Прочитај ми чланакГодину иза Србије обележили су протести који су временом изгубили замах, уз све јачи притисак власти и праксу „кордон демократије“. Питање избора намеће се као кључни политички изазов уочи 2026. године
Година за нама донела је наставак протеста студената и грађана, који су, како је време протицало, изгубили замах, али за такав развој догађаја заслужан је и велики притисак власти. Или још прецизније, власт је ушла у период који бисмо могли назвати кордон демократијом.
Показало се да је власт спремна да сваки политички сукоб, грађански или студентски протест, свако политичко неслагање или критику, решава слањем енормне количине полиције у пуној ратној опреми.
У многим случајевима власт је своје отворено кршење закона такође решавала кордонима полиције, и при томе није било битно где се она шаље: скупштине локалне самоуправе, мирне протесте, факултете, места у којима се одржавају избори – читава машинерија силе и присиле ометала је нормалан политички и друштвени живот током 2025. године.
Ако се томе дода сада већ отворена сарадња полиције и разних „лојалистичких“ група састављених од“ људи сумњивих биографија и криминалне прошлости, поставило се питање како је могуће борити се демократским средствима против недемократске власти.
Та дилема постаје све актуелнија због тога што је питање ванредних избора сада главни политички фокус побуњеног друштва.
Притисак за расписивање избора
Претпоставља се да ће ти избори уследити током 2026. али бар за сада нема назнака да ће они имати бар за нијансу боље изборне услове од досадашњих.
О томе сведоче и локални избори које је Србија имала током протеклих месеци обележени бројним махинацијама власти. Студентски активисти су у недељу 28. децембра 2025. прикупљали потписе подршке студентској листи и расписивању избора.
Како тим поводом за DW примећује политички аналитичар Драгомир Анђелковић „докле год не постоји некаква структура које се Вучић плаши, он се неће плашити ни таквих потеза. Мора се у том смислу дефинисати неко вођство, јер не може да се иде у промене док неко вођство није дефинисано. Ако би студенти сада дефинисали неку групу која би била адреса за даље наступе, и понудили шири договор опозицији и другим друштвеним покретима, то би додатно угрозило режим који се у међувремену у извесној мери консолидовао“, оцењује Анђелковић.
Позитивни сигнали са Запада
Власт купује време што се тиче избора, оцењује за DW спољнополитички коментатор Бошко Јакшић, „у очекивању да ће протести ослабити, и да ће се формација незадовољних на неки разбити. С друге стране противници власти очекују да ће окупити неке нове савезнике, и ту видимо неке добре сигнале из Европске уније која све јасније и гласније критикује Вучићев режим, али и проблеме за власт са Москвом и Вашингтоном. Власт показује да нема намеру да мења изборне услове, али је сада питање да ли има довољно ресурса да контролише изборе како је то било на пет локалних избора током јесени. Чини ми се да их нема, и пресудно ће бити да ли ће покушати да их брутално покраде и да након тога уђемо у период напетости дан након избора“, наводи наш саговорник.
Грчевита борба за ЕXPО
„Мислим да је Вучићу кључно да заврши ЕXPО пројекат, јер је то крунска пљачка Србије“, истиче Драгомир Анђелковић.
„Зависно од унутрашњег и спољног притиска он ће процењивати како да себи купи време до ЕXPО-а. Од тога зависи да ли ћемо имати изборе 2026. године, или ће их можда пребацити и на 2027. годину. Чињеница је да он изборе непоштено организује, али ако притисак грађана буде толико велики, можда распише изборе, али уз неки покушај трулог компромиса како не би угрозио ни ЕXPО, ни своју власт до краја мандата“, сматра Анђелковић.
Појачање репресије – тачка кључања
Ако се поново осврнемо на правила кордон демократије, и за сада висок степен лојалности полиције актуелном режиму, било какав неповољан резултат избора за Вучића би поново могао довести до познатих сцена. Кордони полиције испред сваке српске општине и једноставно игнорисање свих изборних крађа, неправилности и постизборних приговора.
