Pročitaj mi članakPosle krupnih poraza ili kada su nacije suočene sa velikim a dugotrajnim problemima koji rađaju pesimizam, kako-tako politički misleći ljudi, često reaguju na dva načina (oni što ne misle guraju glave u pesak, ali ih prethodno pomenuti povuku za sobom).
Једни иду у крајност тј. „реалистичког минимализма“: гледају да прихватањем линије мањег отпора умање штету, али здраво за готово одобравају да је она ипак у доста великим размерама неминовна. Не боре се више генерално против лошег (небитно је у ком виду) већ сматрају да је једино решење сагледати што „реалније“ размере зла и онда се довијати да се оно колико-толико ограничи. Крајња суженост радијуса националног деловања њима делује као сврсисходна практичност. Све друго у свом страху схватају као авантуризам.
Други иду у идеалистичку крајност. Приступ им је по принципу све или ништа. Ако је и не прелазе, на граници су фанатизма и маштања. Нису спремни ни на мале уступке ради спашавања суштинских елемената националних интереса. Сваку потенцијалну могућност да се крене путем спаса доживљавају готово као већ трасирани пут којим је само потребно храбро закорачати. Кукавичлук је, као, једина препрека за то. Нису спремни на избор мањег зла и компромисе ради скраћивање линије фронта, већ заговарају општу офанзиву као да се ради о страни која има предност а не оној која се копрца на ивици провалије.
Оба модела деловања су опасна. Први – назовимо га „боје роб него гроб“ – можда и води спашавању нечега, али питање да ли је то по квалитету и квантитету такво да је вредно опстанка. Друго – нама Србима добро познато „боље гроб него роб“ – пречесто је сигурно срљање у пропаст у околностима када ствари и нису нужно баш тако црне да не постоји средина. Уз то, национална као и свака друга суженост видика, ремети потенцијале за ефикасну борбу. Што би кнез Милош рекао – не маши ножем док ти противник не приђе!
Да сада ствари конкретизујем. На спољном плану ми Срби смо под новим великим притисцима. Сада када се евроатлантски поредак брже или спорије, овако или онако, али свакако, урушава, његови стратези и експоненти покушавају да заокруже разарање српског простора.
Циљ им је да на Косову и Метохији Србе сведу на ниво класичне и то обесправљене националне мањине, отму нам светиње и препусте их Албанцима, а официјелни Београд притисну да оконча одмакли процес признања своје сепаратистичке покрајине као (лажне) државе. Упоредо, циљ је да се Република Српска дефинитивно сведе са дејтонског (полу)конфедералног формата на статус обичне федералне јединице Босне и Херцеговине у којој би ако не и доминацију онда свакако примат имали тзв. Бошњаци (исламизирани Срби са новоствореним националним идентитетом). Крња Србија би била сведена на статус аморфне грађанске државе која би била увучена у НАТО.
Мало Срба се због свега тога радује или бар равнодушно то прихвата као нешто што је небитно, али забрињавајуће много припадника нашег народа се са најмрачнијим пројекцијама онога што нам злотвори желе, наизглед, кротко мири. Тако поступају било зато што не верују да ишта више можемо да променимо или стога што су оптерећени унутрашњом политиком до те мере те им је по сваку цену битно да победи страна до које им је стало а уз тресак пропадне она друга. Па шта буде да буде са национални интересима.
Речено је увод у оно што се дешава на унутрашњем плану. Ту смо паралишуће подељени. Део народа, и то не само оног који је део режимске интересне заједнице, опијен пропагандом, примарно остаје уз Вучића или је то секундарни резултат тога што мисли да су они који га руше (из сенке а не на видљив начин) гори од њега. Има ту оних који су и свесни да је Алек без Косова починио велеиздају, али мисле да они што би да га смене имају нечији задатак да ставке тачку који он није стигао или није смео да постави на косовски процес, те да потпуно дигну руке и од Републике Српске, као и наше недоречене војнополитичке неутралности.
