YОУТУБЕ ПОГЛАВЉА :

00:00:00 Увод: Ко тражи промену и каква Србија треба да настане
00:01:07 Шта је хришћански патриотизам
00:05:44 Избори, мање зло и храброст да се преузме ризик
00:09:54 Студентски покрет и опасност од лажних пријатеља
00:14:45 Зашто је власт највеће искушење за хришћанина
00:20:48 Људска права, слобода и настанак технофеудализма
00:27:23 Суверенитет, миграције и глобални центри моћи
00:30:56 Лажни патриотизам, аутошовинизам и лични пример
00:38:41 Студенти, култ вође и политика као спектакл
00:48:38 Балканске поделе, вера и завади па владај
00:57:05 Шта нова власт мора да промени у Србији
01:03:12 Жртва, слобода и људи који се не могу купити

Питање које је обележило разговор није било само ко ће после парламентарних избора управљати Србијом, већ какви људи уопште траже промену и шта би та промена морала да значи. Самарџија је упозорила да смена режима, сама по себи, не гарантује обнову државе: ако се не промени однос према истини, јавном новцу, образовању, култури, раду и личној одговорности, Србија може добити нова имена, а задржати старе пороке.

Она је зато политичко питање поставила као морално и духовно. По њеном мишљењу, хришћански одговор није повлачење из јавног живота, али није ни освајање власти ради господарења. То је прихватање одговорности за заједницу, уз свест да љубав према сопственом народу не даје право на мржњу према било ком другом.

Хришћански патриотизам: волети своје без мржње према другима

Самарџија је хришћански патриотизам одредила као равнотежу између универзалне вредности сваког човека и посебне одговорности према сопственом народу. Христос је, како је истакла, страдао за све људе, али то не значи да су народи, породице, полови и историјске заједнице престали да постоје. Једнакост пред Богом не брише разлике, већ забрањује да се оне претворе у основу за понижавање другога.

„Волети свој народ не значи мрзети друге народе“, суштина је њене поруке. Супротна крајност је шовинизам, док је хришћанска обавеза брига о онима којима човек припада — породици, прецима, ближњима и заједници која га је изнедрила.

Политика, подсетила је, изворно упућује на полис, на заједницу. Човек који живи међу људима већ се налази у политичком простору, чак и када тврди да га политика не занима. За хришћанина, међутим, циљ политике не би смео да буде пењање „на главе сународника“, већ служење заједници и њено морално подизање.

Према њеним речима, правда подиже народ, а неправда га разара. Зато се хришћански патриотизам прво доказује личним примером: честитошћу, одрицањем од корупције, крађе, ситних превара и свих метода које у политичком животу можда доносе брзу корист, али уништавају заједницу.

Хришћански политички одговор	Шта одбацује	Шта захтева
Љубав према народу	Мржњу и шовинизам	Бригу о својима уз поштовање других
Учешће у политици	Господарење и култ моћи	Служење заједници
Лични пример	Корупцију, крађу и „сналажење“	Честитост и одговорност
Однос према изборима	Пасивност и моралну надменост	Храброст избора и прихватање ризика
Однос према држави	Идолопоклонство власти	Правду, достојанство и меру

Косовски завет и избор између користи и душе

Самарџија је косовски завет тумачила као трајно питање избора: да ли је човеку важнија корист овога света или спасење душе. Царства и политички пореци су пролазни, а човек не сме, како је навела, да зарад функције, новца или краткотрајне сигурности изгуби себе.

То не значи бекство од избора. Напротив, она је критиковала став да су „сви исти“ и да зато не треба гласати. У политици, рекла је, човек често не бира идеално, већ преузима ризик и опредељује се за мање зло. Уздржавање може изгледати као морална чистота, али може бити и прикривени страх од одговорности.

Самарџија је упозорила и да се људи без чврстог карактера лако селе из једне идеологије у другу, прихватајући ону која у датом тренутку нуди новац, положај или заштиту. Зато ни национална, ни левичарска, ни грађанска етикета сама по себи није доказ нечије честитости. Одлучујући су поступци, спремност на жртву и однос према заједничком добру.

Као пример интелектуалца који је прихватио ризик јавне борбе, поменула је проф. др Мила Ломпара. Према њеној оцени, др Мило Ломпар је у политички простор ушао свестан да може много да изгуби и да исход не мора бити у складу са његовим ауторитетом и уложеним трудом. Управо ту врсту излагања ризику назвала је витешком, насупрот удобном стајању по страни и накнадном мудровању.

