Рече Вучић пре неки дан, и то са зрном лудила у очима, да сам у пакету са Бакићем и Кокановићем „насилник“ који му прети, те да би се лако са свом тројцом физички обрачуна да којим случајем није „одговоран грађанин и функционер“. Када пожели да такве „битанге“ као што смо ми згроми, он помисли: „не смеш то себи да дозволиш“.
Оваква наклапана грађанина Александра Вучића су пре за психијатријску него политичку анализу. Ипак, пошто се ради о бившем председнику са намерама да ускоро поново постане премијер, морам о томе да кажем коју реч. Јасно је, да кренем од тога, да га је пре описаног испада нешто јако изнервирало, а полазећи од тога да ме је међу прокаженима ставио на прво место, мало сам изанализирао шта би то могло да буде од онога што сам претходних дана говорио или писао.
Сигуран сам да се ради о свему што сам изрекао поводом треће годишњице крвавих дешавања у Бањској (24. септембар 2023). Када сам мало премотао филм, повезао сам Вучићев напад са претходном серијом телефонских позива од „добронамерних“ познаника, после гостовања на ТВ Нова С, где сам говорио оно што ћу сада укратко поновити. Сви су ме као „пријатељски“ упозоравали да сам прешао црвену линију и доводим себе у опасност. То заправо значи да сам погодио у средиште мете и да је то нашег „кнеза таме“ заболело.
Укратко, рекао сам да сам уверен да је (1) он лично наредио „Операцију Бањска“ (што кажу и други) и (2) да је она намерно тако изведена да пропадне па да после тога албанске паравојне снаге потпуно елиминишу сваку могућност за будући отпор Срба на северу Косова те тамошњу нашу популацију доведу у стање тоталне егзистенцијалне угрожености (што ње уобичајена теза већ они који критикују Вучића то раде због тога што се уопште упустио у операцију или зато што је она наводно била лоше припремљена).
Да образложим прву тврдњу тј. да Вучић стоји иза свега:
Лажни цар Александар одлучује и о много мањим стварима, а таман посла да би могла да отпочне акција каква је спроведена без његовог наређења или бар одобрења (што се неретко тврди чак и у опозиционим медијима).
Милан Радоичић је део врха СНС картел-политичких структура, коме је додељено да буде на челу паравојне мреже која је на северу Косова створена 2017. године када је, у оквиру Вучићеве велеиздајничке активности, укинута званична српска Цивилна заштита (војно-полицијска јединица која је бранила неокупирани део наше јужне покрајине). У питању је црни оружани механизам режима који у целини „спонтано“ може нешто да уради таман као и, рецимо, званичне специјалне јединице. Ту се све своди на принцип: наређење – извршење.
Радоичић није самопожртвовани монах већ како се то еуфемистично каже „контроверзни бизнисмен“; такви себи не стављају омчу око врата. То што је пред нашим органима нападно инсистирао на томе да је само он за све крив, заправо значи да је добио гаранције да ће бити недодирљив (а вероватно има компромитујући материјал за Алека који му је сигурносна кочница), ако покрије правог налогодавца.
Која реч о другој тврдњи тј. да се није радило о промашају већ о намерном гурању неких људи у погибију (а других Срба у косовско-албанске казамате):
После предаје скоро свих позиција наше државе на северу Косова (до 2017), Вучић је охрабрио Србе да се крајем 2022. године повуку и из косовских институција које су им по Ахтисаријевом плану обезбеђивале значајну локалну самоуправу и пропорционалну заступљеност у полицији (у четири севернокосовске општине они су били око 95 посто њеног састава). Тако је приштинска окупација севера Косова, уз Вучићеву помоћ, постала потпуна, а са стране доведени албански полицајци могли су да скривеним камерама покрију све потенцијално ризичне тачке (тако да је сукоб снимљен, али гле чуда не и Радоичићева волшебна евакуација).
Наредне, 2023. године, у фебруару и марту, Вучић усмено прихвата Француско-немачки план о признању Косова (и све што уз то иде само без формалног отварања амбасада).