С друге стране, међу опозиционо настројеним грађанима – у смислу одбацивања актуелног режима а не увек и конкретизоване подршке било коме другом да га замени – има немало оних који су, у складу са претходно већ поменутим, постали опседнути Вучићем. Не мислим на то да су решени да се боре до краја против његове спин диктатуре како би Србија у национално-идентитетском, демократском и економском погледу стала на ноге, већ да им је само важно да га се решимо па макар то платили тиме што ћемо ову нашу крњу земљу и српске интересе ван тог суженог подручја, претворити у згариште.
Унутар народа који се дигао против режима, сигурно преовлађују они који тако не мисле, који желе унутрашњу и спољну слободу, тј. заштиту свега виталног за наш народ. Но, међу онима који макар неформално предводе народна таласања, нисам више сигуран да је тако. О партијској опозицији – било прозападној или тзв. патриотској а често повезаној са службама које су се дисквалификовале подршком Вучићу и поред издаје коју је починио – нећу ни да говорим. Али све ми сумњивија постаје, вратимо јој се, прича о тзв. „студентској листи“.
Они који стоје иза ње – а већ постаје крајње збуњујуће о коме се ту ради а нема дилеме да се о неком ради јер листе се саме не праве и разне акције се не организују тек тако (а прича о тихом усаглашавању стотинак разнородних пленума у земљи чији становници се око било чега лако не договарају, све мање држи воду) – рекли су да су на позицијама Устава Србије, њеног суверенитета и територијалног интегритета који из највишег правног акта државе произилази. А млади на првој борбеној линији неретко носе шајкаче и српске заставе.
Али све то не мора ништа да значи ако на арканској или тајној листи када она буде у задњем моменту обелодањена, буду у значајнијем броју заступљени они који су се већ исказали као противници српских интереса. На крају крајева буде ли ту и ико ко заговара лаж о „сребреничком геноциду“, примарној српској кривици за распад Југославије и за ратове који су са тим били скопчани или прихвата мирење са СНС косовском издајом – симболички је цела листа дисквалификована. Један губавац зарази скоро све у свом окружењу. Што бисмо се борили против велеиздајника да би он био смењен онима који су још неистрошени а имају исте НАТО менторе и задатке као и он?
Из угла реченог, да се вратимо на почетак текста и причу о „националном фатализму“ скривеном иза маске „реалистичког минимализма“, те о „неартикулисаном националном идеализму“ који прераста у „националну утопију“. Да опција одлучног националног отпора – којој сам свакако ближи – не би била утопистичка и самоубилачка, мора да буде утемељена не на идеалима и фантазијама, већ на уистину добро сагледаним могућностима. Ако је то случај, у комбинацији је са националном одлучношћу и борбеношћу, онда можемо да говоримо о спасоносном приступу: „реалистичном максимализму“. Другачије: ни гроб, ни роб, већ могући низ победа!
Ми Срби још нисмо дотучени ни бачени на колена, шта год малодушници и антисрпски пропагандисти причали (њима је тзв. „реалистички минимализам“ параван за издају ако је и отворено не заговарају због тзв. „европских вредности“) а не баш ретки збуњени грађани прихватали. РС и те како још може да се бори ако њена елита сигурност свог капитала и лични конфор не буде плаћала новим уступцима на рачун западне српске државе. Србија има капацитете да буде фактор регионалне дестабилизације ако затреба колико и чинилац стабилности. То нам је основ за ценкање. Када се ради о Косову оно што је Вучић намерно организовао да пропадне у Бањској, лако може да се изведе на успешан начин који води ревитализацији српске позиције макар на северу наше окупиране јужне покрајине.
Да бисмо у целини тако деловали морамо да имамо национално посвећену власт. Да ли нас тзв. „студентска листа“ води ка њој? Све скептичнији сам како сада изгледа да ствари стоје. А колико год да активно подржавам тзв. студентски покрет и на разне начине учествујем у грађанском отпора, лично нисам спреман да прихватим мачка у џаку макар на њему биле одштампане слике веселе и позитивне српске омладине. Није она на тзв. „студентској листи“ већ су ту неки други људи који се крију, стоје или макар су се некако нашли, на простору скривеном иза студентског застора. Они ће а не некакви апстрактни студенти можда бити у прилици да праве нову владајућу комбинацију.