Студентски покрет као знак солидарности — и опасност од лажних пријатеља

Говорећи о студентима, Самарџија је рекла да их подржава од почетка, јер њима припада будућност и јер ће они морати да сачувају земљу у којој ће живети. У студентском покрету препознала је солидарност, узајамну помоћ, доброту, поштовање и, на појединим скуповима, присуство икона и светитељских симбола. Чак и код младих који се не изјашњавају као верници, видела је понашање које носи хришћанске врлине.

Посебно је истакла искуство са пленума. Према њеном сведочењу, тамо је видела спремност да се саслуша друго мишљење, да се аргументи размотре и да се медијске манипулације раставе на делове. Такав разговор, оценила је, у појединим тренуцима био је демократскији од онога што јавност гледа у институцијама.

Ипак, подршка студентима не значи забрану критике. Самарџија сматра да критика мора бити добронамерна и конструктивна, јер би проглашавање сваке примедбе за издају било нови облик тоталитаризма. Студенти, упозорила је, морају нарочито да се чувају лажних пријатеља који покрет могу компромитовати изнутра. Са отвореним противником, рекла је, понекад је лакше него са савезником чије намере нису искрене.

Она је позвала и на уздржавање од увреда и језика мржње. Гнев не сме да поништи свест да су и политички противници људи којима је потребан Бог. Ако борба за правду усвоји методе понижења, претње и дехуманизације, она губи управо морални темељ на који се позива.

Студентска листа: дати прилику, али не затварати очи

Самарџија је говорила и о спорењима у вези са саставом студентске листе. Према њеном виђењу, и поједини национално оријентисани кандидати и поједини кандидати са левице били су одбијани или оспоравани, док сваки политички круг најчешће види само неправду учињену „својима“. Због тога је листу описала као хетерогену, а не као једнобојни идеолошки пројекат.

Није искључила могућност спољних притисака на студенте, нити опасност да појединци покушају да њихову енергију усмере ка интересима који нису интереси Србије. Ипак, њен закључак је да студентској листи треба дати прилику, јер су они који су власт већ имали показали шта умеју и шта желе.

Посебно је позвала мушкарце који себе сматрају патриотама да не остану у пасивности, да не одбијају избор уз образложење да им нико није довољно добар и да прихвате ризик политичке одлуке. За њу храброст није само критика из сигурности приватног простора, већ спремност да се стане иза избора и сносе његове последице.

Власт као највеће искушење за хришћанина

Једна од средишњих теза интервјуа јесте да је власт можда највеће искушење за верујућег човека. Самарџија је говорила о жељи да се „Царство небеско“ изгради политичком силом, оружјем, манипулацијом или институционалном принудом. Позивајући се на аву Јустина и Достојевсковог Великог инквизитора, упозорила је да покушај спасавања људи без њихове слободе лако постаје ново ропство.

Христос, према њеном тумачењу, није дошао да освоји државни апарат, већ да спасава конкретног човека. Држава и институције јесу важне, али не могу заменити слободну савест и личну одговорност. Хришћанин зато мора бити нарочито опрезан када му се понуди моћ да „за добро народа“ принуђује, кажњава и господари.

Осврћући се на европску историју, Самарџија је подсетила на римокатоличко учење о духовном и световном мачу и на историјско преплитање црквене и политичке власти. Као реакцију на такву моћ види Француску револуцију, антиклерикализам и развој грађанског друштва.

Иако је критиковала савремене злоупотребе људских права, нагласила је да су правна једнакост, слобода вероисповести и одвајање цркве од државне принуде важне цивилизацијске тековине. Држава не сме никога да приморава на веру, нити једној верској или националној групи да даје право да друге претвори у грађане другог реда.

Од људских права до „технофеудализма“

Проблем настаје, оценила је Самарџија, када се племенита начела претворе у карикатуру и инструмент политичке контроле. Права мањине не смеју служити за понижавање већине, као што ни воља већине не сме бити изговор за прогон мањине.

Савремени поредак назвала је „технофеудализмом“: технологија, која би могла да ослободи човека и прошири знање, користи се за враћање друштва у зависност, племенску послушност и интелектуалну немоћ. У том процесу види урушавање школства, поплаву лажних диплома, ријалити културу и стварање грађана који реагују на притисак дугмета, пароле или кратког снимка.

