Izjava predsednice Skupštine Srbije Ane Brnabić da je vlast u 2025. „pobedila blokadere“ predstavlja klasičan primer zamene teza i političke manipulacije jezikom. Ono što vlast naziva „blokadama“, veliki deo javnosti prepoznaje kao legitiman oblik građanskog i studentskog otpora, proizašao iz dubokog nezadovoljstva stanjem u institucijama, medijima i pravosuđu.

Tvrdnja da je godina završena „nizom uspeha“ ostaje bez ijednog konkretnog pokazatelja, dok se istovremeno prećutkuju masovni protesti, zahtevi za vanrednim izborima, urušavanje poverenja u izborni proces i otvorene optužbe za korupciju na najvišim nivoima vlasti. U tom kontekstu, „strpljenje naroda“ o kojem govori Brnabić više liči na prinudnu izdržljivost u uslovima institucionalne blokade, nego na svesnu podršku vlasti.

Posebno je problematično što predsednica Skupštine pojam dijaloga koristi kao retoričku figuru, dok istovremeno opoziciju i kritičke građane etiketira kao „blokadere“, a prethodno i kao „izdajnike“ i „drukare“. Dijalog koji počinje uvredama i završava se policijskim intervencijama teško da može biti shvaćen kao iskren poziv na razgovor.

Hvalisanje da Skupština „nije bila blokirana“ uprkos dimnim bombama i haotičnim scenama u sali više govori o dubini političke krize nego o funkcionalnosti institucije. Parlament u kome se normalizuju sukobi, uvrede i fizički incidenti teško da može biti „dom svih građana“, kako to Brnabić tvrdi.

Na kraju, proglašavanje pobede nad sopstvenim građanima koji protestuju nije znak stabilnosti, već signal da vlast svaki oblik neslaganja doživljava kao pretnju. Umesto samokritike i preispitivanja uzroka nezadovoljstva, vlast nudi trijumfalizam i podelu društva — što je pouzdan recept da i naredna godina bude „najteža“, ali ne zbog blokada, već zbog odsustva stvarnog dijaloga i odgovornosti.

Oznake: Ana Brnabić, vlast, opozicija, protesti, studenti