Једно је борити се против Вучића, а друго је довести некога на власт. Да би се дала подршка која ка томе води, неопходно је да се зна ко су ти људи а не да до задњег момента буду део политичког маскенбале. Наравно, битно је и да се прецизније установи зашта се групно залажу, односно шта су појединачно радили у прошлости да би се на основу тога просуђивало да ли стварно могу да допринесу номиналним циљевима које сви прихватамо.
Полазећи од свега тога – ради приступа за који се залажем у домену унутрашње и спољне политике, а то је „рационални максимализма“ у вез са заштитом разнородних спрских интереса – придружујем се захтевима да се обелодани ако не и цела тзв. „студентска листа“ (мада је и то пожељно), она бар ко су они који је предводе. Те да ти људи преузму на себе, између осталог, обавезу да свако од кандидата за посленике на листи чија имена се евентуално одмах не буду сазнала, потпише заклетву да ће се придржавати Устава Србије, њеног територијалног интегритета, резолуције о војној неутралности и обавезе наше земље према РС које произлазе из статуса гаранта Дејтонског споразума.
Све то није чврста гаранција да ће нова власт радити све оно што је потребно за наш национални спас и у складу је са вољом већинске Србије (полазећи од свих могућих истраживања о односу према Косову и Метохији, РС, неутралности, окружењу, историји, глобалним факторима), али је ипак нешто. Макар ће бити наметнуто оно што је од суштинског значаја за наш национални опстанак у иоле целовитом виду, те дефинисана очекивања за будућност, што би као оштри бумеранг брзо погодили оне који би на власт дошли после Вучића а не би направили коренит прекид са његовом велеиздајничком политиком. Убрзо би их рушили и многи који су их подржавали, као и немали део патриотске а сада од стане спин режима преварене Србије.
Време је за енергично унутрашње деловање у прилог „реалистичког максимализма“ – који није никакав ирационални идеал већ изводљива опција ако Србију буду водили они који се држе Устава и не тргују националним интересима из личних мотива – како би он постао наш основ за државно деловање. Све мање од тога није решење јер се своди на легализацију капитулације. У тој варијанти је свеједно да ли нас воде Вучић и његови бандити или неки други (нео)сорошевци из реда рециклираних ДОС-оваца из НАТО фракција, лажних НВО активиста (заправо страних лобиста) или професора по мери евроатлантских центара моћи.
То не смемо да допустимо, а први корак у исправном смеру је да рашчистимо ствари око тзв. „студенске листе“. И даље, да не буде забуне, начелно подржавам јединство око ње у борби против режима, али ако се испостави да је у питању „тројански коњ“ онда је време да томе патриотска Србија без околишења каже „не“, и осмисли неки нови пут отпора, што наравно не значи и прихватање фејк БИА концепта „десног груписања“.
Треба нам оно што је дефинисано као студентско-грађански дух национално-демократског опирања, а тога може да буде и без подршке тзв. „студентској листи“ ако се, не дај Боже, покаже да је она параван за разне нама добро знане националне мазохисте, дефетисте па и издајнике (последњи су многи гори од искрених „рационалних минималиста“, који имају права и на такав став). Или ако се настави игра скривања у вези са њом, која све више слути на нешто што није добро!
Вучић се озбиљно љуља и, било колико да је бескрупулозан и жилав, примиче се његов пад (не ради се баш о пар месеци али рок му истиче). Не да није свеједно већ је суштински битно ко долази после њега макар на неко време. Зато морамо да добијемо, овако или онако, студентско-грађанску национално посвећену листу. Најбоље би било да таква испадне она о којој се говори, али ако не буде то, шта је ту је, идемо у акцију на новим основама! Има и те како Србија за то људи, идеја и прилика!
