YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Увод: повратак Љубе Славије и изборна промена
00:01:14 Ко је пратио новинаре и студенте — БИА и МУП
00:07:02 Студентски покрет, избори и независност новинара
00:14:32 Миленијум тим, тужилаштво и Вучићева заштита
00:19:20 Имовина, корупција и хапшења без праћења новца
00:31:20 Ћациленд у институцијама, Алта банка и надстрешница
00:35:28 Парезановић, Шарић, пријаве и отварање досијеа
00:42:44 Три кадровске слабости Студентске листе
00:46:02 Скупштина 17. новембра и могућа дестабилизација
00:48:41 Могућа бекства, новац, премијер и пленуми
00:55:53 Црна Гора и регионални одјек промене у Србији
01:01:07 Полицијске струје, Милић и улога алтернативних медија

Изборни пораз Александра Вучића и његове листе отворио је могућност за промену власти, али посао неће бити завршен док се не испитају злоупотребе безбедносних служби, не отворе досијеа и не покрену финансијске истраге о имовини људи повезаних са досадашњим системом. То је основна порука Љубомира Стефановића, уредника „Славија.инфо“, који је у интервјуу за „Србин.инфо – канал Центар“ говорио о сопственом искуству надзора, односима у полицији и БИА, интересима крупног капитала и опасности да исти људи, под новом политичком заштитом, наставе да управљају институцијама.

У разговору са Дејаном Петром Златановићем, Стефановић је подржао промену власти и почетак хапшења, али је истовремено критиковао њихов темпо, изостанак видљивих резултата у одузимању имовине и кадровске слабости Студентске листе у области одбране, безбедности и приватне привреде. Упозорио је и да новинари после смене власти морају да остану независни, без очекивања да политичку промену наплате пословима, тендерима или привилегијама.

„Од 2019. сам на мерама“: претреси, границе и одлазак у Црну Гору

Стефановић каже да, према ономе што је успео да сазна, мере праћења и надзора БИА према њему трају од 2019. године. Описује вишегодишње претресе и контроле приликом излазака из земље, наводећи да је, према сопственој евиденцији, претрес куће био 98, а последњи претрес по слетању на аеродром „Никола Тесла“ 99. такав случај. Тај број износи као лично сведочење, уз горку опаску да му недостаје још један до „јубиларног“ стотог претреса.

Подсетио је и на догађај из 2024. године који описује као отмицу, као и на компромитовање мобилног телефона. Према његовим речима, у том периоду било је далеко теже да такве тврдње добију простор у јавности. Садашње објављивање података о надзору види као важан помак, али истиче да проблем није настао тек када су се појавиле последње вести.

Притисци на Стефановића документовани су и ван овог интервјуа. АНЕМ је 18. октобра 2026. затражио објашњења о претресу његовог стана и подсетио на претходна задржавања, претње и форензичке налазе о компромитовању телефона. У том саопштењу наведено је да су НУНС и организације цивилног друштва поднели кривичну пријаву поводом сумње на употребу алата Целлебрите, којим се отвара могућност инсталације софтвера НовиСпy. [2]

Стефановић наводи да је уочи избора напустио Србију јер је очекивао хапшење током изборне тишине. Због боравка у Црној Гори није гласао нити је, како каже, могао у Србији да прослави исход избора. Управо то издваја као један од најтежих личних доживљаја: после година рада и притисака, у пресудном тренутку није био у земљи.

Студенти и новинари као „мете“ службе за тероризам и екстремизам

Нова информација за њега било је сазнање да га је, поред БИА, пратила и Служба за борбу против тероризма и екстремизма МУП-а. Позивајући се на писање „Данаса“ и новинара Угљеше Бокића, навео је да су се међу праћенима налазили Ана Ракић, особа означена иницијалима С. Г., Илија Тепшић, Борис Дојчиновић, Гаврило Андрић и он сам. За део тих људи каже да их не познаје или да није сигуран да би их препознао.

„Ово су људи који су били на мети одељења за тероризам и екстремизам“, наглашава Стефановић, постављајући питање зашто се апарат намењен сузбијању најтежих безбедносних претњи бавио студентима, новинарима и фотографима који прате протесте. Његов закључак је да су етикете „терориста“ и „екстремиста“ служиле политичком обрачуну и медијском представљању противника власти као непријатеља државе.

Писање „Данаса“, пренето 11. новембра, односи се на операцију под кодним именом „Буна“ и надзор од априла до почетка новембра 2026. Према изворима тог листа, мере нису продужене јер нису дале доказе; Више јавно тужилаштво је на питања одговорило позивањем на тајност поступка. То је објављено сазнање медија и одговор институције, док коначна оцена законитости конкретних мера захтева увид у њихов основ и примену. [3]

Стефановић у интервјуу именује Ненада Богосављевића, кога наводи као начелника службе, Предрага Јовановића, са надимком који транскрипт бележи као „Арап“, као и Предрага Јандрића и Ненада Марковића, за које тврди да су потписивали иницијативе за мере. Навод о њиховој блискости Марку Кричку сам означава као непроверену информацију. Каже и да је о надзору МУП-а недавно добио дојаву од извора којег сматра озбиљним, али да раније није знао да је и та служба укључена.

