Професор Петровић је, после повратка из Санкт Петербурга, у разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем говорио о рату у Украјини, положају Русије, медијском рату на Балкану и политици власти Александра Вучића. Посебну пажњу посветио је начину на који се, према његовој оцени, у Србији ствара слика о украјинском сукобу. Он тврди да стварно стање на бојишту и слика коју грађани добијају преко великог дела медија нису истоветни. Према његовим речима, у том послу учествују и организоване мреже из суседних држава, пре свега из Хрватске. Петровић је нагласио да то представља његову процену засновану на дугогодишњем праћењу медија и образаца деловања на интернету. Истовремено је поставио питање због чега државне установе Србије, уколико су такве појаве видљиве и дуготрајне, на њих не одговарају.

„Медијски рат је подједнако важан као и стање на бојишту“

Говорећи о украјинским нападима беспилотним летелицама на руску територију, Петровић је оценио да њихов војни значај није исти као њихов учинак на јавно мњење. Како је објаснио, за Кијев је од пресудне важности да јавност у земљама које финансирају Украјину стекне утисак да украјинска војска и даље може да преокрене ток рата. Управо због тога, сматра он, сваки напад на Москву или неки други руски град добија несразмерно велики медијски простор. Та слика је, по његовој оцени, потребна западним владама како би оправдале наставак издвајања новца, оружја и друге помоћи. Петровић тврди да је исти образац видљив и на српском говорном подручју. Посебно је указао на велики број организованих коментара и садржаја који, како верује, потичу из хрватског медијског и безбедносног окружења.

— Тврдим да хрватска служба, када је тема Украјина, пише велики део коментара у корист Украјине или непосредно напада стручњаке који заступају другачије ставове — рекао је Петровић.

Према његовом тумачењу, циљ таквог деловања није само расправа о Русији и Украјини већ и дугорочно обликовање јавног мњења у Србији. Он је оценио да је необично да Србија, која располаже државним установама, безбедносним службама и јавним медијским сервисом, нема видљив одговор на такве појаве. Из тога је извео закључак да је политички систем Србије ограничен спољним утицајима и да власт не делује увек у складу са већинским расположењем становништва. Петровић сматра да већина грађана Србије нема поверење у НАТО и да је наклоњена ближим односима са Русијом и развоју вишеполарног светског поретка. Упркос томе, према његовој оцени, државна политика се постепено креће у супротном правцу. Као кључни доказ за то навео је конкретне спољнополитичке потезе власти Александра Вучића.

Петровић: Погледајте коме одговара Вучићева политика

Петровић је у интервјуу поставио питање ко стварно има користи од политике коју води председник Србије Александар Вучић. Према његовом мишљењу, одговор треба тражити у потезима власти према Косову и Метохији, Украјини, НАТО-у и Европској унији, а не у повременим сусретима и изјавама о пријатељству са Русијом и Кином. Он је оценио да Москва и Пекинг немају интерес да Србија одустаје од својих државних и националних интереса на Косову и Метохији. Насупрот томе, тврди Петровић, такав исход одговара државама које су признале једнострано проглашену независност јужне српске покрајине. Због тога он Вучићеву политику назива „камелеонском“: једна слика се, према његовом мишљењу, приказује домаћем бирачком телу, а друга политика спроводи у пракси. Посебно је указао на све израженије приближавање Кијеву.

Као примере навео је политичке сусрете српског државног врха са украјинским руководством, одлазак представника Србије на скупове са Владимиром Зеленским и помоћ коју је Београд упутио Украјини. Петровић је указао и на одсуство снажне државне делегације Србије на научном скупу у Санкт Петербургу којем је присуствовао. Насупрот томе, како је испричао, Универзитет у Бањалуци имао је запажен наступ и потписао споразум о сарадњи са Државним универзитетом у Санкт Петербургу. Према његовој оцени, та разлика показује стварни однос власти Републике Српске и Србије према Русији. Он је нагласио да су представници Републике Српске у Санкт Петербургу примљени са изузетном пажњом. За Србију је, тврди он, било видљиво одсуство државно организованог наступа.

