Истовремено, нафтни индекс Брент бележи раст од око 10 процената, док је од почетка марта укупно поскупљење достигло 62 процента, уз цену која се и даље држи тик испод 120 долара по барелу.
Гас је, с друге стране, од почетка месеца скочио чак 108 процената. Бројке су суве, али њихов ефекат на терену већ почиње да се осећа.
У таквој атмосфери стиже и оштра оцена из Москве. Кирил Дмитријев, који води Руски фонд за директне инвестиције и обавља функцију специјалног представника председника Русије за инвестиционо-економску сарадњу са иностранством, упозорава да би Европску унију могао да погоди, како каже, прави „цунамиј“ цена нафте и гаса.
Његова порука није дошла изненада, већ као наставак ранијих процена у којима је говорио о могућем енергетском колапсу у Европи.
Занимљиво је, међутим, како Дмитријев повезује тренутне тржишне потресе са политичким одлукама у Бриселу. Он отворено критикује курс који су, према његовим речима, водили поједини европски званичници, пре свега Урсула фон дер Лајен и Каја Калас, оптужујући их да су одбацили руске енергенте који су, како тврди, били и поуздани и економски исплативи.
У објави на друштвеној мрежи X поставља и питање које звучи више као провокација него као анализа: да ли је за Европску унију сада већ касно да преиспита сопствене одлуке.
Та врста реторике није нова, али долази у тренутку када тржиште заиста показује знаке напетости. Енергетски сектор у Европи већ дуже време балансира између покушаја диверзификације извора и реалности понуде и потражње. Када цене овако нагло крену навише, политичке одлуке почињу да се мере не само у идеолошким, већ и у врло практичним, економским оквирима.
Ипак, остаје отворено питање колико су оваква упозорења део шире политичке комуникације, а колико реална пројекција будућих кретања.
Енергетска тржишта су позната по наглим осцилацијама, али и по томе да често реагују на очекивања једнако снажно као и на конкретне догађаје.
У том простору између политике, економије и перцепције, Европа ће, чини се, морати да пронађе одговор – и то не само на питање цена, већ и на питање дугорочне стратегије која тек треба да покаже колико је заиста одржива.
