Pročitaj mi članak„Maltretiranje je trajalo 14 godina – i dece i mene. Ćutala sam iz straha, nisam znala gde ću sa njima. Nisam imala telefon, internet, ništa… Od kada smo otišli, potucamo se po raznim kućama. Ko i da nas primi ovoliko? Moju najmlađu Ljubicu su oduzeli, sada je u hraniteljskoj porodici. Kažu vratiće je kad budem imala svoju kuću. Nije ih zanimalo kako to da uradim”, započinje svoju tužnu priču Linda Mijin, samohrana majka osmoro dece.
U selu Iđoš kod Kikinde zatekli smo zaista tešku situaciju. U ruševnoj kućici, u samo jednom neuslovnom sobičku, okupljena oko šporeta, dočekala nas je prava mala vojska – Leonora (4), Matija (5), Leontina (7), Leo (8), Dragana (9), Siniša (12) i Nena (15). Na svima njima vidljivi su obrisi trauma koje su preživeli, a najveća im je što najmlađa sestrica već skoro tri godine nije sa njima.
„Nakon odlaska od bivšeg supruga, živeli smo u jako lošim uslovima. Iz Centra za socijalni rad oduzeli su mi tada ne samo Ljubicu koja je imala svega sedam meseci, nego i Leonoru i Matiju. Uz pomoć škole i dobrih ljudi, sredili smo kupatilo i šta je trebalo u tom objektu gde smo tada bili, pa su mi posle tri meseca vratili dvoje dece. Ljubica je, zbog zdravstvenih problema, smeštena u hraniteljsku porodicu. Dugo je nisam videla, a kad sam otišla tamo, bežala je od mene. To stvarno nikome ne bih poželela – da vaše sopstveno dete ne dopušta da ga zagrlite i poljubite. Da ne grešim dušu, ta hraniteljica je jako dobra žena, brine o njoj kao da sam ja u pitanju i sve joj je objasnila. Čujemo se preko video poziva i počela je da me zove mama. Tako da je sada sve u redu…”, dodala je bolno ova MAJKA koju život nimalo nije mazio.
Mali Mijini su jako lepo vaspitana i uredna deca, prave bistrice. Vidi se da se Linda o njima marljivo stara, uprkos okolnostima. Dobili su tu staru kuću na korišćenje, ali borave samo u jednoj sobi jer je u drugoj skroz pukao zid, pa prozor više nije jedini izvor svetlosti u njoj. Pošto duva na sve strane, vrata i prozore krpe ćebadima, krpama i kartonima. Da se primetiti i da uopšte nemaju stolice, da imaju samo dva ormara i da spavaju u svega tri kreveta!
„Meni je okej ovde, samo još da imamo struju i vodu, da se ne kupamo u koritu. Uveče sijalicu palimo uz pomoć akumulatora. Inače, moja mama stalno cepa drva, a od prošle godine joj i ja pomažem”, rekao nam je skromni Siniša, dodavši kroz suze da mu je jedina želja da im se vrati sestra.
Tek nešto više od 300 evra državne pomoći je sve što ova porodica prima na mesečnom nivou, uz povremenu nadnicu i sezonske poslove. Kako preguraju mesec, to samo oni znaju. Uprkos presudi, Linda već duže od tri godine ne dobija alimentaciju!
„Za hranu i te neke osnovne stvari se snađemo – ja neću ni jesti ako treba, samo oni da ne trpe. Pomognu dobri ljudi i moji kad mognu, ponekad eto za školski pribor zafali. Ja bih više volela da idem da radim u neku firmu, da ne zavisimo od bilo koga, ali šta mogu sad. Deci isto rođendane uvek obeležimo, torte ne propuštamo, mada maštam da im jednog dana obezbedim da proslave kao druga deca u rođendaonici. Najteže mi je noću kad ih pogledam, svi su tu, samo Ljubica fali”, nastavlja Linda.
Pred kraj razgovora usledio je jedan njima uobičajen, a nama jako tužan momenat. Iz škole je stigao osmogodišnji Leo, donevši jedan jogurt koji je dao sekama da podele. Dok mnogi od nas razmišljaju o letovanju, zimovanju, restoranima, brendiranoj garderobi i drugim „neophodnostima” savremenog čoveka, ova skromna dečica međusobno dele jedan jogurt. Dvadeset godina se bavimo humanitarnim radom i još uvek ne možemo da se pomirimo sa tim da u našem narodu ima toliko siromaštva!
Druga situacija, vezana isto za Lea, koja nam je stegla srca jeste kako se brzo vezao za jednog od naših članova koji su bili u poseti, ne odvajajući se od njega i neprestano ga gledajući svojim čežnjivim okicama. Tačno se videlo koliko mu fali očinska figura u životu.
„Kad porastem kupiću mojoj mami kuću”, bio je jasan ovaj plemeniti dečačić.
Kuća, sobe za dečake i devojčice, krevet, struja, voda, igračke, crtaći, sve su to drugorazredne želje koje su navodili mali Mijini, tek nakon našeg insistiranja. Svi do jednog ponavljali su da im najviše fali sestra Ljubica, te da im je jedina želja da se ona vrati. Put do njenog povratka, ako Bog da, vodi kroz akciju Humanitarne organizacije Srbi za Srbe za rešavanje njihovog stambenog pitanja. Pozivamo vas zato da se uključite svojim donacijama – da porodica Mijin opet bude na okupu!
