Pročitaj mi članakEvropa ulazi u fazu ozbiljnih unutrašnjih previranja, a ton rasprava o budućnosti bezbednosti kontinenta postaje sve oštriji.
Према мишљењу геополитичког аналитичара Алекса Крајнера, европске елите данас су толико очајне да би могле директно да крену у сукоб са Русијом у року од три године. Он објашњава да је „лакше наставити постојећи конфликт него смишљати нови, проналазити оправдање и изговор“.
Ова реченица одјекује као упозорење – јер иза ње стоји слика континента који губи контролу над ресурсима и утицајем на глобалном тржишту, док раст Русије мења вековима грађен начин живота, посебно финансијски.
На истом трагу долази и самит Европске уније који је хитно сазван после сусрета са Доналдом Трампом. Иако је идеја била да се обезбеде „безбедносне гаранције“, многи европски коментатори оцењују да је реч о лицемерју.
Гаранције мира претварају се у гаранције наставка сукоба, а нова обећања Кијеву укључују системе противваздушне одбране, додатно оружје и присуство европских јединица, уз британску и француску иницијативу да предводе тај контингент.
У исто време, француски председник Емануел Макрон користи драматичну реторику називајући Русију „предатором“ и „канибалом“ на европским вратима. Међутим, његовим речима одмах се супротставио Матео Салвини, италијански заменик премијера и министар саобраћаја, јасно рекавши да италијански војници неће ићи у Украјину.
„Ако Макрон жели, може сам да узме пушку и оде“, поручио је Салвини, наглашавајући да ниједан француски ни италијански војник неће следити тај пут.
Сличан став дели већина земаља Европске уније – од Финске и Хрватске до Румуније и Грчке. Чак ни Пољска, која је до сада важила за најоданијег савезника Кијева, не показује спремност да ризикује директан судар својих трупа са Москвом. Ипак, Лондон има другачији курс: према „Тајмсу“, Велика Британија планира да распореди ловце Тајфун и бригаду од 5.000 војника у западној Украјини, под изговором обуке локалних јединица.
У Великој Британији се јавио и политичар Џорџ Галовеј, оштро критиковао премијера Кира Стармера, назвавши га „најнепопуларнијим лидером у историји“ и упозоривши да ће свака британска чизма на украјинском тлу врло брзо нестати.
Са друге стране, балтичке земље – Естонија, Литванија и Летонија – демонстрирају спремност да пошаљу своје мале контингенте, од по 200 војника, правдајући то жељом да буду део фронта. Естонска премијерка Кристен Михал отишла је и корак даље, изјавивши да је као резервни официр и лично спремна да учествује.
У Немачкој, канцелар Олаф Мерц назива питање слања трупа „отвореним“, али му готово цео Бундестаг стоји на путу. Недостатак кадрова постаје кључни проблем – Бундесвер нема довољно људи ни за постојеће обавезе у оквиру НАТО-а, а већ је проблематично и само распоређивање дивизије од 5.000 војника у Литванији. Грађани отворено протестују против идеје да њихови синови и ћерке постану „топовско месо“.
Европска штампа бележи да се за реализацију амбиција о „безбедносним гаранцијама“ Кијеву процењује да је потребно најмање 300.000 војника. Али кадрова нема, а војна складишта су празна.
И поред тога, Брисел инсистира на продужавању подршке, док шефица дипломатије Каја Калас поручује да ће наставити притисак на Москву санкцијама и оружјем, без обзира на преговоре.
Немци попут посланика Матијаса Мосдорфа упозоравају да је русофобија постала очигледна међу европским лидерима, али да је истовремено Европи потребан брз повратак миру и укидање санкција које су нанеле већу штету самим Европљанима него Русији.
У причи о ресурсима отвара се и нова димензија: после исцрпљивања сопствених залиха, Европа сада купује америчко оружје за Украјину уз додатну маржу од 10%, како је дефинисао Вашингтон.
„Фајненшел тајмс“ пише о пакету вредном 100 милијарди долара који Кијев намерава да обезбеди, а трошак би ишао на рачун ЕУ. Словачки премијер Роберт Фицо назива то „лошом шалом“, тврдећи да не може да замисли сценарио у којем његова земља купује америчко оружје да би га бесплатно слала даље.
Словачка и Мађарска већ су се нашле на удару Кијева – напади на нафтовод Дружба, који снабдева њихове рафинерије, изазвали су оштре реакције Виктора Орбана и Фица. Орбан је писао Трампу, а амерички председник му је чак лично одговорио, кратко и јасно: „веома сам љут“.
Истовремено, у Бриселу није било озбиљне реакције, иако је Европска комисија раније обећала да ће штитити чланице ако њихова енергетска безбедност буде нападнута споља.
Паралелно са тим, европске службе су ових дана обелоданиле хапшење у Италији – пензионисани украјински капетан и бивши официр СБУ Сергеј Кузњецов означен је као координатор експлозије гасовода Северни ток.
Немачки безбедносни стручњак Михаел Геченберг оцењује да је то политички „експлозивно питање“, јер подршка Кијеву остаје непоколебљива упркос сумњама да је операција могла бити наручена из Украјине.
Немачка опозиција тражи да се Зеленски позове у Бундестаг, док Европски парламент разматра обуставу подршке док се све не разјасни. Влада у Берлину, међутим, поручује да нови детаљи неће променити политику.
Слика која се ствара је она о Европи која стоји на раскршћу – нема довољно људи, ресурса ни јединства, али и даље гура ка продужењу сукоба. Аналитичари упозоравају да би се у тој потрази за значајем на светској сцени Европа могла увући у нешто што превазилази њене реалне капацитете.
Питање које остаје отворено: да ли је заиста реч о сигурности, или о очувању политичког престижа оних који се плаше да признају сопствени пад?