Друштвене мреже и видео-клипови не могу заменити књигу, Библију, историју и дуготрајно учење, нагласила је. Необразованим човеком лакше манипулишу и политичари и верски ауторитети. Зато су критичко мишљење и интелектуална честитост услов и политичке и духовне слободе.

Суверенитет није могућ без образованих и моралних грађана

Народна сувереност, према Самарџији, није само правна формула. Она може да живи једино ако грађани умеју да расуђују, ако познају историју и ако нису спремни да продају глас, савест или заједнички интерес за тренутну корист.

Она је изнела став да су националне државе и државни суверенитет препрека радикалном глобализму, те да спољни центри моћи зато на врх малих држава често подижу људе без корена, уверења и личне снаге — оне које је лако купити, уценити или усмерити. У том контексту је масовне миграције протумачила као могуће средство слабљења националне кохезије и политичке воље староседелачког становништва. Реч је о њеној политичкој оцени, коју је повезала са својим читањем Кисинџера и Малахија Мартина.

Патриотизам се, сматра она, у јавном говору често аутоматски проглашава шовинизмом, а српски патриотизам посебно сумњивим. Међутим, ни одговор на то не сме бити агресивни национализам. Самарџија је упозорила да се шовинизам и аутошовинизам међусобно хране.

Када се као „патриоте“ представљају људи који су некултурни, прљави, свадљиви, насилни и спремни да покраду сопствену државу док машу заставом, они производе одбојност према самом појму народа. Са друге стране, аутошовинисти читав народ своде на карикатуру и уче га стиду због сопственог порекла. Самарџија сматра да су оба пола духовно болесна и да се не могу излечити насиљем, претњама и увредама.

Патриотизам се доказује радом, редом и односом према ближњима

Прави патриотизам, према Самарџији, није позајмљивање славе од предака, светитеља, ратника или успешних спортиста. Човек не постаје честит тиме што се позива на Новака Ђоковића, а истовремено злоставља породицу, краде у општини, лаже и уништава заједницу.

Ђоковића је навела као пример дисциплине и самосавлађивања: успех није само таленат, већ свакодневни рад, одрицање и контрола сопствених слабости. Србији, нагласила је, недостају управо радне навике, ред, чистоћа, рационалност и истрајност — врлине које су мање спектакуларне од великих парола, али без којих нема озбиљне државе.

Исто важи и за однос према природи. Самарџија је као примере навела отпад у Лици и смеће у Дрини. Махање заставом и одлазак у цркву не могу бити оправдање за загађивање земље. Њена оштра порука била је да је понекад веће свето дело очистити смеће из Дрине него формално се прекрстити без икакве промене живота.

Човек који поштује претке не продаје глас и не пристаје да му достојанство буде купљено. Цена врлине су одрицање, патња и одговорност — без те цене патриотизам остаје поза.

Вера, корени и човек који није сведен на идеолошку етикету

Самарџија је рекла да јој је хришћанство променило однос према родитељима, прецима и људима са којима се не слаже. Човек није само носилац погрешне идеологије, већ биће које Бог воли и које може да се промени. Као библијски пример навела је Савла који је постао Павле. То не значи укидање расуђивања о добру и злу, већ одбијање да се противник лиши људскости. Уместо трајног печата, хришћанска перспектива оставља простор за покајање и преображај.

Она је указала и на, по њеним речима, снажан раст интересовања за православље међу младима у различитим земљама. У разговору је навела и веома високу процену броја нових православаца у Сједињеним Државама током неколико година; ту бројку треба разумети као њену наведену процену, а не као независно потврђен статистички податак. Њена шира теза јесте да човек који одбаци Творца не престаје да верује, већ често проналази новог идола — понекад државу, вођу, новац, технологију или самога себе.

Култ вође и политика као позориште

Самарџија је студентском покрету приписала важну заслугу: покушај да се политичка промена одвоји од стварања новог неприкосновеног вође. Србија, оценила је, не сме после Вучића само да потражи нову фигуру којој ће предати разум и одговорност.

Емоционалне реакције на одлазак лидера, укључујући плач и медијски режиране сцене, повезала је са наслеђем култа Јосипа Броза Тита и са Домановићевом сатиром „Вођа“. Људи, објаснила је, понекад желе некога ко ће мислити уместо њих и обећати им сигурност, па политичара претварају у полубога.

Ранији државници су, према њеном запажању, често били старији, животно искусни и физички неспектакуларни. Савремена политика, међутим, све више бира лица по логици модела, телевизијског кадра и друштва спектакла. Тако институције постају позорница, а грађани публика.

