они у „контролној“ групи, тј. они који нису били вакцинисани.

Оно што сам овде укратко објаснила сада се може прочитати, на пример, у „Часопису за епидемиологију, микробиологију и имунобиологију“ (ЧМЕИ, 1990, бр. 7) — аутори К. Г. Гапочко, И. Д. Куприн и др.: „О индивидуалним и личним особинама као фактору у етиологији компликација након вакцинације“. Ово истраживање су представили запослени у Војномедицинској академији С. М. Кирова у Лењинграду.

Дакле, шта је овде ново? Сваки човек је индивидуа, и тако треба да буде. Било која вакцина слаби тело: немогуће је предвидети за кога и колико дуго ће овај процес трајати; то се мора утврдити коришћењем целог арсенала имунолошких метода. Уверавам вас, трагови патологије од оштећења вакцином су неизбежни.

Додаћу да је Мантуов тест* такође озбиљно имунолошко реструктурирање. Само помислите: тело је „обавезно“ да реагује локалним манифестацијама на месту убризгавања алергена – туберкулина – на малу количину биолошког дијагностичког теста. А тело реагује инфламаторним процесом – црвенилом различитог степена на месту парентералне примене туберкулина. Овај дијагностички тест није ништа мање опасна интервенција од саме вакцине, јер је и она страни протеин, алерген.
*У случају масовне туберкулинодијагностике, Мантуов тест са 2 ТЕ се изводи код све деце и адолесцената вакцинисаних БСЖ вакцином, без обзира на претходни резултат, једном годишње. Дете добија први Мантуов тест у узрасту од 12 месеци.(Прим.преводиоца)

Наравно, вакцинација не би требало да буде обавезна, а камоли рутинска – здравље целог разреда не може се уписати у један план који је донело Министарство здравља. Имајући ове мисли у виду, потписала сам апел наше групе специјалиста председнику, академику А.В. Јаблокову и другима, јер, као и свака медицинска интервенција, вакцинација не може бити масовна и мора бити добровољна. На крају крајева, дете може, а и не мора, да се суочи са самом заразном болешћу, али вакцина ће неизбежно пореметити природни ток догађаја. И ко је израчунао шта је данас опасније: дифтерија, туберкулоза или компликације од вакцинације против њих? Не знам ни за једну такву студију.
Сматрам да спроводимо „погрешне“ вакцинације у овој ери кардиоваскуларних болести, рака, респираторних болести, болести бубрега, широко распрострањеног дијабетеса, мишићно-скелетних поремећаја и проблема психичког здравља код деце. Вакцинацију треба посматрати као хитну меру, пажљиво разматрајући динамику одређене заразне болести како би се осигурала строго селективна вакцинација.

Имуни систем не може да издржи „планирани налет“; он се распада, његове функције се искривљују, „скреће са курса“ који је прописан природом, и човек постаје подложнији прехладама, алергенима и раку. Алергије су у порасту међу малом децом – има ли данас детета које не пати од алергијских болести?! Опште је познато да у првих шест месеци деца пате од гастроинтестиналних дистрофија и промена на кожи изазваних алергенима из хране различите етиологије. Од других шест месеци почињу да се јављају респираторни симптоми – астматични бронхитис (узгред, једна од компликација ДПТ-а, АДС-М и АДС-а). А до 3-4 године почињу да се јављају клинички симптоми сензибилизације на полен, и тако даље – публикације о овим питањима су безбројне.
Неуравнотежен имуни систем „не примећује“ побуњене ћелије које су измакле његовој контроли, дегенеришући се у туморске ћелије због искривљених функција макрофагног система и лимфоцита уопште. Нисам пронашала ниједну студију руских аутора која одговара на питање: шта се дешава са тимусом након БСЖ… након десет до дванаест година „поствакциналног стреса“, током адолесцентног пубертета? Све је ово веома важно, иако нема одговора ни на једно од постављених питања. Међутим, опште је познато да живе вакцине не треба користити у случајевима имунодефицијенције и ензимског дефицита, јер, између осталих проблема, доприносе развоју инфекције код осетљиве деце.

Имуни систем је деликатно уравнотежен механизам и, као и други системи, подложан је поремећајима. Као резултат сталне стимулације – стимулације вакцинама – он, уместо да штити тело, уништава сопствене ћелије кроз акумулацију антитела, аутоимуне процесе и функционалне промене својстава ћелија..

Без обзира колико су привремени облици имунопатологије, сви се своде на дисбаланс у Т-ћелијском систему, што доводи до бројних функционалних и структурних здравствених проблема код детета. Резерве лимфоцита се постепено исцрпљују, остављајући тело беспомоћним од различитих антропогених фактора. Особа прерано стари. Физиолошко, природно старење је процес постепеног опадања и распадања свих компоненти имуног система. Вакцине, међутим, убрзавају и стимулишу процес смањења лимфоцита, вештачки водећи тело ка превременом старењу, отуда и болести сенилности код младих људи. У онкологији, дисбаланс између брзине имуног одговора и раста тумора је фундаменталан. Прогресија рака надмашује пролиферацију лимфоидних ћелија које на њега реагују, а које су такође усмерене на борбу против стално пристиглих антигена – вакцина.
У једној од својих књига, „Мисли о здрављу“, познати хирург и члан Академије наука СССР-а Н. А. Амосов тврди да је практично немогуће повући границу између наизглед супротстављених концепата „здравља“ и „болести“. Авицена, који је живео пре више од хиљаду година, био је склон сличном размишљању: он је разликовао између ова два појма различите прелазне фазе. А где су „прелазне фазе“ између здравља и „мале болести“- вакцинације?! Где је граница; ово је -корисно, а ово -штетно?!
Апсолутно сам уверена да свака онкологија почиње негативним реструктурисањем имуног система, након чега следи сузбијање његових функција као резултат „преоптерећења“. Урођене и стечене имунодефицијенције су оне које узрокују чешћи развој малигних тумора…

Извор: https://1796web.com/vaccines/rnkb/obst.htm

Izvor: Srbin info

Oznake: vakcine, deca, leukemija, neželjena dejstva