Област	Петровићева оцена	Пример који наводи
Спољна политика	Привидна равнотежа, стварни нагиб ка Западу	Однос према Украјини и западним захтевима
Медији	Сужавање простора за стварну расправу	Забране гостовања и избор подобних саговорника
Однос према Русији	Постепен политички и медијски заокрет	Све више проукрајинских порука у режимским медијима

Тешке оптужбе о РТС-у и страним утицајима

Један од најоштријих делова разговора односио се на јавни медијски сервис и појединце који на РТС-у добијају велики простор. Петровић је посебно говорио о фудбалском аналитичару Радету Богдановићу, чије је јавне наступе довео у везу са ширим питањем медијског утицаја. Он је јасно нагласио да износи сопствену сумњу и теорију, а не судски утврђену чињеницу. Петровић је проблематизовао Богдановићеве наступе у којима је, према његовом виђењу, исказивана изразита наклоност према хрватској фудбалској репрезентацији. На основу тога је изнео сумњу да такви јавни наступи нису случајни. Отишао је и корак даље, тврдећи да је део уређивачког и кадровског устројства РТС-а под снажним западним, а нарочито британским утицајем.

— Моја теорија је да је он, чим је на РТС-у, сарадник енглеске службе. Никада нисам видео тог човека и немам ништа лично против њега, али је то моје мишљење — рекао је Петровић, говорећи о Богдановићу.

Ову тврдњу Петровић је повезао са широм оценом да се српска медијска позорница пажљиво надзире и дели на дозвољене улоге. Према његовом тумачењу, прозападно усмерени медији имају простор да нападају власт због корупције, диплома и појединачних злоупотреба, али не и да до краја отворе питања Косова и Метохије, односа према НАТО-у, економског устројства и демографског слома. Са друге стране, режимски медији бране власт и онемогућавају суштинску расправу о њеној унутрашњој политици. Трећу улогу, према њему, имају медији који се представљају као проруски, али истовремено избегавају озбиљну критику власти Александра Вучића. Петровић је такав распоред назвао обликом медијске окупације. Као лични пример навео је да је, после једног јавног наступа, престао да добија позиве са више великих телевизија.

„Забрањен сам на седам телевизија“

Петровић је рекао да је био уклоњен са програма седам телевизија и медијских кућа на којима је раније гостовао. У разговору је навео Прву телевизију, Пинк, Вести, Информер, К1, Танјуг и Студио Б, а говорио је и о свом односу према Спутњику. Према његовим речима, проблем није само у забрани једног човека, већ у томе што гледаоци више не могу да виде праве сучељене расправе. Он сматра да власт бира саговорнике који се разликују у појединостима, али не доводе у питање основни политички правац режима. Петровић је оценио да се посебно избегавају разговори у којима би критичари власти могли истовремено да оспоре и прозападну политику и унутрашњи поредак. Управо зато, тврди он, грађанима се нуди привид разноврсности.

Петровић је нагласио да се политички правац режима најјасније види по промени извештавања медија који су годинама неговали проруски изглед. Као најважнији пример навео је Информер. Према његовој оцени, тај медиј није истински проруски, већ Русију користи као средство за привлачење родољубивог дела бирачког тела. Када се промени потреба власти, сматра Петровић, промениће се и уређивачки правац. Он је оценио да су се у програму Информера већ појавили садржаји који Русију приказују као поражену страну и Владимира Путина као политички неуспешног. Петровић зато предвиђа да би, у случају још јачег заокрета државног врха, исти медији могли веома брзо да промене целокупан однос према Москви.

Од русофилства до антируске пропаганде „преко ноћи“

На питање Дејана Петра Златановића да ли људи из СНС-а који су се годинама представљали као русофили могу преко ноћи постати заговорници антируске политике, Петровић је одговорио потврдно. Као главни разлог навео је, како је рекао, изразиту централизацију мишљења унутар владајуће странке. Према његовом опису, правац одређује Александар Вучић, док га остали страначки представници прате без обзира на своје раније ставове. Петровић је такав однос упоредио са историјским порецима у којима је опредељење владара одређивало понашање потчињених. Он је оценио да у СНС-у нема стварног идеолошког живота нити слободне унутрашње расправе. Због тога је, према његовој процени, могућа нагла и потпуна промена медијске и спољнополитичке поруке.

— Имају високу централизацију мишљења. Тако је са СНС-ом. Пошто Вучић не ради за свој народ, они ће следити правац који он одреди — рекао је Петровић.

У наставку је изнео још оштрију оцену, назвавши председника Србије издајником и тврдећи да његова политика не служи ни Русији ни Кини. Према Петровићевим речима, повремени послови и споразуми са Москвом и Пекингом не мењају суштински правац власти. Он сматра да су кључни људи режима политички и кадровски везани за западне кругове. У том контексту је поменуо поједине министре и високе државне званичнике, постављајући питање чије политичке замисли они у стварности спроводе. Петровић је додао да се паралелно стварају и нови „стручњаци“ који треба да дају привид научног оправдања антируској политици. Посебно је критиковао људе који се у медијима представљају као историчари или познаваоци међународних односа, иако, по његовој оцени, немају одговарајуће научне радове и академске резултате.

