U prljavim političkim igrama postoji jedno pravilo: „Brani nekoga kontraproduktivno da bi mu efikasno naneo štetu“. To se sada dešava u vezi sa tzv. Studentskom listom, makar kada se radi o njenim kapacitetima da postigne upečatljiv izborni rezultat.

Studentski pokret je dobio podršku velikog dela antirežimske javnosti razočarane u opozicione partije. Kao i generalno u srpskom društvu, tu u okvir mase simpatizera prevlađuju više-manje patriotski nastrojeni građani. No, kada se radi o NVO, političkim, privrednim i drugim centrima uticaja koji su podržali studente, tamo dominiraju evroatlantska uverenja (ili oportunističke kombinacije).

Cilj poslednjih je bio i ostao da instrumentalizuju tzv. Studentski pokret, kako bi prikriveni njim došli u priliku da odlučuju o državnoj politici Srbije, uprkos tome što su u raskoraku sa interesima i vrednostima gro njenog naroda. Delimično su i uspeli u obavljanju prvog paketa planiranih poslova, što je kulminiralo odstranjivanjem većine ako ne i svih naglašenije nacionalno orijentisanih kandidata za poslanike sa tzv. Studenske liste.

Polazeći od toga, površinski gledano, deluje logično što „botovi“ i drugi aktivisti evroatlantske opcije, histerično brane još neobjavljenu nacionalno izbledelu tzv. Studentsku listu, odnosno napadaju svakoga ko objektivno analizira dešavanja u vezi sa njom, rušeći mit o njenom „sakralnom“ karakteru ko kod da se na njoj nalazi ili štagod ona (ne)zastupala.

Međutim, đavo se krije u malim stvarima. Jedno je promišljeno pružanje podrške onome što se bar delimično doživljava kao uzurpirana lista, a drugo je iracionalno postupanje i njoj na uštrb. Baš toga je, naizgled paradoksalno, sve više.

„Branioci“ onoga što je postalo EU-NATO „cenzurisana“ tzv. Studentska lista, umesto da zbog većinskog raspoloženja opozicione javnosti to skrivaju, time se, pogotovo u sferi borbe komentarima na društvenim mrežama i jutjub kanalima, javno ponose. Uz to one koje definišu kao oponente frontalno napadaju kao rusofile, srpske nacionaliste, protivnike NATO puta.

Takvim pristupom realno ne donose išta tzv. Studentskoj listi, a kumulativno joj odnose nemalo glasova, stvarajući postepeno predstavu da je ona sada po meri faktora koji Srbiji otimaju Kosovo i Metohiju, koji zagovaraju slabljenje ako ne odmah i ukidanje Republike Srpske, koji nas stigmatizuju kao genocidan narod uprkos istina da smo baš mi pretrpeli genocid dugog trajanja od 1941. do 1999 (pa i druže).

Reći da je stvarno tako, bilo bi ozbiljno uprošćavanje stvari. Studentski pokret je delom uzurpiran – to je činjenica – ali i dalje je daleko od toga da u njegovim okvirima, uključujući i očekivanu izbornu listu, dominiraju oni koji misle baš najcrnje navedeno. Što se od baze tzv. Studentskog pokreta ide naviše, sve veći broj je prikrivenih anti-Srba, ali daleko je od toga, i dalje sam u to uveren, da su oni i u prvom ešelonu postali preovlađujuće takvi.

U pitanju je struktura koja je i za evroatlantske moćnike i dalje nepredvidljiva. Imamo više mačaka u džaku, i niko tačno ne zna na čemu je. Naglašeniji nacionalna Srbija je ljuta što njene ideje, koje su ipak mnogo bliže većinskom opozicionom biračko telu, na listi nisu personalno i programski adekvatno zastupljene. Opet, evroatlantski bojovnici se plaše da srpski plamen tu ipak tinja te postoji opasnost da se u nekom momentu rasplamsa i spali njihove planove o brzom okončanju NATO okupacije Srbije.

Tu se krije razlog za štetočinsku „podršku“ tzv. Studentskom pokretu. Prava namera je da njemu u finišu perfidno budu sasečena krila kao bi bila realizovana strategija indirektne EU podrške Vučiću, koji je obećao da će u narednih godinu-dve dana obaviti sve preostale poslove oko priznanja Kosova, ukidanja skupštinske odluke o vojnoj neutralnosti i sprovođenja nove faze distanciranja od Rusije i Kine.

Evroatlantisti sada pokušavaju da ubiju dve muve jednim potezom: (1) da omoguće Aleku bez Kosova da još neko vreme produži svoj zvanični kvislinški posao; i (2) da dobiju vreme da tzv. Studentsku listu koja bi postala najveća opoziciona snaga ali dok se stvari oko nje ne raščiste ne bi preuzela vlast, do kraja otmu pa pripreme da kada u Briselu ocene da je za to kucnuo čas, postane vladajuća.

Sve bi tu bilo u skladu sa već viđenim crnogorskim scenarijom, koji je podrazumevao da se poljuljanom Milu Đukanoviću 2016. pomogne da se održi na tronu, što je on platio okončavanjem uvlačenja Crne Gore u NATO 2017. (bez referenduma na kome takva odluka očito tada ne bi prošla). Posle toga je istrošeni montenegrinski diktator pušten niz vodu (uz garancije da neće odgovarati), a vlast su preuzeli oni koji su nastavili da idu njegovim spoljnopolitičkim putem te da i dalje vode identitetsku politiku kidanja srpskih korena.

Namera je da tako bude i u Srbiji. Zato se, u dogovoru sa Vučićem, podriva autentična studentsko-građanska protesna priča i pravi konstrukcija koja bi pogodovala nastavku vladavine SNS kartela dok ne dođe trenutak da on bude zamenjen nekom jednako geopolitički podobnom novom vladajućom skalamerijom.

Patriotska Srbija tome mora da se odupre. Ali to može da postigne samo tako što ne bi upala u postavljenu zamku, već bi podržala one koji nedvosmisleno insistiraju na odbrani naših preostalih nacionalnih interesa te na istini o našoj prošlosti, od Drugog svetskog rata, preko doba titoističke okupacije, do odbrambene borbe srpskog naroda iz vremena „ratova za jugoslovensko nasleđe“.

Da bi tu postigli što veće rezultate, važno je da se patriote koje su eliminisane sa tzv. Studenske liste što pre organizuju – i bilo kroz šire nacionalno udruživanje ili prihvatanjem borbe u više srpskih kolona krenu na izbore – te tako prošire „nacionalnu“ političku ponudu.

Bolje bi bilo da smo dobili jedinstvenu, (geo)politički izbalansiranu tzv. studentsku izbornu platformu, ali ako već to nije slučaj, u redu je da se, poželjno je bez međusobnog napadanja, u borbu protiv SNS kartela ide i sa uporednom nacionalnom a ne samo, uslovno rečeno, soft evroatlantskom tzv. Studentskom listom.

Kako je to s pravom isticao veliki tehnolog vlasti, Oto fon Bizmark, politika nije egzaktna nauka već veština mogućeg. Samo je bitno da bude više nacionalne koristi nego štete!

Dragomir Anđelković, bezcenzure