Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Анорексија, булимија, и остале пошасти „манекенског света“ у Београду нису постојале у доба од пре једног века, у време Милана Ракића.
За само стотину година, жене нашег града постале су потпуно другачије. У оно, Ракићево време, солидна удавача морала је својом корпуленцијом да покаже да је спремна да на својим плећима издржи све оно што јој је брачни статус налагао, уз безброј различитих кућних послова, а то, руку на срце, није био нимало лаган посао.
Баш зато су даме Београда пре десетак деценија биле много корпулентније. Најважнији излазак који би уприличиле била је шетња Калемегданом, а између два рата, у ондашњој вароши која је била десетак пута мања него данас, овај парк био је најважнији за размену нових прича и лаганих оговарања онога доба.
Е, управо ту, на Калемедгану, Ракић је опевао једну од својих дива, Славку Стокић, која је, како се тада говорило, беше „лепа као богиња“, са црном орхидејом на црном шеширу. Оно што привлачи пажњу ове приче, јесте да јој је, према речима хроничара, Ракићево око видело и опевало у песми, када „црна чарапа спаде, а бљесну колено као пун месец…“
Изгледа да је некако тако и било…
НУШИЋ И МОДА
Како бележи овај хроничар, и сам Бранислав Нушић је ондашње мужеве представљао као „великомученике“ јер су морали да обезбеде женама хаљине од десет наполеона или шешире од 50 динара у злату. Иван Јовановић-Стојимировић је говорио да „данашње жене далеко мање једу, и мање троше“. Неколико деценија после тога, можда бисмо са првом констатацијом и могли да се сложимо, али са другом…
Када данас зађемо у ту, не толико давну прошлост, ослањамо се на мисли ондашњих хроничара, које морају да нам призову осмех на лице. Тако Иван Јовановић-Стојимировић бележи бескрајно лепу слику.
– То је било доба када су јаке и крупне, па често и дебељушкасте жене привлачиле пажњу песника, јер мршавост још није била ушла у моду – бележи Јовановић-Стојимировић. – Она ће бити идеал доцније епохе, када су аутомобил и спортови изменили женску анатомију и схватања о женској лепоти. Огромни шешири и сукње до земље неповратно су отпали, и ми се данас чудимо и смешно нам је што су некада људи лудовали само за женама које су имале преко осамдесет килограма, а оне које су имале деведесет називали су „деликатним персонама“.
Како бележи овај сјајни хроничар, „на Великом Калемегдану су у то време лети приређивани концерти, као и вечерње забаве, зване ‘кермеси’, које су биле организоване као и балови ‘у слободи’, под липама и кестеновима, под звездама и под месечином“.
А раздрагане дебељуце својим осмесима плениле би очаране Београђане. Данас би таква слика била безмало немогућа, а данашње даме биле би потпуно дисквалификоване у борби за доминацију над мушком половином. Јер, пуначке госпође би их „појеле“ у овако беспоштедној борби.
