Изјава председнице Скупштине Србије Ане Брнабић да је власт у 2025. „победила блокадере“ представља класичан пример замене теза и политичке манипулације језиком. Оно што власт назива „блокадама“, велики део јавности препознаје као легитиман облик грађанског и студентског отпора, произашао из дубоког незадовољства стањем у институцијама, медијима и правосуђу.

Тврдња да је година завршена „низом успеха“ остаје без иједног конкретног показатеља, док се истовремено прећуткују масовни протести, захтеви за ванредним изборима, урушавање поверења у изборни процес и отворене оптужбе за корупцију на највишим нивоима власти. У том контексту, „стрпљење народа“ о којем говори Брнабић више личи на принудну издржљивост у условима институционалне блокаде, него на свесну подршку власти.

Посебно је проблематично што председница Скупштине појам дијалога користи као реторичку фигуру, док истовремено опозицију и критичке грађане етикетира као „блокадере“, а претходно и као „издајнике“ и „друкаре“. Дијалог који почиње увредама и завршава се полицијским интервенцијама тешко да може бити схваћен као искрен позив на разговор.

Хвалисање да Скупштина „није била блокирана“ упркос димним бомбама и хаотичним сценама у сали више говори о дубини политичке кризе него о функционалности институције. Парламент у коме се нормализују сукоби, увреде и физички инциденти тешко да може бити „дом свих грађана“, како то Брнабић тврди.

На крају, проглашавање победе над сопственим грађанима који протестују није знак стабилности, већ сигнал да власт сваки облик неслагања доживљава као претњу. Уместо самокритике и преиспитивања узрока незадовољства, власт нуди тријумфализам и поделу друштва — што је поуздан рецепт да и наредна година буде „најтежа“, али не због блокада, већ због одсуства стварног дијалога и одговорности.

Ознаке: Aна Брнабић, власт, опозиција, протести, студенти