Podešavanja / Settings

Nekadašnji slogan koji se tako gromoglasno uzvikivao sa predizbornih tribina, i koji je bio poslednji tračak deklarativnog patriotizma, mio podjednako i političarima i fudbalskim navijačima, istorijskim obrtom, to jest razvojem situacije, dobija ovih dana sasvim drugačije značenje. KOSOVO JE SRBIJA, nekada je značilo da Srbi, ako nikako drugačije, onda bar u svojim dušama neće odustati od svete srpske zemlje. Danas, međutim, zvuči sasvim drugačije.

Za početak izdvojila sam nekoliko delova iz predgovora knjige “Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije”.

Izjava Sulejmana Ugljanina da je Srbija „šovinistička tvorevina“ jasno daje do znanja svoja separatistička i secesionistička nastojanja jer je i sam interpretator svestan da ovakve izjave u našoj zemlji prolaze nekažnjeno iako otvoreno pokazuju izliv mržnje i ponižavajuće komentare koje su direktno uperene protiv našeg naroda.

Mini nuklearka je taktičko nuklearno naoružanje koje se prenosi u koferu. Za sada je poznato da su ovo oružje razvili SAD i Rusija, još tokom Hladnog rata ali niko nije javno predstavio ovo oružje. Postoje i tvrdnje da je Izrael proizveo nuklearne glave dovoljno male da stanu u kofer.

Pravično je, na primer, da danas kao Srbi kažemo kako je za nas Krim legitimni deo Rusije. Naravno, u argumentovanju tog stava možemo se pozvati i na kriterijume međunarodnog prava, pa i onaj da Ukrajina u Ujedinjenim nacijama 1945. godine nije bila priznata sa Krimom u svojim granicama.

Da li je u magazinu američkog Ministarstva vojske, „Starz end strajps”, moguće da neko brani vojsku i napada njene kritičare?
Naravno da jeste i u Vašingtonu se to stalno dešava.

Komandant Kopnenih snaga SAD u Evropi – general Frededik Ben Hodžs – priznao je škotskom listu Herald (The Herald ) da se osećao „kao idiot” kada mu je ukazano da je potpuno promašio položaj Mariupolja na karti Ukrajine.

Nakon više od deset meseci pauze zbog postizborne političke krize u kosovskoj paradržavi, 09. februara u Briselu, nastavljeni su politički razgovori Beograda i Prištine o implementaciji tzv. Briselskog sporazuma. U javnosti razgovori su očekivani sa velikom pažnjom budući da je nastala vremenska distanca donela nekoliko značajnih promena koje su svaka ponaosob ili interaktivno mogle uticati na dalji tok procesa. U tom smislu obratićemo pažnju na tri vidljiva momenta:

Pravoslavno hrišćanstvo kraj sveta vidi ovako: čovečanstvo će sve više otpadati od Boga u grehe, bezakonja i nemoral. U njemu će trijumfovati kult materijalnog bogatstva i razvrata, lažne vere i zločinaštva. Kada se rokovi navrše, otvoriće se put ka ogromnom ratu, u kome će, kako piše u Otkrovenju Jovanovom, propasti „trećina imena ljudskih“.

Naš poznati karikaturista Koraks se prvi oglasio tako što je u svojoj „karikaturi“ smestio Smilju Avramov u društvo Adolfa Hitlera, Benita Musolinija, đavola i sejača smrti.

Graditelji carstva rade na nekoliko nivoa: nasilnom i izbornom; društvenom i političkom; odabrani poslušnici i vazali su koncentrisani oko jednog strateškog cilja: osvajanja državne vlasti i pretvara ne vladajuće elite u spremne i poslušne sluge Zapadnog carstva.

Ponuda za Južni tok 2.0. kazuje nam da, iako smo slabiji nego ikad do sad, i trenutak je bolji nego ikad.

Politički analitičar Miroslav Lazanski ocenio je da je Ukrajina „balkanizovana“ i da se samo oni koji ne poznaju istoriju mogu iznenaditi činjenicom da se na strani Kijeva bore Hrvati, a da su uz Donbas stali srpski dobrovoljci.

Slično kao srpsko-hrvatski odnosi u zbrci zvanoj Jugoslavija, kojima sam se bavio u prošlom tekstu, tako i autonomija Vojvodine predstavlja nastali i zaostali balast Srbiji.

Ukratko na temu „mirovnjaka“, koje hunta želi da dovuče u Ukrajinu.

Ja sam ceo svoj život posvetio svetlom i velikom cilju – borbi za jedinstvo crkve. Za takvu ideju se vredi žrtvovati. Energiju i vreme koje ulažem nisam uzalud potrošio. Zatvor me nije promenio, moja ubeđenja ostala su čvrsta. Jedino mi je stradalo zdravlje.