Командант јединице Барс Сармат отворено каже да нуклеарни рат не може да избије тек тако, спонтано, али истовремено наглашава нешто што звучи много озбиљније: системи који би требало да га спрече све више личе на механизме који могу да га убрзају.
Рогозин посебно указује на промену која се десила последњих деценија. Некада је, како каже, постојало око 30 минута за реакцију након што тешке ракете полете из америчких силоса, рецимо из области Колорадо Спрингса.
То је било време у којем се процењује, проверава, одлучује. Данас, међутим, због развоја крстарећих ракета, тај простор за одлуку може да се сведе на свега неколико минута. И ту, практично, почиње проблем.
Јер када минутажа падне на минимум, систем више нема луксуз људске процене. Према Рогозину, и амерички и руски противракетни системи биће приморани да пређу прво на аутоматизовано, а затим и на потпуно аутоматизовано реаговање.
Другим речима, човек се повлачи, а алгоритам преузима. Систем детектује претњу и сам издаје команду за одговор. Рогозин то назива врло опасном ситуацијом.
Да би се разумело како се уопште долази до тих неколико минута, треба погледати како функционише руски систем упозорења.
Он је слојевит и почиње у свемиру, са мрежом сателита опремљених специфичним сензорима. Ти сателити стално прате познате локације за лансирање балистичких ракета, укључујући америчке и француске.
Лансирање се препознаје по такозваној реакцији бакље, снажном бљеску у силосу. Од тог тренутка креће праћење, одређује се путања и процењује крајња мета. Затим улогу преузимају додатни сензори који покушавају да разликују праве бојеве главе од мамаца.
Паралелно са тим, раде и земаљски системи. Реч је о снажним, фиксним радарским станицама које могу да детектују напад и изнад хоризонта.
Управо у тој фази, како Рогозин објашњава, почињу припреме за одговор или за такозвано лансирање упозорења. Све функционише као ланац реакција, где сваки сегмент има своју улогу.
Али ту долази оно велико “али” о којем Рогозин говори. Нити једна земља, каже он, нема потпуно затворено радарско поље. Чак ни најразвијеније силе, попут Русије, САД или Кине, не могу реално да покрију сваки део свог простора.
Ресурси потребни за то су огромни. То значи да увек постоје руте кроз које крстареће ракете или дронови могу да прођу непримећено. Често се открију тек када су већ близу циља, где их хватају системи противваздушне одбране.
Управо та “рупа у покривању” додатно скраћује време реакције. И ту се враћамо на почетну тезу Дмитрија Рогозина: сваки минут је важан, али тих минута је све мање.
У ширем контексту, Рогозин указује и на распоред стратешких капацитета. Радарски системи и елементи противракетне одбране све су ближе границама Русије, у Пољској, Румунији, Данској и на Гренланду.
Према његовим речима, циљ је јасан – пресретање руских ракета и неутралисање могућности одговора. То, међутим, гура ситуацију ка још већој аутоматизацији, јер се, како он сугерише, мора рачунати и на сценарио у којем људи можда више неће имати времена да одлучују.
У том контексту појављује се и термин који Рогозин користи – одмазда из гроба. Идеја да систем остаје активан и способан за одговор чак и ако људи више нису у игри. Није, како признаје, срећан сценарио, али је нешто о чему се очигледно размишља.
Занимљиво је да Рогозин у једном тренутку повлачи паралелу са филмовима попут Терминатора и Терминатора 2. Тамо, подсећа, људи препуштају контролу систему који на крају почиње да доноси сопствене одлуке.
У тим причама, ма колико деловале као фикција, често постоји нека врста предвиђања, каже он, нешто што касније почне да личи на стварност.
И ту негде остаје отворено питање: ако системи постају бржи, паметнији и самосталнији, а време за људску процену све краће, где се заправо налази та тачка у којој контрола прелази са човека на машину. И можда још важније, да ли ће ико заиста знати када се то већ догодило.
