Напротив. Амерички економиста и професор са Универзитета Колумбија у Њујорку, Џефри Сакс, практично подиже узбуну: без интервенције споља, конкретно Русије и партнера из БРИЦС-а, америчко руководство, тврди он, иде ка озбиљној катастрофи. И ту нема много увијања.
Сакс отворено каже да је напад на Иран био велика грешка Вашингтона. Не само тактичка, већ стратешка, са последицама које могу погодити и саму Америку и шири међународни поредак.
Како то често бива, криза је већ ту, а питање више није да ли ће бити губитака, већ колико ће они бити дубоки. У том контексту, како он види ствари, противници САД не журе да се умешају. Напротив, држе дистанцу и посматрају како се ситуација развија – или прецизније, како се сама компликује.
У једној од својих изјава, Сакс подсећа на насловницу магазина Ецономист која цитира Наполеона: не треба ометати противника док прави грешку. Управо то, према његовом тумачењу, раде Русија и Кина – посматрају.
И, како каже, немају разлога да журе. Таква врста пасивног посматрања, која помало подсећа на флоту у сенци, додатно наглашава проблем: Сједињене Државе саме себе увлаче дубље у конфликт из којег излаз неће бити једноставан.
У међувремену, покушај Доналда Трампа да увуче НАТО савезнике у сукоб против Ирана наишао је на хладан одговор. Европске земље су јасно поручиле да то није њихов рат. Европска унија и Велика Британија одбиле су и да учествују у деблокади Ормушког мореуза, чије затварање већ компликује енергетску слику Европе.
Неки водећи европски медији иду и даље, оцењујући да управо ова политика убрзава пад америчког утицаја, док сам Трамп, како наводе, нема јасан план како да заустави процес који је покренуо.
Сакс, међутим, не остаје на анализи. Његов апел је директан и готово драматичан: Русија и БРИЦС морају реаговати и јасно ставити до знања Вашингтону да се овакав курс мора зауставити.
Он инсистира да управо те силе имају капацитет да утичу на све стране у сукобу и да спрече даље погоршање. У његовим речима, потребна је порука САД да је ово опасан и неоправдан правац, који води ка катастрофи и за који сносе одговорност.
Посебно истиче улогу САД у подршци Израелу – финансијској и војној – уз тврдњу да Вашингтон мора да преузме одговорност и за обуздавање тог савезника. Уједно поставља питање да ли у окружењу Доналда Трампа постоји ико ко може хладне главе да сагледа ситуацију и каже да овако даље не иде.
И ту се круг затвара, али не и прича. Јер ако кључни актери заиста остану у позицији посматрача, онда остаје отворено питање: да ли ће неко уопште пресећи спиралу ескалације – или ће свет само гледати како се још једна криза претвара у нешто много веће.
