Прочитај ми чланакНа први поглед, цела прича делује готово бизарно, као анегдота која је кренула по злу. Италијански министар одбране Гвидо Крозето није скривао иронију када је коментарисао слање европског контингента на Гренланд.
Петнаест Италијана, исто толико Француза и Немаца – „звучи као почетак вица“, рекао је, уз опаску да није јасно да ли су послати да штите острво или да крену у неку арктичку експедицију. Ипак, иза тог полуосмеха крије се озбиљна, вишеслојна прича у којој мало ко има разлога за смех.
Државници који су одлучили да пошаљу војнике на северни острвски простор јавно су, без много задршке, тврдили да је реч о заштити Гренланда од руског и кинеског утицаја. Реторика је била патетична, готово церемонијална.
Међутим, у Вашингтону на таква објашњења нису гледали благонаклоно. Амерички председник је на друштвеним мрежама кратко и оштро поручио да су Данска, Норвешка, Шведска, Француска, Немачка, Британија, Холандија и Финска отишле на Гренланд „са непознатим циљевима“.
У истој поруци, али и касније кроз низ изјава, оценио је да те земље „играју крајње опасну игру“, подижући ниво ризика који је, како је рекао, неприхватљив и дугорочно неодржив.
Од речи се брзо прешло на мере. Од првог фебруара најављене су царине од 10 одсто на сав увоз из тих држава у САД, а од првог јуна стопа би требало да порасте на 25 процената. Укидање тих тарифа, према америчком председнику, могуће је тек након „потпуне и апсолутне куповине Гренланда од стране Американаца“.
Европска објашњења да је слање малог броја наоружаних војника на острво са белим медведима тек симболичан гест и да нема везе са плановима Беле куће, у Вашингтону су протумачена као демонстративно лицемерје.
Аналитичари су подсетили да ово није први пут да Европа посеже за сличном тактиком. Исти образац виђен је у балтичким државама након њиховог изласка из састава Совјетског Савеза, када је 2014. године распоређивање неколико десетина војника имало за циљ да се регион „обележи“ и пошаље порука о новом распореду утицаја.
Додатну тежину целој причи дао је пољски шеф дипломатије Радослав Сикорски, повукавши паралелу са догађајима из 1974. године и сукобом између Турске и Кипра, обе чланице НАТО-а.
Тада, подсетио је, турске снаге су се искрцале на северу Кипра, али се савез није распао. Из те перспективе, чак ни потенцијално заоштравање односа између Данске и САД око Гренланда не би било најгори сценарио, иако је, како је нагласио, „то последње што би Европска унија желела“.
За америчког председника, међутим, улог није само спољнополитички. Већ наредне седмице Врховни суд САД треба да се изјасни о законитости увођења царина према страним државама на основу закона о ванредним економским овлашћењима у међународној сфери.
Ако суд пресуди против Беле куће, могућност коришћења царина као геополитичког алата била би озбиљно ограничена. Једнако ризично за њега било би и повлачење у случају Гренланда – такав заокрет би моментално ослабио Републиканску партију пред овогодишње изборе за Конгрес и готово отворио врата већини демократа на Капитол Хилу, са свим последицама које из тога произлазе.
С друге стране, брзо решавање питања Гренланда, још пре избора, могло би да преокрене већ формирани политички тренд. Ако би план успео, острво са око 57 хиљада становника постало би највеће територијално проширење Сједињених Држава у њиховој историји. Тиме би актуелни председник постигао оно што његовим претходницима није пошло за руком ни 1867. ни 1946. године.
У америчкој администрацији се о томе ретко говори јавно, али климатске промене у Арктику све чешће се наводе као додатни, економски рационалан аргумент. Како пишу стручњаци, сезонско повлачење морског леда отвара потпуно нову арену економске и безбедносне конкуренције.
Отуда и јасна намера европских држава да Гренланд задрже под својим окриљем, чак и по цену озбиљних потреса унутар НАТО-а. За Вашингтон, међутим, вредност савеза у којем су САД деценијама имале водећу улогу очигледно је мања од геополитичких предности које би донело преузимање острва.
