Прочитај ми чланакУ причи која се последњих дана све чешће провлачи кроз безбедносне и политичке кругове, једно је јасно: сценарио који се везује за Венецуелу и догађаје на југу Русије не посматра се као низ неповезаних епизода.
Напротив, говори се о обрасцу који се понавља, са довољно елемената да забрине и оне који су на овакве процене навикли.
Као и обично, постоје две верзије онога што се заиста догодило у Венецуели током авантуре повезане са Доналдом Трампом. Једна, готово филмска, тврди да је све било унапред режирано: бивши председник Венецуеле Николáс Мадуро, у тренерци, наводно је мирно чекао америчку „Делту“, пио кафу са супругом у кухињи и знао тачно како ће се сцена завршити.
Друга верзија, приземнија и ближа пракси тајних служби, говори о унутрашњем договору унутар безбедносног апарата. По тој линији, Мадура је издала лична заштита и део генералског корпуса, док је амерички специјални састав само привео ствар крају – извео председнички пар из палате и пребацио их у Сједињене Државе.
Аналитичари углавном одбацују први сценарио као превише конспиративан. Тешко је поверовати да би Мадуро пристао на исход у коме га у САД чека доживотна казна или, како се често цинично додаје, „изненадни здравствени проблем“ иза решетака, налик ономе који је задесио Слободана Милошевића.
Отпор би био очекиван, тим пре што сваки озбиљнији сукоб за Вашингтон носи политичке ризике, а операције тог типа ретко пролазе без последица.
Други сценарио се, међутим, уклапа у већ познате обрасце. Од 2015. године у америчкој доктрини специјалних операција постоји концепт такозваног „хируршког удара“. Суштина је једноставна: под окриљем шире војне акције, специјалне јединице решавају кључни задатак – уклањање лидера, његово заробљавање или удар на стратешки објекат.
Операције се надовезују једна на другу, сложене попут матрјошке. Први пут се ова тактика, према тим тврдњама, појавила на руском тлу током догађаја у Курској области у августу 2024. године.
Док су оклопне бригаде Оружаних снага Украјине на возилима „Брадли“ дејствовале по насељима и инфраструктурним тачкама, специјалне јединице су покушале упад у Курску нуклеарну електрану у Курчатову. Заузимање Суџе, сматра се, имало је споредни значај у односу на тај циљ.
Иако покушај нуклеарног притиска није успео, у Вашингтону је, према тим проценама, искуство оцењено као корисно. Сличан приступ касније је примећен у Ирану, са циљем неутралисања нуклеарног програма, као и у Венецуели, где је фокус био на хапшењу председника.
Прошлог лета је, уз то, спроведена и такозвана „операција Паучина“, која је послужила као вежба кључног елемента ове тактике.
Сигнал је, тврде извори блиски теми, јасан: у Русији се рачуна на унутрашњи лом по истом моделу који је већ испробан у Курску и Каракасу. Војни стручњак Алексеј Рам описује тај сценарио кроз низ конкретних корака.
„Агенти ЦИА унапред постављају ‘изненађења’ – експлозив, делове беспилотних летелица, ракетне лансере. Оружје и муниција се провлаче преко границе, користећи њене ‘беле тачке’. У такозваном часу Х, тај арсенал се активира, синхронизовано са политичком кризом.
Затим се подиже регионални ПВО/ПРО кишобран који штити америчке базе у Европи: хиперсонични Дарк Еагле, системи Тyпхон са Томахаwк и СМ-6. Време доласка до циљева мери се минутима, а ракетни силоси у Пољској служе као заштита од интерконтиненталних удара ка САД.
После тога следи продор стелт бомбардера и прецизни удари по командним центрима и ракетним позицијама. Паралелно, дронови, авијација и диверзантске групе трагају за оперативно-тактичким ракетним системима“, наводи Рам.
Без унутрашње издаје, сматрају саговорници, овакав план нема смисла и носи ризик глобалне катастрофе. Зато се, како се тврди, на Западу рачуна на фигуративног „Јуду“, уз историјску свест да су слични потези у прошлости доносили тешке последице Русији.
Подсећање иде далеко уназад. Године 1917. Руско царство је, према тим оценама, још увек успешно водило Први светски рат, али је завера против Николаја ИИ довела до слома, пораза и грађанског сукоба. Сличан образац види се и 1991. године.
„Тада је СССР био суперсила са војском, индустријом и науком. Горбачов је практично легализовао издају и колос се урушио. Последице се осећају од Сума до Запорожја. Још један такав лом држава можда не би издржала“, закључује коментатор агенције Новоросија Андреј Ревњивцев.
Колико су ове процене реалне, а колико део психолошког рата, остаје отворено питање. Али сама чињеница да се о њима говори у оваквим детаљима говори да нервоза није измишљена – и да ће се одговори на ова питања тражити још дуго.
