Pročitaj mi članakKao i mnogo šta drugo, i termin avtokrator (drugačije autokrator ili autokrata) potiče iz Stare Grčke. On se bukvalno prevodi na srpski kao „samodržac“, tj. „onaj koji samostalno vlada“. Prvobitno se odnosio na atinske generale koji su, obično kada su bili udaljeni od matične zemlje, dobijali ovlašćenja da neko vreme samostalno, bez konsultacija sa vrhovnom vlašću svoje države, donose sve vojne i druge bitne odluke u vezi sa delovanjem podređenih trupa i kontrolom nad zaposednutim teritorijama.
Kasnije je navedena reč postala deo titule istočnorimskih, ili kako se to danas uobičajeno kaže, vizantijskih careva, te je odražavala njihov apsolutistički status. Oni su unutar svoje imperije suvereno bili nad svima, a nad njima – makar u teoriji – nije bilo nikog izuzev Boga.
Naš lažni car Aleksandar bez Kosova, ako ne ranije onda pošto se definitivno otarasio Tome Nikolića zvanog Grobar, 2017. godine, umislio je da je avtokrator Srbije. Doduše, i kada je imao najveću moć, to je imalo bizarnu dimenziju, jer je bio kvisling.
Kolikogod da je narod Srbije bio ispod njega, nad njim su bili strani gospodari. A nekako je teško reći da „sam vlada“, skoro kao božanski izaslanik na jednom delu naše planete, onaj ko ljubi ruku poklisarima Bele kuće (i to niskog ranga, tipa pomoćnika zamenika državnog sekretara) i klanja se pred briselskom birokratijom, te svima njima, kako bi tolerisali njegovu kriminalno-diktatorsku vlast nad Srbijom, plaća danak u vidu odricanja od vitalnih srpskim interesa (npr. kosovskom veleizdajom).
To je sve slučaj sa lažnim srpskim caråm. Otuda, i dok je unutar naše zemlje stvarno bio, recimo, interni autokrata, na spoljnom planu je igrao ulogu malog od palube evroatlantskih moćnika, pa ne može da se kaže više od toga nego da je bio tek kolonijalni „krnji samodržac“.
Pošto se narod Srbije krajem 2024. godine naveliko digao protiv SNS režima, za njegovog predvodnika stvari su postale još gore. Brzo je izgubio kontrolu nad većim delom srpskog društva. Na ulicama i trgovima naših gradova osetio se miris slobode. Nažalost, on se nije proširio do potrebnog nivoa. Vučić je uspeo da zadrži kontrolu nad mnogim sistemskim polugama, pre svega mehanizmima državne prinude (policija, specijalne službe, vojska). Tako je nastala parališuća pat pozicija koja do današnjeg dana traje.
Spin diktator nema dovoljno snage i drugih mogućnosti da uguši narodni mirnodopski ustanak, a građani nisu u stanju – makar zbog nepostojanja za to kadrog i odlučnog vođstva – da sruše uzurpatorski establišment i do kraja oslobode zemlju. No, bar je naš krnji samodržac postao još okrnjeniji: sada je tek kvislinški poluautokrata.
Vlast mu je ograničena i spolja, i unutar zemlje nju je polovično izgubio. Podseća na afričke diktator u fazi pada, kada drže prestonicu i još nekoliko važnih gradova, ali uprkos tome što je veći deo naroda protiv njih, te ne kontrolišu mnoge delove zemlje, i dalje imaju nadzor nad dobijanjem i prodajom njenih ključnih resursa (zlato, nafta ili štagod drugo da je u pitanju).
To SNS kumu omogućava da plaća najamnike koji održavaju njegovu suženu vlast. Od Nigerije, preko Konga do Sudana, imamo niz primera koji svedoče da takvo tragično stanje može da potraje godinama. Diktator pada ali nije srušen. Zemlja trune, ljudi tonu u bedu, a samoživi političari, iako saterani u sužen prostor, njega brane i na tuđoj krvi profitiraju. Rado bi oni otimali više, ali ako to ne mogu, kao pijani plota drže se onoga što im je najbitnije. To se sada, po modifikovanom afričkom scenariju, dešava u našem namučenom Srbistanu.
Vučić suštinski nije iracionalan čovek, ma koliko u javnim nastupima neretko deluje ludo. Kada se radi o onome što je za njega najbitnije – a to je lična i porodična bezbednost, sticanje i očuvanje bogatstva, osiguranje odstupnice i sigurnog pribežišta za period posle odlaska sa vlasti – i te kako promišljeno deluje. Možda izgleda ćaknuto (i donekle to jeste) ali to ne znači da nije promišljeno alav i bezočan.
