У разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем, Лукић је нови закон назвао „горим од лошег“, тврдећи да је обимнији, строжи и неразумљивији од претходног решења. Он је навео да је закон донет под притиском Европске уније, али да је Србија, као и много пута до сада, отишла даље од онога што се од ње тражило. Према његовој оцени, основна намера није уређивање области оружја, већ да се становништво Србије постепено разоружа. Лукић је поручио да држава мора да ради на обуци, образовању и одговорном руковању оружјем, а не на репресији. Он сматра да су трагедије у „Рибникару“ и Дубони искоришћене као повод за мере које не погађају стварни извор опасности. Према његовим речима, криминалци ће и даље имати оружје, док ће законити власници постати све немоћнији.

„Добијамо горе од лошег“

Лукић је подсетио да је после мајских трагедија 2023. године уведен мораторијум на набавку оружја, као и закључак Владе којим је, како је навео, требало да се одузме велики део оружја за личну безбедност. Према његовој оцени, нови закон наставља исти правац, само у трајнијем и правно уређенијем облику. Он сматра да се држава понаша као да је проблем у људима који су оружје пријавили, полагали испите, пролазили провере и налазе се у евиденцији. Управо ти људи, каже, најлакше се контролишу, па су зато и најлакша мета државе. Међутим, стварна опасност, по његовим речима, долази из нелегалног оружја и криминалних кругова. Зато је оценио да закон не доноси безбедност, већ производи лажан утисак да држава нешто предузима.

— Овај нови закон је много лошији, много строжи и много неразумнији од старог закона. Добили смо горе од лошег — рекао је Лукић.

Посебно је критиковао начин на који режим Александра Вучића уређује питање оружја за личну безбедност. Он је објаснио да законити власник оружја у кући мора да држи пиштољ закључан у сефу, док муниција мора бити одвојено закључана. Према Лукићевим речима, то у стварној опасности грађанина чини готово беспомоћним. Он је навео пример упада провалника у кућу и упитао како се човек може одбранити ако мора да откључава једну браву, затим другу, па тек онда да пуни оружје. Такав систем, оценио је, не служи стварној самозаштити. Зато је рекао да су грађани фактички већ разоружани, чак и када формално поседују оружје.

Лукић: Мере су усмерене на један одсто, а не на стварну опасност

Најважнији део Лукићеве критике односи се на однос између законитог и незаконитог оружја. Он је навео да законити власници оружја учествују у само једном одсто кривичних дела извршених ватреним оружјем. Према подацима које је изнео, 91 одсто таквих дела односи се на нелегалне власнике оружја, док осам одсто отпада на службено оружје, односно оружје у поседу полиције и војске. Из тога је извео закључак да држава мере усмерава управо на оне који су најмањи безбедносни проблем. Ако се закон усмери на један одсто, упитао је, шта се онда може спречити у преосталих 99 одсто. Према његовој оцени, резултат ће бити слаб јер је и полазиште закона погрешно.

— Ако си све усмерио на један одсто, шта ћеш да спречиш? Деведесет девет одсто проблема није покривено законским решењима — поручио је Лукић.

Он је указао да се грађанима стално говори да је предаја оружја пут ка безбедности, али је ту поруку назвао пропагандом. Подсетио је на кампање у којима се грађанима поручивало „предај оружје, осећај се безбедно“, оценивши да је то противно здравом разуму. Према његовим речима, ако криминалац зна да у кући нема отпора, постаје охрабрен. Лукић је оценио да је опасно када СНС-СПС режим свесно смањује број законитих власника оружја, јер се тиме не смањује и број нелегалних цеви. Напротив, како тврди, што је мање оружја у легалном поседу, то је већа могућност да део оружја оде у сиву или црну зону. У томе види један од најопаснијих исхода нове политике.

Област	Шта Лукић критикује	Последица по његовој оцени
Законити власници оружја	Држава притиска људе који су већ у евиденцији	Разоружавање одговорних грађана
Нелегално оружје	Закон не погађа главни извор опасности	Криминални кругови блиски властима остају наоружани
Самоодбрана	Оружје и муниција морају бити одвојено закључани	Оружје постаје готово неупотребљиво у нужди
Стрелишта и муниција	Све више надзора прелази у руке МУП-а	Гушење цивилног сектора и спортског стрељаштва
Приватно обезбеђење	Добија већа овлашћења и јаче наоружање	Могуће стварање приватних наоружаних структура под контролом режима Александра Вучића

Приватне безбедносне структуре и аутоматске пушке

Једно од најосетљивијих питања интервјуа било је право агенција за обезбеђење да носе аутоматске пушке. Лукић је потврдио да је то законом предвиђено и додао да се та мера оправдава потребом да се заштите, на пример, људи који превозе новац и који би могли бити нападнути аутоматским оружјем. Ипак, његова главна примедба није била у самом техничком питању обезбеђења транспорта, већ у томе ко ће добити право да буде тако наоружан и ко ће то контролисати. Према његовој оцени, режим Александра Вучића истовремено разоружава обичне грађане и отвара простор да приватне структуре добију јаче оружје. У таквом поретку, упозорава Лукић, грађанин је све беспомоћнији, а наоружани кругови блиски систему све моћнији. Због тога је питање приватног обезбеђења назвао политичким и безбедносним, а не само техничким.

