Председник Уставног суда Србије Владан Петров 11. јула ове године за једну режимску телевизију изјавио је да грађани практично могу да забораве на Уставни суд и да је он „неосвојива тврђава“. Изјава је готово прошла испод радара, али сада поново добија на значају уочи најављених избора.

Адвокат Јован Рајић указао је на тежину ових речи. Сви изборни спорови на крају завршавају управо на Уставном суду. Човек који њиме руководи може све те предмете да стави у фиоку – баш као што је то чињено после избора 2023. године.

У истој емисији Петров је говорио о „антидржавном и непријатељском деловању“ практично свих опозиционо настројених структура. Порука је јасна: или си за Оскара (Александра Вучића) или си против Србије.

Рајић подсећа да је Слободан Милошевић имао Ратка Марковића, а да Вучић има Петрова. Управо зато, како наводи, Вучић свакодневно, често пијан испод шатре, надмено тражи од студената да јавно кажу како ће признати резултате избора шта год да се деси. Он излази на терен да игра утакмицу, а унапред је потплатио судију и делегата, игра на свом терену и једино му је потребно да сви остали актери праве да то не виде.

Није важно ко гласа – важно је ко броји гласове и ко суди у изборним споровима. На ове речи надовезао се и Александар Малешевић, који је поручио да Уставни суд мора бити демонтиран по паду „напредне мафије“, а да Петров мора у затвор. Сви морају да одговарају за кривично дело велеиздаје, почевши од Бриселског споразума.

Оваква изјава председника највишег суда у земљи није обична реторика. Она је отворено признање да институција која би требало да буде гарант уставности и заштите права грађана функционише као брана режима. Када председник Уставног суда јавно каже да је суд „неосвојива тврђава“ и да грађани могу да га забораве, он заправо поручује да правна држава више не постоји.

У земљи у којој се изборни процеси годинама одвијају под сенком оптужби за крађу, притиске и манипулације, оваква порука из уста човека који треба да буде последња инстанца правде звучи као отворено упозорење. Уставни суд више није место где се тражи правда – већ место где се правда закључава.

Док режим тражи од опозиције и студената да унапред признају било какве резултате, председник Уставног суда јасно ставља до знања да ће сви спорови завршити управо тамо где он одлучује шта ће се десити. Питање више није да ли ће бити правичних избора – већ да ли ће уопште постојати институција која може да каже да они нису били правични.

(Србин инфо)