Иран је развио вишеслојну стратегију која је не само неутралисала америчку и израелску војну супериорност, већ је заправо ставила Сједињене Државе и њихове савезнике у изузетно рањив положај. Ова победничка стратегија почива на три кључна стуба: војној отпорности, економској блокади Запада и геополитичком преусмеравању са глобалним силама попут Кине и Русије.

Војна отпорност и тактичка супериорност

Супротно увреженом мишљењу које се често може чути у западним медијима, Иран се није срушио под притиском америчких и израелских напада. Напротив, иранске војне способности су се развиле и постале софистицираније него икада раније. Кључни елемент те отпорности лежи у иранској технологији противваздушне одбране и ракета, која је показала изненађујућу ефикасност против најнапреднијих западних система.

Иранске ракете редовно пробијају израелску противваздушну одбрану са стопом пенетрације и до 80 процената. То значи да Израел успева да пресретне само две од десет иранских ракета, што је драматично ниска стопа за систем који је годинама рекламиран као непробојан. „Гвоздена купола“, систем који је сматран технолошким чудом, показао се рањивим на иранску ракетну технологију.

Оно што посебно забрињава америчке војне стратеге јесте чињеница да су Иранци развили оружје које циља прецизно слабе тачке западних одбрамбених система. Док су Сједињене Државе и њихови савезници деценијама борили против противника без значајних ваздушних снага, Иран је развио технологије осмишљене да искористе сваку ману у америчким и израелским мрежама противваздушне одбране.

Штавише, иранске снаге су уништиле већину радара за даљинско очитавање на Блиском истоку, остављајући Сједињене Државе готово слепим у том делу света. То није само тактичка победа већ и стратешко достигнуће које је омогућило Ирану да делује са много већом слободом него икада раније.

Контрола стратешких пролаза и економска блокада

Један од најдомишљатијих потеза иранске стратегије јесте успостављање контроле над кључним стратешким пролазима без њиховог формалног затварања. Иран је дефинисао три категорије актера за пролаз кроз Ормуски мореуз. Противницима попут Израела и Сједињених Држава, и земљама које их подржавају, потпуно је забрањен пролаз. Неутралне земље могу проћи уз високу накнаду, која може достићи и до два милиона долара по пролазу. Пријатељи Ирана, посебно Кина и Русија, могу слободно пролазити.

Ова шема је навела осигуравајуће компаније, без икаквог формалног налога из Техерана, да подигну премије на толико висок ниво да је бродарство кроз мореуз постало непрофитабилно. Резултат је било де факто затварање Ормуског мореуза, кроз који пролази значајан део светске нафте.

Истовремено, јеменски Хути, савезници Ирана, претили су да ће затворити пролаз Баб ал Мандаб, капију ка Црвеном мору, што би додатно паралисало глобалну трговину. Заједно, ова два пролаза чине окосницу светске поморске трговине нафтом, а оба сада контролишу ирански савезници.

Последице су већ видљиве кроз раст цена нафте и гаса, што посебно погађа америчку економију, која је велики потрошач енергије. Амерички председник Трамп, који је обећао да ће Америку поново учинити великом и да се неће упуштати у скупе стране ратове, суочио се са инфлацијом делимично изазваном управо овом ситуацијом.

Разбијање мита о технолошкој супериорности

Иранска стратегија такође укључује психолошку компоненту разбијања мита о непобедивости америчке технологије. Последњих дана, Иран је оборио неколико америчких и израелских авиона, укључујући Ф-15 Игл и А-10 Вартог. Иако су то само два авиона, симболички утицај ових обарања је огроман, јер показују да ирански противваздушни капацитети постоје и да су ефикасни.

Посебно забрињава америчке војне кругове чињеница да су системи раног упозоравања које су Сједињене Државе распоредиле широм Блиског истока били потпуно неефикасни против иранских ракета. Иран је показао способност да заобиђе америчке системе за детекцију како би уништио те исте системе.

Посебно је вредна пажње чињеница да су Руси испоручили Ирану напредни систем С-400, иако особље за руковање системом још није у потпуности обучено. Када систем постане оперативан, иранска противваздушна одбрана ће постати још ефикаснија, што ће додатно смањити способност Запада да покреће ваздушне нападе на иранску територију.

Хезболах и регионална координација

Иранска стратегија се не ослања искључиво на сопствене војне капацитете, већ укључује и координацију са регионалним савезницима, посебно либанским Хезболахом. Хезболах је искористио ирански одговор на израелске нападе да покрене сопствену офанзиву за ослобађање јужног Либана од израелске окупације.

Хезболахова војна стратегија заснива се на три стуба. Прво, омогућавање израелским снагама да напредују у одређеним областима, а затим њихово одсецање од њихових задњих линија. Друго, напад на командне пунктове како би се спречио долазак појачања. Треће, уништавање одсечених израелских јединица у такозваним ватреним џеповима.