Критикујући начин на који је Ана Брнабић доведена на највише државне функције, Самарџија је изнела став да она није добила непосредну народну потврду и да њене стручне квалификације нису оправдале улоге које су јој додељене. Истакла је да сексуална оријентација припада приватној сфери и да не сме ни бити основ за дискриминацију, ни служити као политичка квалификација. Осврнула се и на јавне сцене са заставом и на, по њеној оцени, непримерено глумљење ауторитета.

Ипак, тежиште критике није задржала само на носиоцима функција. Већи проблем види у бирачком телу које сопствену вредност потцењује, поверује у политички театар и од једног човека очекује спасење.

Корупција на врху има ослонац у малим приватним користима

Политика је, рекла је Самарџија, простор у коме се много лаже и у коме је реч изгубила вредност. Али корупција на врху не опстаје само силом. Она се ослања на мрежу малих интереса — на људе који су добили радно место, привилегију, уговор или дозволу и зато пристају да бране систем.

Њена оцена је да многи толеришу велику крађу зато што би и сами, када би им се указала прилика, желели део плена. Тако свако сече грану на којој седи, верујући да ће лични добитак надокнадити пропаст заједнице.

Морални препород зато почиње приватним стидом због сопствене нечасности и одлуком да се живи другачије. Самарџија је оценила да пад није почео са једним режимом нити искључиво са Титом, али да су деценије напуштања части, врлине и хришћанске мере продубиле кризу.

Балкан: поделе као средство управљања

У историјском делу разговора Самарџија је говорила о Србима који су после Другог светског рата, нарочито у појединим крајевима, напуштали веру и обичаје у уверењу да ће брисањем разлика избећи нове прогоне. То очекивање назвала је наивним, јер политичке и верске поделе нису нестале самим одрицањем од идентитета.

Нагласила је да све религије и доктрине нису исте и да се морају разликовати њихова учења, историјска улога и политичке амбиције. Истовремено, становници Балкана различитих вера често су, по језику, пореклу, свакодневици и судбини, ближи једни другима него удаљеним центрима којима се симболички окрећу.

Позивајући се на Андрићево „Писмо из 1920. године“, говорила је о дубоким пукотинама које спољне силе могу да користе по начелу „завади па владај“. Њена теза је да би солидарност православних, католика, муслимана и неверујућих људи на Балкану смањила простор за спољно управљање и ратове.

Као доказ да је таква солидарност могућа, подсетила је на појединце који су у ратовима спасавали суседе друге вере. Зато промена, поново, почиње од личне честитости, а не од великих декларација.

Искључити телевизор, читати и упоређивати изворе

Духовни живот Самарџија види као противотров материјализму и конформизму. Удобност, нагласила је, није исто што и срећа, нити је богатство мерило успешног живота. Човек може да живи једноставније и да свој живот усмери према људима, знању и служби.

Навела је да телевизију не гледа од 2012. године и препоручила грађанима да прекину пасивно излагање политичком спектаклу. Уместо тога, треба поредити супротстављене наслове и изворе. Чак и медиј који лаже, рекла је, понекад открива чињеницу коју друга страна прећуткује.

Грађанин зато не сме очекивати да му медији испоруче готову истину. Мора да користи разум, да проверава и да се одупре драматичним наступима који имају функцију хипнозе, а не информисања.

Шта нова власт мора да уради

Самарџија није обећала потпуну сувереност преко ноћи. Србија се, према њеној оцени, налази у систему у коме ће свака власт бити изложена амбасадорским, економским и геополитичким притисцима и у коме ће понекад морати да прави тешке компромисе.

Најтежа оптужба против актуелне власти, по њој, није само у томе што прави компромисе са иностранством. Много је горе то што истовремено понижава и пљачка сопствени народ. Такав однос упоредила је са порезницима који, поред дажбине коју морају да предају власти, додају и сопствени део пљачке.

Минимум нове власти зато није месијанско обећање, већ прекид понижавања и пљачке: да јавни новац припада јавности, да се заустави систематско уништавање културе и образовања, да се сузбије ријалити вулгарност и да власт, чак и када мора да попусти под спољним притиском, сачува достојанство и грађанима саопшти истину.

Тешке државне одлуке не смеју се спроводити методом „кувања жабе“. Самарџија се заложила за јавно објашњење, расправу и, када је реч о питањима од историјске тежине, изјашњавање грађана.

