Према речима оца Саше, Маринковић је био један од главних актера неуспелог покушаја преузимања Српске народне одбране у Чикагу, 27. јуна 2026. године, када се, како наводи, појавио са групом од двадесетак присталица пред зградом СНО, тражећи улазак на Конгрес организације.

Српска народна одбрана у Америци једна је од најстаријих српских организација у расејању. На званичном порталу СНО наводи се да је од 1914. године, под вођством Михајла Пупина, организација помагала Србију у Првом светском рату, док се као основни циљеви СНО истичу одбрана интереса српско-америчке заједнице, неговање српског идентитета, језика, ћирилице и веза са Отаџбином.

„Дојављено нам је да се спрема оснивање СНО у Србији”

Отац Саша Петровић тврди да је руководству организације пре око месец дана стигла информација да се, преко људи повезаних са режимским структурама у Србији, припрема оснивање паралелне Српске народне одбране у Србији.

„Све што режим не може да контролише, он прави као паралелну институцију”, навео је отац Саша, повезујући овај случај са ширим обрасцем политичког преузимања независних институција и организација.

По његовим речима, на Конгресу СНО у Чикагу појавио се Милош Маринковић, који је, како тврди Петровић, још 31. октобра прошле године искључен из чланства због „бројних преступа против организације”, напада на старијег члана Славишу Степановића, као и због, како наводи, уношења људи у спискове чланова мимо прописане процедуре.

Отац Саша је изнео и тврдњу да је Маринковић „сам признао” да је ноћу тајно улазио у просторије СНО и мењао податке у организационој евиденцији, како би, према његовим речима, себи обезбедио „гласачку војску” за преузимање организације.

Спор око архиве и права гласа

Петровић тврди да је после 12. јануара, када је Маринковић, како наводи, уз помоћ једног члана ушао у просторије Српске народне одбране, нестала комплетна архива организације, заједно са приступницама старих и нових чланова.

Према његовој верзији, то је било посебно важно јер су старији чланови почели да доводе у питање чак и ваљаност ранијих скупштина, на којима су се појавила нова лица за која, како каже, није било јасно када су постала чланови, ко их је препоручио и да ли су икада прошла закониту процедуру пријема у Српску народну одбрану.

Због нестанка архиве, на Конгресу је, према речима оца Саше, утврђено да само 14 лица има право гласа, јер је само за њих постојао писани траг да су заиста били чланови Српске народне одбране.

„Не наседајте на лажи, подметачине и клевете Милоша Маринковића, које он сада износи преко наше отете Инстаграм странице”, поручио је Петровић, наводећи да Маринковић, када говори у множини, заправо представља само себе и мању групу присталица.

Улога Игора Јарамаза

У обраћању је посебно поменут и Игор Јарамаз, за кога отац Саша тврди да је у Чикаго дошао из Србије поводом покушаја преузимања СНО, као човек који је требало да буде постављен на чело Српске народне одбране у Србији, али као политичке организације.

Јарамаз је у више јавних извора описан као бивши в. д. шефа кабинета министра вера Републике Србије. Његов професионални профил такође наводи да је радио као ацтинг Цхиеф оф Стафф то тхе Министер оф Религиоус Аффаирс оф тхе Републиц оф Сербиа. Пошто је проф. др Богољуб Шијаковић био министар вера Србије од 2008. до 2011. године, то је највероватнија институционална веза између њих, али извор код Јарамаза не наводи директно име министра у тој реченици.

РТВ/Танјуг га је 2020. године описао као политиколога, бившег шефа кабинета министра вера и једног од аутора стратегије Владе Србије о Србима у региону из 2011. године. Такође, у библиографској евиденцији Института за стратегијска истраживања наводи се да је Јарамаз, заједно са Миланом Динићем, Миланом С. Милутиновићем, Миљаном Премовићем и Чедомиром Антићем, био међу ауторима „Извештаја о политичким правима српског народа у региону 2009”, објављеног у оквиру Напредног клуба.