Лукић је указао и на страни утицај у области обезбеђења и разоружавања. Према његовим речима, странци желе да преузму читаву област приватног обезбеђења у Србији. Навео је и тврдњу да су невладине организације имале приступ складиштима МУП-а, док поједини припадници полиције нису могли да уђу у та иста складишта. Посебно је издвојио навод да је УСАИД једне године потрошио 60 милиона евра на кампање разоружавања Србије. Лукић је нагласио да такве тврдње показују колико је област оружја постала предмет спољног утицаја. Према његовој оцени, закон и поступање МУП-а нису у интересу грађана Србије, већ у интересу одређених кругова из Европске уније и западних структура.

— Овај закон и поступање МУП-а нису у интересу грађана Србије, него у интересу кругова утицаја из Европске уније — оценио је Лукић.

Од Мексика до Швајцарске: није проблем оружје, већ држава

Лукић је током разговора упоредио различите моделе односа државе према оружју. Као пример неуспеха навео је Мексико, где постоји изузетно рестриктиван систем, али су улице препуне насиља, картелских обрачуна и убистава. Према његовом виђењу, строга забрана није зауставила криминалце, већ је само законите грађане оставила без могућности да се бране. Насупрот томе, као позитиван пример поменуо је Швајцарску, где грађани пролазе обуку и где је однос према оружју заснован на одговорности, а не на страху. Он је упитао да ли држава Србија сматра да су Срби мање способни од Швајцараца да буду обучени и одговорни. Такав став, како је рекао, никада неће прихватити.

Према Лукићу, држава би морала да образује грађане, да развија стрелишта, стрељаштво, ловачка друштва и културу одговорног руковања. Уместо тога, Србија иде путем забрана, такса, сложених дозвола и препрека. Он је оценио да су ловци и стрелци важни и за шире питање одбране земље, јер постоји веза између одговорног цивилног руковања оружјем и способности друштва да се брани. У том контексту је упоредио Србију са Словенијом, где је, како је рекао, Јанез Јанша позивао грађане да се наоружају због миграционог притиска. Док други размишљају о безбедносним изазовима, Србија, тврди Лукић, ради супротно — разоружава становништво.

Оружје предато држави завршило на тржишту?

Лукић је отворио и питање шта се дешавало са оружјем које су грађани предали после трагедије у „Рибникару“. Према његовим речима, више од 60.000 комада оружја предато је у тој акцији, али се појављују информације да је део тог оружја завршио на тржишту. Он је навео пример да су на појединим комадима оружја, који су наводно продавани у иностранству, и даље били подаци бивших власника. Лукић је рекао да не жели да износи имена без доказа, али да би држава могла тачно да утврди ко је био одговоран за сваки комад оружја. Према његовим речима, оружје у легалном поседу и постоји зато да би се могло пратити по броју, власнику и документацији. Ако је предато оружје завршило на сумњивим каналима, онда то није само разоружавање народа, већ и његова пљачка.

— Не само да је народ разоружан, него је и опљачкан — рекао је Лукић, говорећи о могућој препродаји предатог оружја.

Он је нагласио да трагедије не смеју бити предмет политичког надметања, али да се оне не решавају тако што се кажњавају законити власници. Држава мора да пронађе меру, да чува обичаје народа, али и да обезбеди јавну безбедност. Лукић сматра да је Србија имала традицију ловства, стрељаштва и одговорног поседовања оружја, која не сме бити уништена због бирократских и спољнополитичких налога. Он је поручио да се безбедност не гради одузимањем права од оних који поштују закон. Безбедност се, како каже, гради гоњењем криминалаца, јачањем институција и враћањем државе у законите оквире.

Косово и Метохија, Интерпол и правна опасност за Србе

У средишњем делу разговора отворена је и тема могућег уласка такозваног Косова у Интерпол. Лукић је оценио да би то био још један минус за државу Србију и да би могло произвести озбиљне последице за Србе. Он је подсетио да људи у Србији већ добијају позиве за суђења за наводне ратне злочине на Косову и Метохији, саставном делу Србије, и да се у многим случајевима ради о прогону невиних људи. Према његовим речима, ако би приштинске институције добиле још јачи међународни канал, могле би да шаљу позиве и потернице директније и ефикасније. Он је оценио да није јасно како већ сада поједини позиви стижу грађанима Србије ако српски органи у томе не сарађују. То питање, сматра, мора да се отвори јавно.

