Pročitaj mi članakU obrazloženju Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma o garanciji, navodi se da će sredstva biti namenjena za refinansiranje ranijih dugova EPS-a, finansiranje operativnih troškova, plaćanje proizvođačima električne energije iz obnovljivih izvora i finansiranje uvoza električne energije.
„Електропривреда Србије“ ће позајмити 100 милиона евра од италијанске банке, а за тај кредит ће јој гарант бити држава. Предлог закона о потврђивању Споразума о гаранцији коју држава Србија даје италијанском инвестиционом фонду „Каза депозити е престити“ стигао је у Скупштину Србије, а Уговором о зајму који се односи на подршку ликвидности „Електропривреде Србије“ (ЕПС), постављен је низ услова на које се држава обавезала. Укидање употребе угља, декарбонизација привреде и затварање термоелектрана су кључна „обећања“ која је Србија дала Споразумом о гаранцији.
У образложењу Предлога закона о потврђивању Споразума о гаранцији наводи се да ће средства бити намењена за рефинансирање ранијих дугова ЕПС-а, финансирање оперативних трошкова, плаћање произвођачима електричне енергије из обновљивих извора и финансирање увоза електричне енергије.
Уговору о зајму је склопљен 23. маја, током пословног форума Италија–Србија у Трсту, а ЕПС је тада саопштио да је кредит „допринос убрзању зелене транзиције Западног Балкана“, као подршка декарбонизацији и сигурности електроенергетског сектора Србије.
У документу о коме посланици Скупштине Србије тек треба да расправљају се наводи да се држава обавезала да ће усвојити Национални енергетски и климатски план до 30. септембра 2024. године, да ће утврдити прекретнице за затварање термоелектрана и основати нову управу.
Србија се обавезала да ће након потписивања ова два документа објавити своје опредељење да постепено укине употребу угља што је пре могуће, а у сваком случају најкасније до 31. децембра 2050. године, као и да ће се то одразити на нове или ажуриране верзије националних стратешких докумената. У предлогу закона се наводи да се држава обавезује да ће радити на успостављању прекретница за затварање термоелектрана до 31. децембра 2030. године.
Држава ће осигурати доношење Аукцијског трогодишњег плана, усвојити регулаторни оквир за аукције обновљивих извора енергије и обезбедиће да се прва аукција обновљиве енергије у Србији покрене за најмање 400 мегавата снаге ветра.
Наводи се и да је циљ укључивања од преко 45 одсто обновљивих извора у производном миксу електричне енергије у Србији до 31. децембра 2030. године. Последња обавеза Србије односи се на декарбонизацију привреде, али и стварање нове институције – Управе за финансирање и унапређење енергетске ефикасности за управљање фондовима ЕУ.
Посланичка група „Ми, снага народа“ послала је Влади Србије захтев за приступ информацијама од јавног значаја и тражила да јој пре изјашњавања Народне скупштине достави потпуније информације у вези са тим задужењем. Занима их какав је став државног правобранилаштва, Државне ревизорске институције, Фискалног савета и Буџетске инспекције и траже на увид Уговор о зајму.
У термоелектранама ЕПС-а произведе се око 70 одсто, а у 16 хидроелектрана још око 30 одсто електричне енергије у Србији. Из Енергетског биланса Републике Србије за 2024. види се да у структури производње примарне енергије убедљиво највећи удео има угаљ (59,5 одсто), а следе биомаса (17,2), хидропотенцијал (8,8), нафта (8,7), природни гас са уделом од 2,2 одсто, док геотермална, соларна, енергија ветра, биогас, отпад и депонијски гас заједно имају удео од 3,6 одсто.
Професор др Драган Игњатовић са Рударско-геолошког факултета у Београду сматра да је ово наметнуто решење што се тиче брзине напуштања угља и увођење ОИЕ. Он напомиње да ће читава зелена транзиција, према Стратегији нискоугљеничног развоја, Србију коштати готово 80 милијарди евра, а да је посебан проблем што ће највећи део пасти на трошак грађана.
„Према овом плану Србија треба да повећа број ветрогенератора 32 пута, са 0,4 гигавата на 8 гигавата, односно да се инсталира око 3.000 нових ветрогенератора. То захтева велику површину у релативно ограниченом простору где постоје повољни услови за ветар, у Источној Србији и Банату. Још горе је са соларним панелима где треба да се инсталира 450 пута више панела него што тренутно постоји. Да бисмо са 0,037 гигавата стигли на 16,6 гигавата потребно је 43 милиона панела“, објашњава професор Игњатовић.
Он напомиње да мере предложене у Стратегији захтевају додатна улагања у различите секторе. Ови додатни инвестициони трошкови су процењени на 6,5 милијарди евра за период од 2020. до 2030. године и између 37,8 и 76,8 милијарди евра за период од 2030. до 2050.
„Србија располаже великим резервама угља које омогућавају производњу електричне енергије и након 2050. године ако буде потребе. Што се тиче тренутног стања Министарство рударства и ЕПС су уложили велике напоре да се стабилизује снабдевање термоелектрана угљем, а у току су велике инвестиције за набавку опреме за површинске копове Радљево, Поље Е и Дрмно. Увођење ове опреме у рад, што се очекује крајем 2025. створиће се предуслови за стабилан рад почев од 2026/27. године. Тренутно се велики новац даје за увоз угља“, каже професор.
Он напомиње да је основни циљ сваке стратегије енергетска безбедност која подразумева сигурност снабдевања и смањење увозне зависности.
„Србија има свој угаљ који је релативно јефтин и омогућава сигурност снабдевања. Зелена агенда која се промовише на западу није постављена на реалним основама. Криза у Украјини је то показала, а тек ће се показати када наступи криза са Кином и зато ЕУ грозничаво жели да обезбеди критичне минералне сировине да би наставила са зеленом транзицијом и сачувала енергетску независност“, каже Драган Игњатовић.
Професор сматра да су стратегије које су тренутно у изради дале преамбиционе циљеве и да они нису реално оствариви. Због тога је вероватније, како каже, да ће се постепено смањивати производња електричне енергије из угља, пре свега затварањем старих и неефикасних блокова, и да ће Србија наставити да користи угаљ и после 2050. године.