Cilj mu je da – spoljnim manevrisanjem i ustupcima, te unutrašnjim kontrolisanim nasilništvom (problem mu je ako ono postane toliko intenzivno da reskira urušavanje sistema i preveliki spoljni pritisak) – produži svoju „krnju polutokratiju“ dok ne završi otpočete velike pljačkaške poduhvate. Radi se o okončanju EKSPO prevare i druge faze otimačko-građevinske priče „Beograd na vodi“.
Vučić em ne bi da se odrekne plena koji iz toga proizlazi, em su u celu stvar uključeni mnogi opasni a gramzivi igrači, pa ako ih ostavi na cedilu teško da mu se ne bi svetili. Za njega je u sadašnjim uslovima (koje smo u stanju da promenimo ako budemo pametno radili) najbezbednije da stisne zube i proba da se nosi sa narodom do 2027. godine, a onda, prepustivši na kratko kontrolu nad onim što do tada još bude imao nekom nesrećniku iz svojih redova kako bi mu „držao leđa“, „elegantno“ pobegne iz zemlje. Nama ostaje samo da zamislimo u kakvom će tada ona, već i sada devastirana, biti stanju. Kao što se u 20. veku širom sveta govorilo „dužan kao Grčka“, verovatno će se u tom slučaju globalno ponavljati: „ojađen kao Srbija“!
Da li ćemo to dozvoliti? Ako nastavimo kao do sada, kolikogod ulivao nadu novi talas studentsko-građanskih protesta, osnovano se bojim da ćemo do toga stići. Vučić ima dovoljno otetih resursa da održi pat poziciju koja mu odgovara u kontekstu redefinisanih ciljeva, a kao što vidimo, oni više ne podrazumevaju dugu vladavinu, već „tek“ uspešno okončanje započetih pljački pa onda za koju godinu bežanje iz Srbije. Na njegovu interesnu dinamiku, takođe moramo da odgovorimo dinamično!
Demokratski ustanak je počeo u novembru 2024. godine; evo već prolazi 2025, a on bez zadovoljavajućeg rezultata traje. Srbija se promenila ali ne toliko da SNS banda ne može više da gura po svome. Zar onda to ne ukazuje da Aca AntiSrbin i te kako ima šansu da istera svoje? Prešao je preko trnja otprilike pola puta do svog novog cilja! A prva narodno-studentska ljubav je prošla, dok je „stara“ opozicija skoro pa dotučena. Nova, štagod to bilo, nije dobila zamah i širu podršku!
Niko u anti-SNS zoni više nije ni previše jak, niti je besprekorno čist. Ali kakvigod bili društveno-politički artikulisani protivnici režima, od njega su sigurno bolji. Vučić je, bez preterivanja, oličenje svega najgoreg u našem društvu. Zato nam je hitno potrebno formiranje sveobuhvatnog bloka protiv njega sa jasnim principima i redosledom poteza.
U njemu će sigurno biti i nemalo onih kojima sa moralnog stanovišta tu nije mesto – od prikrivenih saradnika vlasti i službi (makar pre nego što su se eventualno otrgli sa lanca), do istrošenih političara – ali priliku će dobiti i oni koji nisu za politički otpad, te po marksističkom – bez obzira na ideologiju koja mi nije bliska – politički ubojnom receptu: kvantitet će prerasti u kvalitet.
Privremeno ujedinjene svih koji išta znače u ovom društvu a spremni su da idu protiv SNS kartela, otvara vrata promenama. Onda će zasigurno nastupiti ne baš kratak period trijaže, u kome će se verovatno smenjivati vlada za vladom i ubrzano održavati izbori, ali bar možemo da se nadamo da ćemo uspeti da preduhitrimo Aleka bez Kosova da Srbiju dovede do toga da ostane bez još desetak ili više milijardi evra i onda padne u pravo dužničko ropstvo!
Da bismo došli do širokog bloka koji može da pokrene veliku ofanzivu protiv opskurnog režima koja ka tome vodi – ali i preuzme za to potrebnu odgovornost, te ponudi buduću privremenu vlast (bar do početka predstojeće „trijaže“) – nužno je da studentski plenumi obznane imena ljudi koji predstavljaju njihovu najavljenu listu, te da im daju ovlašćenja da pokrenu pregovore sa drugim relevantnim društveno-političkim činiocima.
Samo objedinjavanjem na tim osnovama onih koje predvode plenumi, sa parlamentarnom i vanparlamentarnom opozicijom, sindikatima i raznim profesionalnim udruženjima, te na kraju po redosledu, a po značaju u ravni sa studentima, zborovima građana već ustaljenim širom zemlje – može da nastane front nacionalnog oslobođenja koji je stvarno u stanju nešto da uradi. To je put do formalizacije referendumske atmosfere – mi ili on – koja je najopasnija za Vučića!
