Интервју Драгане Трифковић за турски часопис Аyдинллик

Како оцењујете безбедносни споразум између Србије и Израела? Колико је он важан.

Безбедносни споразум између Србије и Израела је проблематичан са становишта спољнополитичке позиције Србије и принципа на које се сама Србија позива, пре свега војне неутралности и поштовања међународног права.

Он долази у тренутку када је Израел предмет изузетно озбиљних међународних оптужби и критика у вези са ратом у Гази, укључујући и оптужбе за тешка кршења хуманитарног права и геноцид, што је довело до дубоке поделе у европској и светској јавности.

Додатни проблем је што је овај споразум усвојен без јавне и стандардне парламентарне расправе, а делови документа су под ознаком тајности, што отвара питања транспарентности и демократске контроле у области која је од суштинског значаја за безбедност Србије. Сарадња Србије и Израела у безбедносној и војној сфери у значајној мери се одвија у оквиру извршне власти и у релативно уском кругу доносилаца одлука, уз ограничену јавну расправу и недовољну парламентарну контролу.

Са становишта државног интереса Србије, посебно је спорно да се улази у дубљу војну и технолошку сарадњу са државом чије се деловање у међународној арени оцењује као крајње контроверзно и које је повезано са оружаним конфликтима високог интензитета. То Србију може довести у позицију повећаних спољнополитичких ризика и слабљења сопственог принципијелног става о територијалном интегритету и међународном праву, а такође може имати правне и безбедносне последице којих грађани Србије нису ни свесни.

Због свега наведеног, овај споразум се не може посматрати као неутралан технички акт, већ као политички потез са значајним последицама по спољну позицију Србије и њену међународну репутацију.

С обзиром на то да чак и проатлантистичке владе у Европи покушавају да избегну блиске односе са Израелом, како гледате на потезе Србије у том погледу.

У Европи је све израженија дистанца према израелској војној политици, чак и у државама које су иначе чврсто у западном политичком блоку. Разлог за то је снажна јавна критика рата у Гази и све већи притисак међународних институција и јавности у вези са поштовањем међународног хуманитарног права. Док европске владе,  покушавају да управљају јавним гневом и дистанцирају се од Израела, званични Београд све дубље улази у војни савез са државом чије су војне операције пред међународним судовима.

У последњем периоду дошло је до убрзане и интензивне милитаризације економских односа Србије и Израела, која се огледа у директном уласку страних војних корпорација у производни простор Србије и наглом повећању извоза наоружања у зону активног сукоба. У Србији се најављује отварање заједничке фабрике дронова са израелском компанијом „Елбит Системс“, једним од кључних актера израелске војне индустрије, која је у међународним извештајима означена као спорна у контексту рата у Гази. Реч је о фирми коју је специјални известилац УН Франческа Албанезе директно именовала као профитера „геноцида у Гази“

Паралелно са тим, извоз муниције и наоружања из Србије у Израел бележи драматичан раст, који се мери вишеструким увећањем у кратком временском периоду (према подацима истраживачких медија БИРН/Хааретз и царинских анализа извоз оружја у Србију у Израел: 2023: 1,4 милиона евра; 2024: 42,3 милиона евра; 2025: 114 милиона евра). Ови трансфери се реализују упркос ранијим политичким најавама о уздржаности и ограничењима извоза у конфликтне зоне, што отвара озбиљно питање доследности и политичке одговорности.

Овакви потези могу имати негативан утицај на односе Србије са државама глобалног Југа, посебно са већински муслиманским земљама, са којима је Србија у претходним деценијама развијала релативно добре и стабилне односе. У условима када је палестинско питање једно од централних у спољној политици тих држава, свака перцепција сврставања може довести до озбиљних последица.

Какав однос постоји између Србије и Израела. Зашто постоји потреба за таквим споразумима.

Актуелна власт у Србији показује висок степен политичког „прагматизма“ који све чешће прелази у потпуну недоследност спољне политике. Након периода у којем су представници власти отворено подржавали демократске кругове у САД и заузимали позиције супротне Доналду Трампу, сада сведочимо покушају наглог преусмеравања ка републиканској администрацији, и то кроз продубљивање војне сарадње са Израелом.

Такав приступ не делује као резултат јасне државне стратегије, већ као краткорочно геополитичко калкулисање са циљем политичког преживаљавања и стицања подршке у појединим центрима моћи. Посебно је проблематично што се Србија на тај начин све више своди на инструмент туђих лобистичких интереса, док се занемарују сопствени национални и државни приоритети.

Израел је нанео велики ударац Србији који се у Београду и даље прећуткује. Израелска влада је 2020. године, уз посредовање тадашњег америчког председника Доналда Трампа, званично признала једнострано проглашену независност Косова. Уместо да признање Косова произведе дипломатске и политичке последице, оно је практично релативизовано кроз наставак блиске сарадње и склапање милионских уговора у области наоружања и безбедности. Србија је тиме наградила државу која је прегазила њен кључни државни интерес.

Чињеница да званични Београд након признања Косова од стране Израела није замрзнуо нити преиспитао односе са Тел-Авивом, већ је напротив наставио њихово интензивирање кроз војну, безбедносну и технолошку сарадњу, указује на дубоку кризу доследности српске спољне политике. Држава која се на међународној сцени позива на принципе суверенитета и територијалног интегритета истовремено продубљује партнерство са земљом која је те принципе прекршила управо у случају Србије.

Таква политика све теже може да се објасни искључиво прагматизмом. Она пре указује на постепено напуштање државотворних начела у корист краткорочних геополитичких калкулација и интереса актуелне власти.

Посебно је проблематично што се тиме шаље порука да Србија није спремна да сопствени територијални интегритет брани доследно и принципијелно, већ селективно и у складу са тренутним политичким потребама. Ако Београд не реагује озбиљно онда када једна држава призна сецесију дела његове територије, поставља се суштинско питање: на основу ког моралног и политичког принципа онда очекује да други актери (Русија, Кина и др.) поштују и бране суверенитет Србије по питању Косова и Метохије?

На крају, поставља се суштинско питање које ће Србија неминовно морати да реши: да ли заиста жели да води политику одбране свог суверенитета и територијалног интегритета кроз сарадњу са државама које тај принцип доследно подржавају, или ће се постепено свести на инструмент у ширим геополитичким интересима великих сила, пре свега западних центара моћи, у условима глобалне конфронтације.

Извор: Текст је објављен у штампаном издању турског часописа Аyдıнлıк – Хабер – Хаберлер – Сон Дакика Хаберлери