Ова стратегија, која је слична оној коју су Руси користили у Украјини, показала се изузетно ефикасном. Израелска војска, која истовремено ратује на неколико фронтова у Гази, на Западној обали, против Хезболаха, против Ирана и против јеменских Хута, нашла се у изузетно тешкој ситуацији. Израелски начелник Генералштаба послао је алармантне поруке о исцрпљености војске.

Кинеске и руске улоге

Иранска стратегија такође подразумева блиску координацију са глобалним силама незадовољним америчком доминацијом. Кина и Русија играју све важнију улогу у овој једначини, али на начине који се значајно разликују од западних очекивања.

Кина није погођена нафтном кризом јер је 84 одсто енергетски независна, док остатак својих потреба покривају различити извори, укључујући Русију. Иран и земље Залива чине само пет до шест одсто кинеског снабдевања енергијом, а сам Иран доприноси само два до три одсто. Стога, Кина може да делује са позиције силе, а не нужности.

Посебно занимљиво поређење прави један белгијски аналитичар: Американци су до сада потрошили близу 50 милијарди долара на овај сукоб. Са истих 50 милијарди долара, Кина гради 2.500 километара брзе железнице. Ово поређење савршено илуструје разлику у приступу: док се Запад фокусира на уништење, Исток улаже у изградњу.

Кина је већ показала своју способност посредовања када је успела да организује историјско помирење између Ирана и Саудијске Арабије. Поред тога, Кина има војну сарадњу са саудијском породицом, што јој даје додатни утицај. Русија је такође повећала своје контакте са земљама Залива, које сада више верују Москви него Бриселу у решавању регионалних сукоба.

Унутрашње америчке поделе

Један од кључних елемената иранске стратегије јесте искоришћавање унутрашњих подела унутар америчке администрације. Док политичари попут Доналда Трампа и Пита Хегсета промовишу ратоборну реторику са елементима месијанског религиозног жара, америчке обавештајне службе и делови Пентагона заузимају много уздржанији став.

Пит Хегсет, министар одбране САД, има тетоважу Јерусалимског крста, или Темпларског крста, на грудима, док му је на руци исписан крсташки мото „Бог то хоће“, заједно са речју „кафир“ на арапском, што значи неверник. Таква реторика и симболика, која више подсећа на крсташке ратове него на 21. век, изазива забринутост чак и унутар америчког војног естаблишмента.

Више од 200 америчких војника поднело је жалбе да су им њихови команданти рекли да је Исус помазао Доналда Трампа да нападне Иран. Пентагон је недавно сменио начелника Генералштаба и још пет или шест генерала, што указује на дубоке поделе унутар америчке војске око тога да ли треба ићи у копнени рат са Ираном.

Недостатак америчке стратегије

Можда највећа победа Ирана лежи у чињеници да Сједињене Државе и Израел заправо немају јасну стратегију. Као што је један аналитичар приметио, стратегија се може дефинисати само када постоје јасни циљеви, а америчко-израелска коалиција нема дефинисане циљеве.

Првобитни циљ дестабилизације иранске владе и подстицања промене режима није успео, напротив, напади су ујединили иранско становништво иза владе. Циљ спречавања иранског нуклеарног обогаћивања такође није постигнут, посебно зато што обогаћивање уранијума до 60 процената није илегално према Споразуму о неширењу нуклеарног оружја.

Чланови америчког Конгреса који су учествовали на састанцима о могућој копненој операцији у Ирану изјавили су да нема стратегије, нема јасних циљева и да ће операција вероватно довести до катастрофе. Како је један од њих рекао, она затвара очи.

Победничка формула за отпорност

Оно што чини иранску стратегију успешном јесте њена способност да искористи западне слабости, а истовремено изгради сопствене снаге. Док су Сједињене Државе потрошиле десетине милијарди долара на сукоб који нема јасне циљеве, Иран је развио системе наоружања који циљају прецизно празнине у западној технологији.

Док Америка прети тоталним уништењем, Иран контролише кључне светске нафтне коридоре без испаљеног иједног метка. Док Европа слепо подржава Израел без обзира на међународно право, Иран је изградио коалицију савезника која се протеже од Либана до Јемена.

Пре свега, док је Запад реаговао панично на прве знаке економских тешкоћа, Иран је издржао скоро 50 година строгих санкција. Ова разлика у отпорности говори све о томе ко је заправо у позицији снаге, а ко у позицији слабости у овом сукобу.

Можда највећа иронија лежи у чињеници да су Сједињене Државе, у покушају да казне Иран, недавно биле принуђене да укину санкције на иранску нафту. Својом претњом да ће затворити Ормуски мореуз, Иран је заправо ставио западну економију под санкције, али сопственим средствима.

Како је закључио један аналитичар, Американци су упали у замку коју су сами поставили Ирану. И док Трамп прети ватреним пожаром, стварност је да се Сједињене Државе налазе у стратешкој позицији слабости из које је једини излаз прихватање иранских услова за преговоре. То је победничка стратегија Ирана, не освајање територије, већ освајање позиције са које се диктирају услови.