Петровић: Медији стварају стручњаке по политичкој потреби

Према Петровићу, задатак медија није да производе подобне „стручњаке“, већ да стварним стручњацима омогуће да јавно изложе различита становишта. Он је подробно говорио о научном раду, поступку стручне оцене научних чланака и разлици између јавне самопромоције и стварног академског признања. Посебно је критиковао појединце који се у режимском медијском кругу представљају као познаваоци историје, а немају објављене радове у одговарајућим научним часописима. По његовом мишљењу, управо такви кадрови добијају задатак да стварају нову, антируску слику српске историје. Циљ је, сматра он, да се односи Србије са Русијом и Кином представе као узрок пропадања земље. Петровић тврди супротно: Србија, по његовој оцени, пропада због унутрашње политике власти и зависности од западних средишта моћи.

Он је додао да не посматра Русију као идеалну државу и да не прећуткује њене унутрашње противречности. Значајан део интервјуа посветио је руским тајкунима, друштвеним неједнакостима и сукобу приватних привредних интереса са државним циљевима. Управо у тим противречностима тражи и један од одговора на питање због чега Москва понекад благо реагује на потезе власти у Београду. Петровић сматра да Русија није једноставан и потпуно једнообразан систем, већ држава у којој се укрштају интереси државног врха, војске, служби, академске заједнице и веома моћних власника крупног капитала. Према његовој оцени, ти интереси нису увек истоветни. То је, сматра, један од разлога због којих су руски потези према Балкану понекад противречни.

Од спољне политике до дугова Србије

Разговор је потом прешао на економско стање Србије, задуживање и курс динара. Петровић је изнео оцену да је стварна задуженост земље већа него што се може закључити из званичних показатеља. Позивајући се на разговоре са економистима чији рад прати, он је критиковао наставак великог задуживања и политику курса динара. Према његовом тумачењу, прецењена домаћа валута подстиче увоз, а отежава извоз, док истовремено доприноси приказивању повољније слике бруто домаћег производа. Он је нагласио да су за подробно разматрање овог питања потребни стручњаци за макроекономију. Ипак, његов основни закључак био је да грађанима није представљена потпуна слика економског положаја Србије.

Као одборник Скупштине града Београда, Петровић је говорио и о положају престонице, градском прорачуну и односу републичке и градске власти. Оценио је да је градска власт у великој мери заробљеник републичког врха и да се велики токови новца усмеравају изван делотворног јавног надзора. Истовремено је критиковао планове за даље огромно ширење Београда у тренутку када се остатак Србије демографски празни. Према његовом мишљењу, Србији није потребно даље сабијање становништва у престоницу, већ равномернији развој земље. Критиковао је и увоз стране радне снаге без јасне дугорочне демографске и привредне политике. Посебно је упозорио на могуће последице сувише лаког стицања држављанства.

„Русија није Елдорадо, али Србији треба вишеполарни свет“

У завршници разговора Петровић се вратио Русији, медијима и будућем положају Србије. Он је поновио своју процену да Русија има стратешку предност у украјинском сукобу и да се коначан исход више неће решавати враћањем стања на период пре почетка рата. Ипак, нагласио је да то не значи да Русију треба посматрати некритички. Петровић је навео бројне унутрашње проблеме руског друштва, од моћи тајкуна до спорости државног система. Његов став је да је за Србију најважније смањење једностраног утицаја НАТО-а и западних политичких средишта. У таквом свету, оценио је, Србија би добила већи простор да самостално брани сопствене интересе.

— Не дочекујем Русију као Елдорадо, већ као могућност да вишеполарни свет смањи утицај оних сила које су притискале Србију — поручио је Петровић.

На крају интервјуа истакао је да је током боравка у Санкт Петербургу непосредно видео колико је однос Руса према Србима другачији од односа према многим другим народима. Према његовим речима, представници из Србије и Републике Српске примани су са изразитом блискошћу. Он то објашњава историјским савезништвом, словенским пореклом и православним везама два народа. Управо зато сматра да је садашњи постепени заокрет власти у Београду против Русије супротан дугорочним интересима Србије. Његова завршна порука била је да грађани морају пажљиво да разликују званичне изјаве од стварних државних потеза. Јер, како је упозорио, промена политичког курса најчешће почиње променом језика у медијима.

Извор: Србин.инфо