Ко је Милош Маринковић

О Милошу Маринковићу постоји ограничен број јавно доступних података који су директно повезани са овим случајем. Сербиан Тимес га је у тексту о сукобу у СНО описао као бившег потпредседника Српске народне одбране, наводећи да је дошао на Конгрес са групом присталица, али да му није дозвољен улазак због претходног искључења из организације и тврдњи о физичком сукобу са другим чланом.

Удружење Краљевина Србија је 2019. године објавило да је Милош Маринковић био потпредседник Извршног одбора тог удружења и да је приликом боравка у Јерусалиму добио хаџи-грамату, због чега се у јавности помиње и као Хаџи Милош Маринковић. У истом јавном спору око СНО, међутим, све оптужбе које се односе на наводно преузимање Инстаграм странице, архиве и организације остају тврдње оца Саше Петровића, док друга страна у јавности износи супротне наводе.

„Напад режима преко својих слугу није успео”

Отац Саша Петровић је у хитном саопштењу поручио да ће Милош Маринковић бити тужен због, како је навео, клевета које износи преко отете Инстаграм странице, нагласивши да се све дешава у земљи у којој „владају ред и закони”.

Он је додао да се на последњем Конгресу није прихватио да и даље буде председник Српске народне одбране, јер му је та функција представљала велики терет и одрицање, нарочито зато што живи 550 миља, односно око осам сати вожње, далеко од Чикага.

Према његовим речима, ново руководство, у којем су Предраг Бурсаћ, Драган Селаковић, Драгана Петровић и чланови Извршног и Централног одбора, наставиће мисију Српске народне одбране у Америци.

„Ја остајем члан Централног одбора, задужен за медије и односе са јавношћу, и наставићемо свој рад. Хвала Богу, овај напад није успео. Овај напад режима преко својих слугу није успео и ова организација наставиће да врши своју мисију у српском народу”, поручио је отац Саша Петровић.

Ко је отац Саша Петровић

Отац Саша Петровић рођен је 9. јануара 1978. године у Љигу, у Шумадији, у централној Србији. Син Милана и Мирке Петровић, од малих ногу је похађао црквене службе и активно учествовао у црквеном животу. После основне школе уписао је Богословију Светог Петра Цетињског у Црној Гори, а затим се пребацио у Богословију Светог Ћирила и Методија у Призрену, на Косову и Метохији, покрајини која се слави као колевка Српске православне цркве и културе, а која је данас под окупацијом страних сила.

Након што је дипломирао као најбољи у генерацији, добио је препоруку да школовање настави на Српској православној богословији Светог Саве у Либертивилу, у Илиноису, са пуном стипендијом. Тамо је упознао Марију Брковић, једну од првих студенткиња теологије на Светом Сави, са којом се венчао 5. марта 2000. године у манастиру Нова Грачаница, у Трећем Лејку, у Илиноису.

У октобру 2000. године епископ Лонгин га је рукоположио за ђакона у Српској православној цркви Светог Николе у Кудахију, у Висконсину, а месец дана касније за свештеника у Српској православној цркви Светог Николе у Финиксу, у Аризони, где је постављен за парохијског свештеника. У тој парохији организовао је недељну школу коју је, према биографији парохије Светог Николе у Омахи, похађало више од седамдесеторо деце.

У јуну 2003. године митрополит Христофор га је поставио у новоотворену мисионарску парохију Свих Светих у Сијукс Фолсу, у Јужној Дакоти, где су отац Саша и попадија Марија учествовали у оснивању прве Српске православне цркве у тој савезној држави, међу око 40 породица српских избеглица. Од 4. децембра 2005. године постављен је у Српску православну цркву Светог Николе у Омахи. Током славе те цркве 2015. године, са благословом владике Лонгина, владика славонски Сава одликовао је оца Сашу и попадију Марију чином протопрезвитера и протинице, као признање за њихову посвећеност Цркви.

Извор: Србин.инфо