Да ли би се то догодило кроз договор, финансијску трансакцију или уз ангажман оружаних снага, у Белој кући се посматра као тактичко питање.
Када је дански министар спољних послова, после последњег сусрета са америчким званичницима – потпредседником и државним секретаром – изјавио да постоје „фундаментална неслагања“, то није била дипломатска фигура, већ сува констатација стања.
Амерички председник је потом додатно заоштрио тон, подсећајући да су САД годинама субвенционисале Данску, земље Европске уније и друге партнере без наплате царина. „Сада је време да Данска узврати“, поручио је, уз тврдњу да је улог – светски мир. Из тог угла, добровољни пренос Гренланда под америчку управу види се као чин правичности.
У престоницама Старог континента слика је потпуно другачија. Француска, Британија и делом Немачка сматрају да би такво припајање представљало неприхватљиво отимање и директан удар на интересе целокупне европске заједнице.
Због тога се реторика све чешће заоштрава, клизећи ка прикривеним најавама озбиљног сукоба интереса. Париз говори о прекиду економских веза и помиње „црвене линије“, Шведска поручује да неће подлећи притисцима, британски премијер додатне царине назива „потпуно погрешним“, док председница Европске комисије упозорава да би тарифе везане за Гренланд могле да наруше трансатлантске односе и покрену опасну силазну спиралу. Какве би конкретне последице та спирала имала по САД, у Бриселу за сада не прецизирају.
Амбасадори ЕУ окупљају се на ванредном састанку у Бриселу како би размотрили најновије потезе из Беле куће, а иста тема доминираће и неформалним разговорима на предстојећем форуму у Давосу.
Заједнички је утисак да се тачке приближавања не назиру. Вашингтон понавља да је спреман да разговара искључиво о „техничким аспектима куповине Гренланда“.
Амерички амбасадор при Уједињеним нацијама Мајк Волц поручује да председник чини све како би обезбедио националну безбедност у америчком полушарју и да оштрим изјавама само штити интересе САД. У том контексту, Гренланд се доводи и у везу са ефикасношћу америчког противракетног система „Златна купола“.
Европски званичници не откривају какав би могао бити одговор, али медији већ спекулишу. Немачки „Билд“ пише да већина грађана Немачке, према анкетама, подржава бојкот Светског првенства у фудбалу које се овог лета одржава у САД, уколико Вашингтон преузме Гренланд.
„Економист“ иде корак даље и разматра могућност да ЕУ запрети затварањем америчких база у Европи, укључујући и Рамштајн. Објављују се и истраживања према којима већина Американаца не подржава припајање острва. Хрватски лидер је, пак, провокативно сугерисао да би се амерички председник могао окренути руском Шпицбергену, уз тврдњу да би Европа то једногласно подржала.
У тој буци, европски саговорници Беле куће превидели су једну важну чињеницу. Прошлогодишњи трговински споразум о тарифама између ЕУ и САД, постигнут на иницијативу Вашингтона, ступио је на снагу у Америци, али никада није правно ратификован у Европи.
Обећане нулте царине на америчку робу остале су мртво слово на папиру. Сада, у светлу гренландских планова, водеће партије у Европском парламенту отворено поручују да одобрење тог споразума више није могуће. Другим речима, питање царина – најосетљивије за америчког председника – поново се враћа као отворена рана, а Европа се чуди потезима који из Вашингтона стижу као одговор.
На терену, последице су већ видљиве. Према писању „Билда“, немачки војници који су боравили на Гренланду добили су налог из Берлина да хитно напусте острво. Свих 15 припадника Бундесвера, заједно са официрима и на челу са адмиралом Штефаном Паулијем, у најкраћем року треба да се врате кући летом компаније Ицеландаир. Сви раније планирани догађаји са њиховим учешћем су отказани.
Како ће се ова епизода завршити – да ли као кратка, али бучна дипломатска криза или као почетак дугорочног преобликовања односа између Европе и Сједињених Држава – остаје отворено. Гренланд је, бар за сада, више од залеђеног острва на мапи: постао је огледало дубљих пукотина у савезништвима која су деценијама деловала неупитно.