Pregovori koji vode ka tome, neće biti laki, i neki od učenika u njima će stvar sabotirati, ali brzo će se videti ko šta radi pa će oni definitivno biti stigmatizovani i odbačeni; toliko da ni iz potaje više ne mogu da smetaju a kamoli da prave neke svoje paralelne kolone. S druge strane, kvantitet onih koji će ipak kako-tako biti objedinjeni, daće kvalitet, i trasirati put za promene na osnovu stvaranja, sada neophodne, crno-bele političke slike.
Podrazumeva se u svetlu rečenog i povlačenje opozicije iz Parlamenta (ko to tada odbije biće jasno za koga radi te ga treba tretirati kao zakulisni deo režima) i formiranje od strane izabranih poslanika i predstavnika plenuma te najvećih zborova i drugih organizacija – u početku paralelnih nacionalnih institucija – privremene Narodne skupštine Srbije i privremene vlade. Ti ograni narodne demokratije onda bi trebalo da pozovu građane na svestranu akciju u cilju oslobođenja zvaničnih institucija, te da apeluju na državne organe da prestanu da službe nelegalnoj spin diktatorskoj ekipi koja je uzurpirala državu.
Mirno, odlučno, masovno – tada bi moglo da se krene putem oslobođenja Srbije. Ujedno, predstavnici naroda bi morali da se obrate svim relevantnim spoljnim faktorima i da sa njima uspostave potrebnu komunikaciju. Ne bi se već sada mnogi u svetu držali Aleka, da imaju neku adresu – što sada nije slučaj – za pregovore oko zaštite bar minimuma svojih interesa!
Suočen sa ustalim ali taj put već mnogo bolje organizovanim narodom, Vučić bi i dalje imao priliku da stvari vrati u sistemski kolosek i izbegne potencijalno traumatičan razvoj događaja za sebe i zemlju. Bilo bi mu jasno da više nema vremena za varanje nacije, podmuklo nasilje i održavanje pat pozicije (koja mu omogućava produženu pljačku). Put ka normalizaciji političkih procesa – a za to će studentsko-građanski pokret sigurno uvek biti spreman – jeste brzo raspisivanje i održavanje izbora, a u opisanim okolnostima oni više ne bi mogli da budu namešteni, što bi se sada ili bilo kada a pre stvaranja bloka za promene, desilo.
Uostalom, u okolnostima „legalizovanog“ dvovlašća, to ne bi ni bilo moguće. Vučić, koji je kukavica, čim shvati da stvari mogu da se otrgnu kontroli na način koji bi mogao da ga pogodi kao bumerang, skoro sigurno bi pristao na njegovo dodatno prevazilaženje obrazovanjem jedinstvene privremeno-tehničke vlade (npr. po modelu kakav je postojao podle 5. oktobra do parlamentarnih izbora 23. decembra 2000. godine), koja bi mu bar dala vreme da pobegne iz Srbije dok se odvija izborni proces. Pljačku ne bi okončao, one koje je prevario imao bi za vratom, ali bar ne bi – posmatrajući iz svog sebičnog ugla – izgubio šansu da se nekako provuče kroz globalno čistilište. Nama bi se, u nadi da kreće putem ličnog spasa, skinuo sa grbače.
Čovek snuje a Bog odlučuje, pa bismo videli šta bi dalje bilo sa njim i nama, ali bar bismo mogli da se nadamo da se srpski brod neće nasukati, što će se sigurno desiti ako nastavimo da se borimo protiv SNS režima na donkihotovski način, za koji je izvesno da vodi u propast. Vanredni izbori krajem 2026. godine, pod uslovima koje on odredi, verovatno su samo trasiranje puta ka onome što je Vučić isplanirao i na čemu radi održavanjem sadašnje pat pozicije.
Ona njemu, da to ponovim, a ne građanima Srbije odgovara. On se pomirio sa tim da više ne može da bude kvislinški samodržac punog kapaciteta. Zato, ovako ili onako, na opisan ili neki drugi način, moramo tu trulu ravnotežu da poremetimo. Inače, džabe smo krečili. Možda bismo boje prošli da smo skrušeno sedeli kod svojih kuća. Vučić bi nas brutalno šišao kao da smo ovce, ali bi mislio da može da u nekoj formi nastavi da vlada i posle 2027. godine, pa ne bi potpuno razbio srpski brod.
Ovako, radi na tome da se baš to desi a on proda ostatke njegove građe. Stoga, kada smo već s pravom krenuli u oslobodilačku borbu, sa njom moramo energično da nastavimo onako kako možemo da postignemo išta produktivno, a ne po inerciji da srljajmo u sigurnu propast sa frazama o slobodi na usnama.
Da li će nam individualna i nacionalna propast dok ih izvikujemo na trgovima i ulicama, bez šanse da išta uradimo, biti lakša? Neće! Od droge se ne živi, već se sa njom omamljeno umire. Moramo da pogledamo istini u oči i da okrenemo novi list. Studentski plenumi, kao avangarda oslobodilačkog pokreta, sada su na potezu i ne smeju da odugovlače da to pokrenu!
