Pročitaj mi članak
Ако смо могли да разговарамо са неостаљинистима о Берлинском зиду, зашто не можемо са Путином о стварима које нису од толиког значаја.
Уз мало наде, издржаће крхко примирје између Владимира Путина и Петра Порошенка, уз посредство Ангеле Меркел у Минску. Јер ништа добро, већ само лоше може произаћи из ширења овог рата, који је однео животе 5.400 Украјинаца. Што дуже буде трајао, то ће жртава бити више, више земље ће Украјина изгубити и извесније је да ће Украјина завршити као убогаљена и банкротирана држава величине Француске пред вратима Европе.
Да се примирје није постигло, осам хиљада украјинских војника заробљено у џепу Дебаљцева би се или предало или би било побијено, што би изазвало велику кризу кијевског режима. Америчко оружје би могло да почне да пристиже чиме би се створили услови за судар Русије и САД.
Треба разумети руске интересе, а то је задржавање њене поморске црноморске базе на Криму и држање Украјине подаље од НАТО. И витални им је интерес да Украјина не изгуби Донбас. Али шта су интереси Америке?
Меркелова каже да су велики принципи у питању, јер се у постхладноратовској Европи границе нису мењале силом. То јесте идеал, али да ли је реално?
ЕВРОПСКИ СЕЦЕСИОНИЗМИ
На самом крају Хладног рата, Југославија се поделила на седам нација, а СССР на 15. Хрватска, Босна, Косово, чак и Словенија накратко, морали су да се боре за слободу. Исто тако су се и државице Јужна Осетија и Абхазија одвајале од Грузије као и Придњестровље од Молдавије.
Унутар Русије и даље има мањина, попут Чечена, које желе да буду слободне. А и у многим новим нацијама попут Украјине има етничких Руса, који желе да иду кући. Дух сецесионизма заиста прожима европски континент.
Међутим, док је Лондон дозволио Шкотима да гласају за независност, Шпанија одбија да удовољи Каталонцима и Баскијцима. А те етничке мањине би могле да се боре за своју слободу, баш као што су и Ирци пре сто година. Ипак, ниједан овај сецесионистички покрет од Урала до Атлантика није угрозио виталне интересе САД. То се нас заиста не тиче. И ништа не оправдава рат са Русијом.
Шта је то са овом генерацијом Американаца која нас чини мешетарима и тера нас да се мешамо у послове земаља које не можемо да нађемо ни на мапи? И размотрите посебну болест – параноју о Путину.
Пре 40 година, аутор овог текста је са Ричардом Никсоном био у Москви на његовом последњем састанку са Леонидом Брежњевим. То није био напет састанак иако је СССР била огромна империја, која се простирала од Берлина до Беринговог мореуза.
ПУТИН НЕ ОБНАВЉА ИМПЕРИЈУ
И, када су нас упозорили да ће Путин обновити онај СССР из 1974, да ли смо размотрили шта ће му све за то требати? Да би обновио СССР, Путин мора да поврати Литванију, Летонију, Естонију, Молдавију, Украјину, Јерменију, Азербејџан, Грузију, Казахстан, Туркменистан, Киргистан, Таџикистан – територију величине САД. Да би васкрсла совјетска империја, Путин би морао да нападне и окупира Чешку, Словачку, Мађарску, Бугарску, Румунију, Пољску и прегази Немачку до реке Елбе.
Докле је Путин стигао у успостављању нове империје? Реанектирао је Крим, који је величине Вермонта (мала савезна држава у источном делу САД), а који су Романови стекли у 18. веку. Ипак, готово свакодневно чујемо са Капитол хила: „Руси! Руси долазе!“
То је зла крв између Америке и Путина. И Путин заиста има нерашчишћена посла са нама. Из његовог угла гледано, ми смо искористили распад Совјетског Савеза како бисмо проширили НАТО на Источну Европу и балтичке републике. Искористили смо обојене револуције како бисмо оборили проруске режиме у Србији, Грузији, Украјини и Киргистану.
Упркос међусобном неповерењу, па чак и презиру, постоји ли нешто што нас спаја? Како се овај век одвија, два јасна и актуелна фактора прете стратешким интересима САД – успон грамзиве Кине и ширење исламског тероризма. Русија би, по некој логици, била савезник у оба случаја. Кина види Сибир и руски Далеки Исток, где се становништво све више смањује, као складиште свих сировина које су Пекингу потребне. Потребна нам је и против талибана у Авганистану, Исламске државе у Ираку и Сирији, као и против Ал-Каиде, Русија, која је преживела Беслан, и Москва, која је преживела исто што су претрпели Њујорк, Лондон, Мадрид, Париз и Копенхаген.
Русија је током Хладног рата била роб идеологије, која је сматрала непријатељем сваког ко се није слагао са њом. Имала је владаре који су контролисали светску империју. А опет, имали смо председнике који су могли да сарађују са Москвом. Ако смо могли да разговарамо са неостаљинистима о Берлинском зиду и ракетној кризи на Куби, зашто не можемо сести са Владимиром Путином и разговарати о стварима које нису од толиког значаја, попут питања чија ће се застава вијорити над Доњецком и Луганском?
Превео Андреј Цвијановић