Бошко Јакшић примећује да, „ако сада имамо тачку загревања српске политичке сцене, онда би такав сценарио значио тачку кључања. То би значило далеко репресивније понашање власти, што је врло дискутабилно, јер је реч о ризичној игри чега је Вучић свестан. Али, имајући у виду неспремност за силазак са власти и грчевиту борбу да се на њој опстане, није искључен и такав развој догађаја. Ипак је то бумеранг имајући на уму и спољни притисак о којем сам говорио“, каже Јакшић за DW.
Како спречити безакоње?
Ми смо сада негде између спин диктатуре и класичне диктатуре, где је, како додаје Драгомир Анђелковић, „репресија система све већа и активнија. Сада је на потезу тужилаштво, које би могло да покрене поступке против оних који крше законе, укључујући и полицију, и то би бацило озбиљан изазов у лице Вучићу.“
„Ако крене даље с квази-демократијом и репресијом, онда може да очекује потпуно изопштавање из оквира демократских држава. Ако не крене, онда тужилаштво сваким даном може да му сужава власт“, наводи Анђелковић.
Више колона – рецепт за неуспех
Велика непознаница остаје и број колона за изборе. Мањи број политичких странака је потпуно подржао будућу студентску листу, а спекулисало се да ће остатак демократске опозиције ићи у најмање још две колоне, или можда и три. Поједини аналитичари сматрају да је више колона рецепт за неуспех и да то иде само на руку власти.
Будући избори свакако неће бити класични избори већ референдум за или против ове власти, истиче Бошко Јакшић, који каже да „с једне стране постоји монолит власти и победити један такав блок значило би да с друге стране постоји један исти такав монолитан блок. Мислим да је најава опозиције о две или три колоне јако лоша. Уколико опозиција остане при томе, то ће за њу бити практично егзистенцијални тест“, напомиње Јакшић.
Локални избори су показали да што је више колона, то је већи простор за манипулације, скреће пажњу Драгомир Анђелковић:
„Александру Вучићу најмање одговара црно-бела слика, где би наступио један широки фронт с идејом да се, након пада власти, у неком разумном периоду организују нови избори. То би за Вучића било најгоре. Свака прича о колонама је изнуђено решење, које је опет боље решење од међусобних свађа“, каже наш саговорник.
Вучић преценио себе
Српска јавност је врло пажљиво испратила доношење такозваног америчког Закона о западном Балкану, у коме се Србија експлицитно помиње. То је изазвало читаву лавину позитивних очекивања демократске јавности, која сада чак најављује и хапшење челника Српске напредне странке (СНС) и њених сарадника почетком наредне године. Колико су оправдана тако велика очекивања?
„Верујем да је Вучић свакако себе преценио у тим глобалним играма“, наглашава Бошко Јакшић, „јер је мислио да може да мешетари читавим светом и буде неки значајан глобални актер“.
„Својим грешкама је залупио врата америчке администрације. Оштрина којом је формулисан тај амерички закон јасно даје до знања да Америка више не рачуна на Вучића. У сваком случају Србији прети или хибернација у односима са САД, или ће се радити на његовом лаганом уклањању. Мислим да је сам себе сатерао у ћошак, а ова земља не може да опстане без спољнополитичких савезника“, примећује Јакшић.
Механизам за уцењивање Вучића?
То је закон који је пренадуван у јавности, јер је он само допуна једног другог Закона о националној одбрани, напомиње Драгомир Анђелковић:
„Тај закон у нашем региону као кључну ствар дефинише залагање Америке за признање Косова, улазак Косова у НАТО, и од Србије се отворено тражи признање Косова. Прича о корупцији и демократији је надградња. Скоро сам сигуран да то неће ићи ка Вучићу директно, него неким људима око њега, како би Америка имала ефикасније механизме да уцењује Вучића да заврши признање Косова. Да је корупција Трампу толико битна не би пре тога покушавао уђе у пројекат Генералштаб где је корупција кључна ствар“, закључује Анђелковић за DW.