Област	Прва обавеза нове власти	Циљ
Јавни новац	Прекинути крађу и партијску расподелу	Новац народа вратити народу
Државне одлуке	Говорити истину и укључити грађане	Достојанство и одговорност
Образовање	Заштитити наставнике и департизовати управљање	Обнова знања и ауторитета школе
Култура и медији	Сузбити вулгарност и афирмисати врлину	Здрави узори за младе
Кадрови	Постављати стручне и језички оспособљене људе	Озбиљне институције и дипломатија
Политичко вођство	Тражити скромност и спремност на жртву	Власт као служба, а не плен

„Србија није сиромашна, већ опљачкана“

Од представника студентске листе, ако добију прилику, Самарџија очекује племенитост, поштење и „бесребреништво“ — односно неспремност да јавну функцију претворе у средство личног богаћења. Јавни новац, нагласила је, сме се користити само за потребе народа.

Србија, по њеним речима, није сиромашна земља, већ земља која је прекомерно пљачкана. Зато промена не почиње проналажењем чудесног новог извора богатства, већ затварањем канала кроз које јавна добра одлазе у приватне руке.

За представљање Србије у Уједињеним нацијама и другим међународним установама морају се бирати компетентни људи који познају језике и посао који обављају, а не носиоци сумњивих диплома или партијских заслуга. Медији и институције морају да учине видљивим поштене, вредне и способне људе, како млади не би закључили да се у Србији може успети једино преваром и политичком везом.

Вратити школу наставницима, а не партијским директорима

Посебан део разговора Самарџија је посветила просвети. Наставници су, према њеној оцени, притиснути између партијски постављених директора и родитеља који од школе траже оцену без рада, а понекад наставницима прете или их понижавају.

Она се заложила да владајућа странка не поставља директоре школа и да наставнички колективи имају одлучујућу улогу у њиховом избору. Без ауторитета наставника и без заштите знања не може се обновити друштво, јер се политичка манипулација храни управо незнањем. На кључним местима, додала је, не смеју бити лопови и преваранти. Друштво мора поново да научи да се може живети без корупције и да поштење није наивност.

Самарџија верује да је велика већина људи нормална и способна за пристојан живот, али да најгори најупорније јуре положаје које не заслужују. По њеној оцени, колонијалним центрима одговарају управо празни, уплашени и опортунистички кадрови, јер их је лако купити и уценити.

Вођа достојан власти мора бити спреман на губитак

Човек који жели да служи народу, рекла је Самарџија, мора бити спреман да изгуби имовину, положај, па и живот. Онај ко није спреман ни на какву личну жртву не сме бити пуштен близу моћи, јер ће државу неизбежно користити да заштити сопствени комфор.

Ломпара је и у овом делу разговора навела као пример интелектуалне равнотеже, културе и патриотизма, уз наду да би такви људи могли да служе државним институцијама. Изнела је и сумњу да је на његово политичко потискивање утицао спољни фактор, повезујући то са критикама које су, по њеном тумачењу, уследиле после скупа на Славији. И ту је реч о њеној политичкој процени.

У српском и ширем балканском искуству она види снажан дух слободе: народ који уме да буде бунтован и понекад деструктиван, али који тешко прихвата кметство и беспоговорну послушност. Подсетила је и на слободарски дух Сретењског устава и начело да роб који ступи на тло Србије постаје слободан.

Задатак будућег друштва јесте да сачува ту слободу, али да је одвоји од самоуништења. Срби треба да буду домаћини у сопственој земљи, а на челу државе мора бити човек спреман да жртвује приватни комфор за народ — не народ за приватни комфор.

Србији су потребни људи који се не могу купити

На крају разговора Самарџија је своју поруку сажела у прилагођеном цитату једног духовног писца:

„Највећа потреба Србије је потреба за људима који се не дају ни купити ни продати; људима који су у дубини своје душе поштени и часни; људима који се не боје да назову зло његовим правим именом; људима чија је савест верна дужности као магнетна игла полу; људима који ће стајати на страни правде макар се и небо срушило.“

То је, уједно, и одговор на питање шта би морало да дође после смене Александра Вучића. Не нови култ личности, не нова подела плена и не нова идеолошка униформа, већ власт ограничена законом и савешћу, грађани који не продају достојанство, школа која производи слободне људе и политика схваћена као служба. Промена режима, према поруци Татјане Самарџије, имаће смисла само ако постане почетак моралне обнове — од врха државе до сваког појединца.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић