Pročitaj mi članakU javnosti se poslednjih dana sve više priča o radnicima iz Gane koji će „preplaviti“ srpsko tržište rada. Stručnjaci iz ove oblasti ovakve navode demantuju, ali i ukazuju na to da su se prava stranih radnika gotovo izjednačila sa pravima domaćih.
Након посете министра спољних послова Србије Марка Ђурића Гани и изјава које су дате, почела је прича о доласку 100.000 радника из Гане у Србију.
Друштвене мреже су се усијале, а поред страха за послове, појединци су искористили прилику за ширење ксенофобичних идеја.
Међутим, целу ситуацију је Министарство одмах демантовало и појаснило.
Генерални секретар Министарства спољних послова Душан Козарев навео је да није тајна да Србија увози раднике.
Међутим, цифра од 100.000 радних дозвола у овом моменту је својеврсан лимит за укупан број радних дозвола за странце на годишњем нивоу, појаснио је он.
Додао је и да се то највећим делом односи на сезонске раднике, а да би Гана желела да буде део тога.
И сам Ђурић у изјави за агенцију Тањуг појаснио је ситуацију.
„Што се тиче питања сарадње у области рада, Србија на корист наше пољопривреде и економије у ширем смислу већ годинама и деценијама остварује одличну и активну и двосмерну сарадњу са низом земаља у окружењу, а и шире, највише када је реч о сезонским радницима. Прошле године Србија је укупно издала близу 80.000 виза из целог света за такве раднике, из године у годину све више како се економски развијамо и растемо“, рекао је он.
Ђурић је нагласио и да Србија меморандуме о сарадњи у области рада деценијама и годинама има са земљама широм света, а да је Гана међу пријатељским земљама са којом нема меморандум као са другим земљама у Африци, Азији и нашем суседству.
Професор Економског факултета у Београду Михаил Арандаренко за Данас објашњава да статистика запослености ове године, по први пут после јако дуго, није порасла.
„Она стоји на око 2.360.000, ако је и порасла то је за можда пет или шест хиљада, а навикли смо да расте 30 или 40 хиљада. Чињеница је да долазимо до неког платоа, нема више толике ‘глади’ за радницима“, објашњава он.
Прошле године је, како наводи, од броја издатих дозвола, скоро половина отишла Русима.
„Те дозволе нису дозволе које су тражиле наше фирме. Они овде оснују фирму и добију дозволу за боравак и рад“, појашњава Арандаренко.
Проценат оних који раде код нас је максимално од 1,5 до два одсто, каже он.
„Ако имамо 2.360.000 запослених, без пољопривредника, од тога су можда 25 до 30 хиљада прави страни радници, ако не рачунамо Русе који раде за свој рачун. Изместили су се из своје земље, али најчешће нису део нашег тржишта рада“, указује наш саговорник.
Ако и буде 100.000 дозвола укупно, како каже, те дозволе су за све, а не само за раднике из Гане.
„Треба се присетити и приче око Отвореног Балкана. Исто је ишла та ‘хистерија’ на друштвеним мрежама, да ће да дођу Албанци, јер се плаћа мањи порез и слично. То није тачно, нити су Албанци дошли, нити фирме могу да плаћају мање порезе због тога“, наводи он.
За фирме је, према његовим речима, најбоље да имају домаће раднике.
„За стране раднике фирма треба да плати и да ризикује да их доведе. То је све ново за нас, нема неких устаљених канала, а треба да им плати пут и да не зна колико ће они ту да остану или ће да иду негде даље“, објашњава он.
Људи који долазе из других земаља су упадљиви па делује да их је више, каже Арандаренко.
„Не приметите људе који су вам слични, али приметите да неко не говори ваш језик или има другу боју коже, то су све психолошке околности. Далеко смо од тога да имамо пуно страних радника. Ми смо као Грчка почетком деведесетих, на самом смо почетку тог процеса и њиме може да се управља“, поручује он.
Како додаје, Србија нема квоте за стране раднике.
„Квоте се одређују да се не пређе неки износ, а код нас је то све слободно, зато што нема потребе за тим“, сматра Арандаренко.
Додатно, како каже, већини тих радника не пада на памет да остану овде да живе.
„Као што Србима, рецимо у Словачкој, у основи не пада на памет да тамо живе, то су радне, односно привремене миграције. Код нас су оне потпуно доминантне. Они су спремни да спавају у нехуманим условима и уштеде све што могу и да то однесу кући. То је та врста радника, никакво насељавање није у причи“, наглашава он.
Као пример, Арандаренко наводи и да је Експо сада у јеку и да ће бити и следеће године, али када се заврши, ти радници ће се вратити кући.
„Толико је било тих епизода код нас и свуда у свету, неки велики инфраструктурни пројекат се додели рецимо Турцима или Кинезима, односно добије њихова фирма тај посао и доведу своје раднике и док се ради тај посао они су ту, а кад се заврши они иду негде другде“, појашњава он.
Шта каже закон – Каква права имају домаћи, а каква страни радници?
Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања објаснило је да је Изменама и допунама Закона о запошљавању странаца и Закона о странцима, усвојеним 2023. године, а чија се пуна примена спроводи од 1. фебруара 2024. године, уведена јединствена дозвола за боравак и рад.
На тај начин је јасно дефинисан поступак запошљавања странаца уз гарантовану заштиту домаћег тржишта рада, нагласили су.
Министарство је истакло да и поред изазова у виду недостатака радне снаге у појединим секторима, закон предвиђа низ заштитних механизама, укључујући тест тржишта рада и квотне механизме који осигуравају приоритет домаћим радницима и очување стабилности запослености у Србији.
„Влада Србије, у складу са стабилним условима на домаћем тржишту рада, није закључивала билатералне споразуме нити меморандуме о мобилности радне снаге са другим државама, укључујући и Гану“, поновили су.
Стручњак за радно право Марио Рељановић објашњава за Данас да тржиште рада не може бити „преплављено“ страним радницима, јер већина њих долази на краћи рок, за познатог послодавца и познату дужину радног ангажовања.
„На основу измена Закона о странцима и Закона о запошљавању странаца ови радници могу мењати послодавце током свог боравка у Србији, али је рок који је остављен за тако нешто релативно кратак – 30 дана“, наводи он.
То значи да ако за страним радником више не постоји потреба, он се не може значајно дуго, а легално, задржати у Србији.
„Проблем наравно постоји када је реч о радницима на црно, али тај проблем је постојао и раније“, указује Рељановић.
Међутим, он додаје да када је реч о предностима које имају домаћи радници у односу на стране, чини се да оне више не постоје.
„Формално је потребно извршити тест тржишта рада пре довођења странца, али се у пракси показало да се он двојако обесмишљава. Или се сматра бирократском нужношћу, дакле спроводи се да би штиклирала обавеза, а не да би се заиста пронашао домаћи радник који одговара по квалификацијама за обављање послова за које послодавац тражи извршиоца, или послодавци активно обесмишљавају тај тест додавањем потребних квалификација које нису ни од каквог значаја за обављање послова за које траже извршиоца“, упозорава Рељановић.
Он као пример наводи то да послодавац тражи познавање језика земље из које долази страни радник, односно матерњег језика радника којег послодавац жели да доведе.
То, као додаје, очигледно није специфичан захтев професије, али је истовремено захтев који ниједан домаћи радник не може да испуни па је тако много лакше „оборити“ тест тржишта рада и довести странца.
„Ова пракса је незаконита, јер је у питању дискриминација радника који не испуњавају услове који нису одлучујући за обављање послова, што је идентично поступање ономе када послодавац тражи само мушкарце, или само раднике одређене религије или националности, и не би смела да се спроводи“, упозорава он.
Међутим, Рељановић тврди да Национална служба за запошљавање остаје слепа за такво кршење закона и да ниједном није одбила послодавца који је поставио овакве дискриминаторне услове.
„Таква пракса води фактичком обесмишљавању спровођења теста тржишта рада, јер послодавац не жели да доведе домаћег радника чак и када постоји такав на домаћем тржишту рада, а државне институције му то омогућавају“, указује наш саговорник.
Рељановић подсећа да је од измена које су почеле да се примењују од прошле године, тржиште рада Србије сасвим отворено за довођење страних радника, а и њихов останак у Србији дуже време је поједностављен.
„Ипак, постоје механизми којима се оно може заштитити од прекомерног уплива стране радне снаге, као што је на пример увођење квота“, саветује он.
Закони су у суштини квалитетно написани, сматра Рељановић, али додаје да је проблем у пракси.
„Послодавци често истичу да постоји велики број несавесних послодаваца који доводе раднике из иностранства мимо сваког прописа. Такође, захваљујући закону којим се уређује сезонски рад, могуће је ангажовати раднике и без дозволе који након тог периода рада често остају дуже у Србији и почињу да раде као непријављени радници, односно на црно“, указује он.
Рељановић наглашава да нам не прети опасност од превеликог броја страних радника, али да опасност представљају непријављени страни радници.
„Према посредним искуствима савесних послодаваца, чини се да је њихов проценат у порасту“, упозорава наш саговорник.
