Прочитај ми чланакАлександар Вучић ће превремене изборе расписати само ако мисли да може да победи. Да ли су опозициони актери спремни на евентуални блицкриг? И ко ће на црту Вучићевом кандидату за председника Републике? За разлику од својих претходника, Александар Вучић на наредним председничким изборима након два мандата не може више да се кандидује за председника Србије. И то је једна од најслабијих тачака бедема којим је опасао своју моћ. Преко деценију напредњачки систем од Вучића прави митско биће које не мора ни да спава, ни да уринира, којем нико ни до колена није, чија је воља неупитна.
Одлуку о томе да ли ће и када бити расписани превремени избори доноси председник Србије Александар Вучић. Он сам је у изглед ставио мај или децембар 2026, али није прецизирао да ли мисли на парламентарне или председничке или обједињене изборе. С тим што га реч не обавезује ни на шта. Причом о „изборној години“ могуће је и да само жели да амортизује притисак побуњеног друштва које већ годину дана захтева расписивање избора одмах и сад, пише недељник Време.
Ваља поћи од тога да ће режим одуговлачити са изборима до последњег могућег законског тренутка, уколико партијама на власти истраживања јавног мњења не иду на руку. Могуће је и да постоји рачуница да је рејтинг конгломерата који предводи Вучић у незаустављивом паду, да ће због очекиваног погоршавања социјалних прилика наредне године бити још гори, па да треба спасавати, шта се спасити може, док се незадовољство још више не прошири. То је све, међутим, у домену власти. Питање је шта могу да учине они, који су свесни растуће разорности њеног опстајања. Није познато да ли је Александар Вучић сујеверан. Ако јесте, водио би рачуна о проклетству спајања председничких и праламентарних избора у скоријој српској прошлости.
Рачунајући на своју популарност Слободан Милошевић је 2000. године изборе за председника Савезне Републике Југославије спојио са изборима за СРЈ. Победио га је Војислав Коштуница. Када Милошевић није хтео да призна пораз, догодио му се Пети октобар. Систем устројен на моћ једног човека распао се потом у парампарчад. Вучић има четири опције: да са позиције председника Републике предводи СНС на ванредним парламентарним изборима које би померио на термин пре редовних председничких; да споји председничке и ванредне парламентарне изборе; да се држи редовних рокова.
Или, да наредне године на препад распише председничке изборе, поуздајући се у разрађену напредњачку машинерију, рачунајући на неспремност својих противника, бесомучне свађе око заједничког кандидата, ограђивање побуњених студената од опозиционих партија. Од председничких избора да побегне не може, а ако у овом сценарију нешто за њега пође по злу, макар ће моћи да заседне у премијерску фотељу и покуша да гура до пуног мандата ове Владе. У тој варијанти не мора да игра на све или ништа, а имао би предност изненађења.
Вучић ће у председничку трку послати неку своју марионету попут Брнабић, Вучевића или Мацута коју ће гурати својом репутацијом уз злоупотребу свих могућих државних ресурса. Политички актери са друге стране Србије морали би да пронађу јаког кандидата, да направе фото-робот особе која у референдумској атмосфери може да победи Вучићевог посилног, особу која је прихватљива за грађански део друштва, али и за његове традиционалне и национално устројене бираче и званичнике Европоске уније.
И то ће бити велика шанса за противнике овог режима, уколико превлада прагматизам једног Зорана Ђинђића, да сви у интересу Србије подрже онога, ко има највеће шансе да победи зло, какав је 2000. године био Војислав Коштуница. Ти преговори требало би да почну одмах. Што се дуже чека, то ће бољи бити изгледи постојећег режима да после Вучића на Андрићевом венцу заседне Вучић. Ако их, све заједно, и студенте и оне који на њих имају утицаја и лидере опозиционих странака, затекне неспремне и разједињене, сами су криви.