Пре формализације финалног чина издаје који логично произлази из начелног прихватања поменутог плана, остало је да се размонтира механизам српске самоодбране (што је од Вучића очито затражено и он је на то пристао). Како каже оптужница правосуђа лажне косовске државе против процесираних Срба – постојали су спискови бораца, организациона структура, тајна складишта оружја и војне опреме. Да би Вучић и Курти отклонили могућност да у неком моменту на „народном“ терену – свакако не на врху где се налазио Алеков извршилац Радоичић – стварно дође до српског отпора, било је важно да се (а) Срби превентивно навуку на акцију, (б) да она буде траљава и (в) брзо сломљена, те (г) да испадне легитимни повод за масовна хапшења, претресе, суђења и проналажење скривених складишта.
Да резимирам до сада наведено: Вучић је 2022. предао и оно што су Срби на северу Косова имали на основу Ахтисаријевог плана, како би после наше тоталне капитулације коју је договорио – у пакету са извиканом Заједницом српских општина (која заправо само централизује део Ахтисаријевих општинских функција и преузима здравствено-образовне послове које за сада још реализује Србија) – добили назад. Идеја је била да оно што је дао у последњој фази издаје буде искоришћено као фејк компензација за признање Косова, уз лупање у бубњеве да се као ради о режимској победи. Уз то, намера двојце велеиздајничке сабраће (и Курти је то јер је суштински грађанин Србије) била је да онемогуће да се бар део раније организованих и наоружаних Срба на северу побуни када дефинитивно схвате да су издати од стране узурпатора власти у Београду.
О томе, тј. о навлачењу Срба у ужасну замку, ради се у случају Бањска, а не како разни фанатици анти-Србије, а можда и Вучићеви скривени плаћеници или бар као и он пиони истих НАТО стратега који раде на окончању окупације Србије, тврде – о Алековом покушају да још једном проба да силом издејствује поделу Косова у околностима када је Приштина упорно одбијала да формира чак и нејаку ЗСО. Којешта, да је то било у питању, да још једном поновим, Вучић не би 2022. повукао Србе из косовске полиције и тако отежао нашу потенцијалну оружану акцију на северу Косова, те затим не би прихватио 2023. план о признању Косова.
Он је најгори могући издајник који свој прљави посао није завршио само зато што је велики део Србије дочекао на нож Француско-немачки план (што важи и за његове бираче) те је пред крај 2024. незадовољство његовом криминално-аутократско-издајничком владавином, запаљено новосадском трагедијом, довело до великог студентско-грађанског протесног таласања.
То је истина и не треба му давати лажни национални кредибилитет, што раде – по НАТО задатку или из заслепљености – многи наши јавни делатници са прозападног и анационалног (често и антинационалног) дела друштвенополитичке сцене. То је за Вучића поклон а не проблем, поготово у предизборном периоду, када покушава да Студентску листу оцрни као непатриотску. Међутим, уз сав персонални и идејни национални дефицит са којим она објективно излази на изборе после елиминације Ломпара и низа представника Срба са КиМ – ипак за разлику од њега није оптерећена баластом доказане велеиздаје. Далеко је од онога што ја желим (и не би било добро да без националног коректива самостално формира нову власт), али од њега не може да не буде боља, иако неки од оних који је формално подржавају раде све што могу да ствари делују обрнуто.
На то сам помислио још док сам чекао да уђем у студио ТВ Нова С и слушао претходног госта, неког професора Факултета политичких наука и „сорошевског“ фана Студентске листе, који је нападао Аутентичну десницу јер је ни по коју цену неће да се одрекне Косова или пристане на масовно насељавање миграната у Србији, те је, како дословно рече, још више национално опредељена од Вучића. Није него. Алек није никакав српски патриота већ може само да буде велеиздајник Србије и, ко зна, албански националиста. Можда је њихов десничар али српски није!
Друга ствар је што многе Србе и даље вара, али упркос томе добро зна ко је и шта је, па га јако погађа када се то аргументовано каже. Зато се поново примитивно окомио на мене, прикривено ми претећи силом, што ме уз сав његов мамутски стас не брине (ако баш не пошаље Радоичића и њему сличне), јер још нисам заборавио приче сведока како га је, пошто је на њега насрнуо као момак у пуној снази, пре више од тридесет година испрашио тада скоро па шездесетогодишњи Јован Гламочанин. Није Алек непобедиви агент 007 иако себе тако у машти представља, већ је он обични морално бедни, криминално-политички плаћених оних који су на нас извршили агресију 1999. и настављају да руше Србију!
Драгомир Анђелковић, безцензуре