Лукић је подсетио да су вучић и Дачић годинама говорили да неће дозволити предају кључних надлежности на Косову и Метохији, али да је једно по једно одлазило: од Газивода, преко севера покрајине, школства, здравства, електроенергетског система, па до телефонског броја. Његова оцена је да Србија тамо постаје све мање држава, а приштинске сепаратистичке институције све више добијају атрибуте државности. Према његовим речима, то је реалност коју режим Александра Вучића не може сакрити паролама. Он је упозорио да би нарочито опасно било ако би судови у Приштини добили још шире могућности да прогоне Србе за наводне ратне злочине. У том случају, многи људи би могли бити ограничени у кретању, изложени тајним оптужницама или принуђени да живе у страху од путовања.

Питање	Лукићева оцена	Могућа последица
Улазак Приштине у Интерпол	Још један уступак на штету Србије	Већи притисак на Србе кроз потернице и позиве
Сепаратистички судови у Приштини	Нису поуздани за Србе	Могући прогон невиних људи
Сарадња органа	Нејасно како позиви већ стижу грађанима Србије	Сумња у прикривену институционалну сарадњу
Државна политика	Надлежности се предају једна по једна	Србија све мање делује као држава на КиМ
Последице по грађане	Тајне оптужнице и страх од путовања	Ограничена слобода кретања и правна несигурност

Правосуђе, Загорка Доловац и систем који ради само „до врха“

Говорећи о правосуђу, Лукић је оценио да систем на обичном нивоу још некако функционише, али да престаје да ради чим се приближи врху власти. Он је посебно говорио о Загорки Доловац, наводећи да је више од деценије критиковао њен рад зато што, по његовој оцени, није радила оно што је морала да ради. Према његовим речима, СНС-СПС власт ју је наследила од претходног „жутог“ режима, оставила на функцији и више пута реизабрала зато што им је одговарало тужилаштво које не дира врх. Када тужилаштво не ради, каже Лукић, корупција цвета јер људи на власти знају да нико неће кренути на њих. Он је додао да су се односи променили када је, како се говорило, из иностранства стигла документација која се односи на осетљиве предмете и комуникације. Тада је, према његовој оцени, власт пожурила да је „пасивизира“.

Лукић је говорио и о специјалним судовима, тврдећи да правосудни систем не би требало да се гради на посебним одељењима и ванредним конструкцијама, већ на редовном поретку: основном, вишем и републичком нивоу. Према његовом мишљењу, превише „специјалног“ у правосуђу често значи превише простора за политички утицај. Он је истакао да је Србија изгубила правну и међународну снагу и због тога што унутрашњи систем нема довољно угледа. Када држава нема кредибилно правосуђе, онда ни њени грађани у међународним поступцима нису заштићени како би морали бити. Ту је Лукић прешао на искуство са Хашким трибуналом и положај српских генерала.

Хашки трибунал као „НАТО комисија“

Као адвокат који је заступао српске генерале и људе оптужене пред Хашким трибуналом, Лукић је изнео оштру оцену о том суду. Позвао се на речи генерала Ратка Младића, који је Хашки трибунал називао „НАТО комисијом“, и додао да је то, по његовом мишљењу, најтачнија дефиниција. Лукић тврди да тај суд није био заинтересован за правду, већ за политички наратив који је добио као задатак. Према његовим речима, пресуде Хашког трибунала немају озбиљну правну вредност у међународној судској пракси јер су други судови избегавали да се ослањају на његове стандарде. Он је оценио да је правна оставштина тог суда „равна нули“. Ипак, последице трпе људи који су осуђени и њихове породице.

Лукић је рекао да би држава Србија морала много снажније да ради на томе да њени држављани казне служе што ближе кући. Поменуо је Манделина правила и потребу да Србија у Савету безбедности УН појача сарадњу са државама које би разумеле такав захтев, пре свега са Русијом, Кином, Индијом, али и другим државама. Према његовим речима, није довољно да се повремено шаљу писма. Потребан је озбиљан државни рад. Говорећи о здравственом стању генерала Младића, Лукић је рекао да не зна како је тај човек и даље жив, јер болује од бројних тешких болести, али да се никада не жали. За Радована Караџића је навео да зна мање о здравственом стању, али да су му, по његовим речима, људска права грубо нарушена.

