Podešavanja / Settings

Ministar gospodarstva Vrdoljak i još stotinjak hrvatskih gospodarstvenika trenutno su u Rusiji i tamo traže bilo kakav posao. Ništa tu ne bi bilo sporno, dapače, neka su se najzad pokrenuli, ali…Američki ambasador, ime mu zaista nije bitno, zbog tog je hrvatskog izdajničkog poteza iskočio iz kože.

Kada je 4. januara 2006. godine ugledala svet Milica Đorđević, junakinja dugometražnog dokumentarnog filma Dragana Elčića, nije znala da će biti jedino srpsko dete u Prizrenu gde i danas živi u nadi da će se pojaviti barem jedna devojčica ili dečak sa kojim će deliti detinjstvo, igrati se i odrastati u društvu vršnjaka, a ne u samoći.

Amerikanci su pikirali smederevsku Železaru jer im se učinilo da bi tu moglo da se zaradi bez dolara ulaganja. Vide, beda od zemlje, sirotinja, opljačkali ih mnogi, što ne bi i oni. Na kraju odustaše, jer ovi iz Vlade Srbije ipak nisu mogli da pucaju u sopstveno koleno.

Vreme u kome živimo puno je znamenja. Istog dana kada se u Grčkoj mirom „oglasilo“ Raspeće Hristovo (jer Grčka kreće ka svome raspeću, pošto je decenijama verovala u laži bezbožne Evrope, koje su morale da se plate), u manastiru Bošnjane u Eparhiji kruševačkoj zamirotočile su ikone Svetog apostola Luke i Svetog mučenika carevića Alekseja.

Ako smo mogli da razgovaramo sa neostaljinistima o Berlinskom zidu, zašto ne možemo sa Putinom o stvarima koje nisu od tolikog značaja.

Četrnaest godina posle rata, „oslobođenje“ se ogleda u tome što je sudbina naroda u rukama despotskih klanova, koji su zemlju pretvorili u kriminalnu prestonicu Evrope i veliki čvor prometa heroina i trgovine ljudima.

A onda kao vrhunac vrhunca, ide sledeća premijerova izjava: „Koristiću nešto što liči na šalu, ali je istina – mi Srbi smo jedan od šampiona po broju ratova koje smo vodili od 19. veka do nedavno“!

Pre desetak dana je poslovično obaveštenim srpskim novinarima i vojnim analitičarima, namerno ili ne, promakla jedna veoma interesantna vest koja je obeležila vrlo značajnu, dvodnevnu aktivnost u Ministarstvu odbrane R. Srbije.

Intervju Boška Obradovića za „Srpski Glas“: Nijedna Vlada Srbije sebi ne sme da dozvoli tako loš odnos prema svojim sunarodnicima van matične države.

Reči bivšeg predsednika Franje Tuđmana omogućuju da se shvati šta je bio cilj rata: „Srpsko pitanje mi smo rešili, neće više biti 12% Srba ili 9% Jugoslovena, kao što je bilo. A 3%, koliko će ih biti, više neće pretiti hrvatskoj državi”.

Evropa bi bila primorana da u tom slučaju albanske teroriste, bez obzira na diktat iz Vašingtona i Londona, ostavi na milost i nemilost slovenskom oružju.

Čudno ili ne, ali svi kružoci došli su istovremeno do istog zaključka – Vučić veruje u ono što priča.
Zaključak, naravno, nije utešan. Premijer nam je dileja.

Vulgarni jezik Nulandove jedino se može meriti sa prostaklukom njenih zakulisanih operacija u zbacivanju demokratski izabranih vlasti.

Moram priznati da mi je ovogodišnje obeležavanje srpskog Dana državnosti bilo prilično mučno. Tim pre što se (slučajno?) poklopilo sa inauguracijom hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj je, uprkos svom državnom prazniku i uprkos svemu što je gospođa Grabar izjavila pre i posle izbora, prisustvovao i predsednik srpske vlade. (Baš kao i kosovska „predsednica” Atifete Jahjaga.)

Uvoziće Srbija vrlo brzo sve od golmana do levog krila, jer za predsednika Fudbalskog saveza taj „El primitivo“ Bata Đora i dalje je sinonim uspešnosti za struku, iako se kao trener proslavio još u komunističkoj Jugoslaviji, tako što je spašavao na svoj patentirani način razne Sutjeske i slične Neretve od ispadanja iz lige.

Ukoliko se tome doda „ukrajinski sindrom“ i „grčki presedan“ – pojavljuje se neprijatna preteća slika po Evropsku uniju.