Pročitaj mi članakDok razni zapadni faktori neposredno i posredno godinama sistematski i višeslojno rade na suzbijanju ruskog uticaja u Srbiji, Moskva na našem terenu malo toga čini, ako uopšte nešto i preduzima, sebi (i nama) u prilog.
NATO strukture, pojedine članice EU, Brisel u ime svih njih, Amerikanci, na brojne načine deluju na uštrb Rusa. Bore se protiv njihove – kako je nazivaju – dezinformativne kampanje u vezi sa aktuelnim ratom sa Ukrajinom. Ubeđuju Srbe da će im biti bolje bez bliske saradnje sa Moskvom, te da je u našem „interesu“ da joj uvedemo sankcije. Nastoje da eliminišu ruska energetska uporišta u Srbiji, odnosno zatvore vrata za bilo kakve nove srpsko-ruske poslove u toj pa i svakoj drugoj sferi.
Na ono što preduzima podeljeni ali na našim prostorima na različite načine protiv Rusa usmereni Zapad, oni odgovaraju ispoljavanjem meke nemoći, sa još pogubnijim kontraproduktivnim efektima od svih onih koje su planski do sada postizali njihovi neprijatelji.
To proizlazi iz toga što Kremlj nije investirao rad, resurse i poverenje u bilo kakvu iole ozbiljnu srpsku alternativu sadašnjem režimu, pa nakaradno – revoltirajući veliki deo nacionalnr Srbije – i dalje igra na njega. Zna da mu naprednjački režim nije prijateljski te da bez obzira na sva prigodna bratska pretvaranja, podmuklo zabija Rusiji nož u leđa. No, u strahu je da će oni koji bi ga potencijalno zamenili, raditi to otvorenije i brže, ruski establišment se drži SNS izdajnika kao „pijan plota“.
Tako – uprkos činjenici da je Vučić deo svog prljavog mehanizma za medijsko zaluđivanje građana od februara 2022. još intenzivnije usmerio protiv Rusije nego što je to ranije bio slučaj (drugi deo SNS propagandnog aparata i dalje održava u stanju lažne rusofilije zbog kontrole „nepopravljivo“ putinofilskog segmenta svog biračkog tela), te tome da posredno prodaje oružje Kijevu i molekularno približava Srbiju članstvu u NATO – Moskva ponižavajuće nastavlja da plaća svojevrsni reket „našem“ spin diktatoru.
Kulminacija toga je bilo njeno sumanuto učešće u prevari oko navodnog organizovanja „obojene revolucije“ protiv Aleka bez Kosova od strane zapadnih službi udruženih sa studentima i opozicijom. Ta sramna besmislica (da Zapad kao ruši svog dokazanog kvislinga) – uz sve ostalo što su verovatno i lično korumpirane strukture Ruske Federacije koje se nama bave do sada nakaradno uradile (npr. uporno pokrivanje kosovske veleizdaje od strane Aleksandra Bocan-Harčenka i njemu sličnih) – Rusiji je anuliralo mnogo toga što je u Srbiji imala za džabe.
Usled svega zlog što nam razni zapadni faktori decenijama čine, ali i na osnovu ukorenjene predstave o tradicionalno dobrim rusko-srpskim odnosima (u čemu ima preterivanja ali nije baš bez osnova), u Srba je dugo cvetala rusofilija. Kao rezultat dosledne zapadne rusofobne (najvećim delom preko ovdašnje od vlasti nezavisne „pete kolone“) i asimetrične režimske propagande sličnog tipa, i uz to sopstvenog iracionalnog ponašanja, Rusija je od „sigurnog napravila veresiju“. Veliki deo nacionalno orijentisanih Srba počeo je da sumnja u njenu spremnost i sposobnost da nam pomogne, i u skladu sa tim je prema Kremlju redefinisao stav.
O tome govori i geopolitički aspekt nedavnog istraživanja pulsa javnosti sprovedenog od strane Nove srpske političke misli (NSPM), a radi se o organizaciji koja je nacionalno usmerena i nesumnjivo pozitivno nastrojena prema Rusiji, te nema razloga da se posumnja da se radi o tendencioznom potkopavanju njene pozicije u Srbiji.
Ukratko, Ruska Federacija je dugo bila najpozitivnije ocenjena zemlja u sličnim ispitivanjima (između ostalog i NSPM-a), a sada građani bolje mišljenje imaju i o Mađarskoj (zbog autentičnog Orbanovog geopolitičkog stava ali i Vučićeve propagande kako bi se kitio „tuđim perjem“), i o Kini (koja se percipira kao najozbiljniji konkurent omraženim Sjedinjenim Američkim Državama), nego o navedenoj slovesko-pravoslavnoj sili. Prema njoj se i dalje afirmativno odnosi oko 40 posto građana Srbije, ali je zato u odnosu na nju negativno već oko 30 procenata njih (što je primetno više nego što ima naglašeno evroatlantski nastrojenih Srba).
Rusiju samo „vadi“ to što se i dalje prema vodećim zapadnim faktorima, već zavisno kako prema kom, sa nenaklonošću odnosi 40-50 odsto stanovnika Srbije. No, trendovi ne idu u prilog Moskvi. A razvojne tendencije u (geo)politici često više znače nego trenutno stanje. Sve teče, sve se menja, ali bitan je pravac u kome se to dešava.