Страни утицај, безбедносне службе и „швајцарски сир“

У завршном делу интервјуа Лукић је говорио о стању безбедносног система у Србији. Он је оценио да је земља „избушена као швајцарски сир“ јер, како тврди, по Србији несметано делују стране безбедносне службе. Поред великих западних служби, посебно је поменуо хрватску обавештајну службу. Лукић је тврдио да су његови сведоци у поступцима за ратне злочине били контактирани како би променили исказе или одбили сведочење. Према његовим речима, нуђени су им трактори, станови и друга материјална добра. Он је поставио питање шта ради БИА и зашто је, како каже, усмерена на политичке противнике уместо на заштиту државе од спољног и унутрашњег непријатеља. Управо ту види доказ урушавања безбедносног система.

— Чињеница је да по Србији вршљају стране безбедносне службе. Избушени смо као швајцарски сир и за то је одговорна власт — поручио је Лукић.

Он је додао да је режим Александра Вучића одговоран за стање у друштву јер има монопол силе, контролише полицију, војску и медије са националном фреквенцијом. Према Лукићевим речима, приче о могућем грађанском сукобу не могу се одвојити од чињенице да држава не контролише стране утицаје. Он је оценио да би појединим спољним центрима моћи одговарало да Србија уђе у унутрашњи хаос, јер би то убрзало процесе увођења земље у НАТО и Европску унију. Лукић је као апсурд навео да Србију у Европску унију гурају и Британци, иако је Велика Британија сама изашла из ЕУ. У тој политици види низ противречности и интереса који нису српски. Зато сматра да је питање безбедности много шире од самог закона о оружју.

Деца, родитељи и закони писани ван Србије

Лукић је указао и на други вид спољног утицаја — правне обавезе које Србија прихвата кроз међународне протоколе. Он је навео пример права детета и могућности да се деца жале на оне који над њима врше родитељску власт. Према његовој оцени, иза лепих речи о заштити деце крије се опасност да се родитељима одузме природна улога и да неко други преузме надзор над децом. Као пример је испричао случај из Канаде, где је, како каже, дете после једне пријаве одведено из породице и годинама било одвојено од родитеља. Лукић је такав систем упоредио са стварањем малих јаничара, јер се дете измешта из породице и губи везу са родитељима. Он је то повезао и са покушајима прикупљања података о деци у Србији.

Према Лукићевим речима, Србија је преузела обавезе које су опасне по децу и породицу. Он је изнео тврдњу да је држава прихватила да 2.500 деце годишње може бити упућено у иностранство, после чега се губи могућност да се прати шта се са тим дететом дешава. То је представио као једно од питања које би морало бити хитно истражено и преиспитано. Лукић је оценио да будућа власт, када дође после садашње, неће наследити један проблем, већ читаву рушевину: од привреде, отровних индустрија, предаје ресурса и Косова и Метохије, до разоружавања народа и урушавања породице. Зато је рекао да не зна ко ће уопште желети да буде „у ципелама“ следеће власти. Према његовој оцени, толико је ствари које се морају исправити да ће обнова државе бити огроман посао.

Скупштина, закони „на звоно“ и одговорност после смене власти

У самом завршетку разговора Лукић је говорио о Народној скупштини и начину на који се доносе закони. Он је оценио да парламент не функционише како треба, јер се расправе о великом броју закона обједињују, па посланици добијају мало времена да говоре о стварима које немају везе једна са другом. Навео је да је недавно морао да бира да ли ће говорити о протоколу УН о деци или о Закону о оружју, па је време посветио оружју јер је сматрао да грађанима мора приближити шта све у том закону не ваља. Према његовим речима, гласачка машинерија СНС-а ионако прихвата оно што јој се нареди. То је назвао гласањем „на звоно“. Када звони, каже Лукић, посланици власти гласају, често и не знајући шта је у закону.

— Сви закони који су изгласани на звоно не треба да важе — предложио је Лукић.

Он је истовремено упозорио да не треба сваког гласача СНС-а посматрати као кривца. Према његовим речима, у тој странци и међу њеним бирачима има и поштених, вредних и родољубивих људи. Одговорност, како каже, треба да сносе они који су починили кривична дела, они који су злоупотребили власт и они који су свесно рушили уставни поредак. Политичко уверење само по себи не сме бити основ за прогон. Ипак, Лукић сматра да ће после смене власти Александра Вучића морати да се отвори питање закона који су донети на противуставан и понижавајући начин. Ако су закони доношени без стварне расправе, на сигнал и дисциплином машинерије, онда се мора преиспитати њихова ваљаност. То је, по његовим речима, један од предуслова да Србија из „банана државе“ поново постане права држава.

Извор: Србин.инфо