Добро јутро, Србијо. Данас је субота, четвртог априла.
На пијаци ћемо данас да водимо рат са својим џепом: једни ће се изненадити како постаје све плићи, други да су га већ негде изгубили, док ће ретки међу нама и даље ноншалантно у њега руке стављати. Јер одавно свој не разликују од туђег – ма где своје руке да завуку, увек некако пун новчаник пронађу; можда и зато што су убеђени да је увек новац, наш или њихов, само њихов.

Србија се данас дели на два дела: они који знају колико кошта порција онога што себи не могу приуштити у кафани, и они који знају у којим кафанама се најбоље може јести, попити, са друштвом бити – ако треба и сваки дан. Толико су подељени да, и када се сретну, чим она друга проговори, одмах постану глуве. Још нико није пронашао слушни апарат помоћу којег једна другу могу да чују.

И зато се још нико није родио ко је кадар да нас национално уједини. Све нам може бити исто, али џепови – никако. Некако, док једнима постају све плићи и плићи, да у њих ни нокти не могу да стану, другима су толико све дубљи и дубљи да ће их њихови џепови, попут црне рупе, чак целе прогутати.