Znajući to ruski oponenti posvećeno rade. Ne gube vreme, već naprotiv daju gas. To možemo da vidimo i na prilično banalan način, analizirajući postupke najniže sorte internet propagandista, onih koje zovemo bot-komentatorima (tupavi i polutupavi „resavskih“ najamnici, koji po nalogu koordinatora onih za koje rade, ispod tekstova ili jutjub emisija pišu koješta, što naravno ne treba pomešati sa samosvojnim komentarima kojih i te kako ima).
Bolesno nepismeno i konfuzno kada sami iskazuju od šefova dodeljene tvrdnje, ili malo pismenije i sa zrnom smislenosti kada dobiju materijal koji prepisuju, ali u svakom slučaju forsirano, oni poslednjih nekoliko meseci gdegod stignu i kolikogod mogu, gade Rusiju i perspektive rusko-srpske saradnje.
Očito se radi o spolja naređenoj novoj ofanzivi, jer se vidi da u njoj učestvuju kako režimski (partijski i udbaško-policijski) tako i raznovrsni prozapadni (njima bliskih partija i drugih organizacija) „botovi“. S tim, što su prvi ipak mnogo brojniji. Kod nas je ipak dominantna unutrašnja postmoderna okupacija onih koji za svoj račun prodaju Srbiju strancima, nego direktna njihova! Međutim, koliko su „naši“ vladajući mešetari pragmatični toliko su to i njihovi inostrani gospodari.
Cilj im je da se dvostranom akcijom Vučićev dosadašnji (geo)politički pristup produbi na način koji je univerzalno NATO i EU „frendli“, odnosno da se spremi teren da kada SNS kartel definitivno bude otpisan od strane svojih stranih mentora zbog istrošenosti (kao što se desilo pre nekoliko godina sa Milom Đukanovićem i njegovo strankom), Alekova spoljna i antinacionalna politika dobiju novi zamah, a ne da se menjaju!
U svemu tome akcenat je na drugom, a ne prvom. Zato ne treba da se u opravdanom besu na oficijelnu Moskvu zaletimo i sebi nanesemo dodatnu štetu. Do sada smo govorili o Rusiji, ali se zapravo u celoj priči ne radi primarno o njoj. Evroatlantisti postupaju u skladu sa našom starom narodnom izrekom: „Ćerku kara (grdi), snaji prigovara“. Rusofobni bumerang kao glavni cilj ima Srbe i naše nacionalne interese!
Rusofobija je tu samo drugo lice srbofobije. Teško je većinu Srba naterati da svesno rade protiv sebe, uključujući i odricanje od Kosova i Metohije. Pomenuto NSPM-ovo istraživanje javnog mnenja pokazuje da bez obzira na sve dosadašnje Vučićeve veleizdajničke radove te NATO-EU propagandu, gotovo 80 posto ispitanika je na poziciji da je naša južna pokrajina neodvojiv deo Srbije, odnosno da bez obzira na to što je sada okupirana, pre ili kasnije biće ponovo integrisana u sastav naše zemlje.
Srbi i Srpkinje očito nisu spremni da prihvate faktičko a kamoli de jure priznanje lažne kosovsko-albanske „države“. Zato se radi na tome da jabuka koja ne može da se ubere bude otresena te tako padne na zemlju i tu istruni.
Ako se Srbima ubije duh, a u funkciji toga je i rusofobno (a doći će na red i još agresivnije antikinesko) stvaranje predstave da ne postoji bilo kakva alternativa NATO i EU (makar sa potencijalnim statusom Srbije u njenim redovima kao trećerazrednog polučlana), onda će posredno ipak biti okončana legalizacija otmice Kosova te trasiran put i za svođenje Republike Srpske na običnu federalnu jedinicu dodatno centralizovane Bosne i Hercegovine, takođe uvučene u evroatlantski okvir.
O tome se radi. Zato se cilja Rusija i udarnički širi mržnja, odnosno prezir prema njoj. Sve to je, da još jednom napomenem, zapravo namenjeno Srbima, ali se polazi od toga da ćemo lakše progutati otrov ako na pakovanju piše „za Rusku Federaciju“. Namera je da Srbi, pre nego što se globalna promene na uštrb evroatlantskih sila neminovno projektuju i na naš region, kapituliraju i svrstaju se protiv zapadu konkurentskih sila (te se tako odreknemo mogućnosti da sačuvamo bar ono što nam još nije oduzeto, odnosno da u povoljnijim okolnostima nešto povratimo od otetog).
Rusi za Ruse, ali mi zbog sebe ne smemo da nasednemo na tu opskurnu rusofobno-srboždersku prevaru. Moramo nacionalno pragmatično, u svom interesu, bez bilo kakvih „filija“ i „fobija“ prema spoljnim faktorima, da se postavimo i borimo za ono od čega zavisi opstanak i bolja budućnost srpskih zemalja. Kosovo i Republiku Srpsku – ne daj Bože ako neprijatelji i njihove ovdašnje pozicione i neke opozicione sluge postignu svoje – neće izgubiti ruski već sprski narod. Imajmo to uvek u vidu!