За њега је посебно проблематично што човек изложен вишеструком надзору тешко може да утврди ко га све прати, прислушкује и по чијем налогу. Када говори о сумњи да су му озвучени кућа и просторије, изричито додаје да не може да докаже ко је то учинио. Истовремено, чињеницу да је успео да оде из земље упркос, како тврди, годинама надзора, користи као аргумент о неспособности кадрова које је систем постављао.

Отварање досијеа и прекид са праксом „унутрашњег непријатеља“

„Ја мислим да то треба просто расформирати“, каже Стефановић, тражећи отварање досијеа и откривање начина на који су службе поступале према грађанима. Његов захтев подразумева прекид са моделом рада у којем се политички неистомишљеници третирају као безбедносна претња. Савремено позивање на борбу против екстремизма пореди са некадашњом борбом против „унутрашњег непријатеља“.

Према његовој оцени, широко постављене оптужбе омогућавају да се готово свака изјава прогласи екстремном, а новинарска вест „ширењем панике“. Поставља питање зашто се исто мерило не примењује на медијске приче о непрестаним атентатима и државним ударима. Његова критика усмерена је на селективну употребу таквих квалификација, без довољно конкретних чињеница које би их оправдале.

Износи и процену да би се, после отварања документације, показало да је огроман део рада био усмерен на политичке противнике и новинаре. Помиње чак 90 одсто, али тај проценат у разговору не заснива на представљеној статистици. Говори и о широкој мрежи сарадника који, по његовом мишљењу, добијају послове, тендере или ситније погодности, док људи из њиховог окружења не знају какву улогу имају. Такво отварање, сматра, имало би значај и за грађане који нису јавне личности: могли би да сазнају ко их је пријављивао, компромитовао или злоупотребљавао њихово поверење. Новинарима који дуго прате тај сектор, додаје, многе везе већ су познате, али широј јавности нису.

Област	Шта Стефановић износи	Шта тражи
Надзор новинара и студената	Тврди да су БИА и МУП пратили политичке противнике под безбедносним образложењима.	Утврђивање налога, основа мера и личне одговорности.
Досијеа и сарадничке мреже	Сматра да су службе коришћене за политичке и приватне интересе.	Отварање документације и темељан прекид са таквим радом.
Полиција и тужилаштво	Упозорава на кланове, селективно поступање и преживљавање старих кадрова.	Рад институција без чекања на формирање нове власти.
Корупција и имовина	Оцењује да хапшења немају довољан ефекат без праћења новца.	Финансијске истраге и одузимање незаконито стечене имовине.
Државна безбедност	Србији су, наглашава, неопходне озбиљне службе, полиција и војска.	Стручни кадрови и довољно финансирање.

Кривичне пријаве против БИА и најава нове пријаве против МУП-а

Стефановић каже да су предмет његових кривичних пријава поступање које описује као отмицу и компромитовање мобилног телефона. У том контексту помиње тужитељку Данијелу Кљајић и одбацивање пријаве о догађају који он назива отмицом. Начин на који преноси поруку тужилаштва представља његово огорчено тумачење одлуке, а не цитат образложења решења.

Посебно указује на НовиСпy и Целлебрите, односно на догађаје из 2024. године, и најављује нову пријаву поводом мера МУП-а под образложењем борбе против тероризма и екстремизма. Подржава и захтев да се утврди ко је иницирао надзор других новинара и грађана. Када каже да су његове пријаве „актуелне“, истовремено помиње раније одбацивање једне од њих; у разговору не представља списе из којих би се могао утврдити садашњи процесни статус сваког предмета.

Одбацује могућност да се људи из тужилаштва сада представе као борци против злоупотреба уз објашњење да им је једина препрека био Вучић. Помиње фотографију Данијеле Кљајић са Ненадом Стефановићем и Стефаном Петровићем, коју каже да је објавио, и инсистира да се поступање сваког од њих посматра кроз конкретне одлуке. За сопствени случај наглашава да притисци нису променили уређивачку политику „Славија.инфо“, већ су га подстакли да још гласније говори.

„Миленијум тим“: налози за хапшење и сумња у куповање времена

Важан део разговора посвећен је Ивану Бошњаку и Стојану Вујку из „Миленијум тима“. Стефановић подсећа на њихове послове, тендере и субвенције, помињући Врањску Бању и локацију некадашњег хотела „Југославија“. Тврди да је раније указивао да радови на тој локацији стоје и да је информацију о налозима за хапшење објавио пре дела других медија, којима замера преузимање без навођења извора.

Према његовом опису, полиција у Земуну је најпре тражила писани налог тужилаштва, а затим је поступак успорен захтевима за изузеће тужилаца. Он то тумачи као куповање времена осумњиченима и као могућу прилику за бекство, али додаје да не зна тачно који су полицијски службеници поступали. У питању водитеља помиње се и име особе за коју је податак о руководећем месту добијен преко ЦхатГПТ-а; Стефановић тај податак не потврђује.

Треће основно јавно тужилаштво је у саопштењу пренетом 11. новембра потврдило издавање писаних налога за проналажење и хапшење одговорних лица „Миленијум тима“ и „Денјуб Риверсајда“, због сумње на грађење без грађевинске дозволе. Тужилаштво је навело одлагање поступања полиције и застој поводом захтева за изузеће. Компанија је оспорила законитост поступања и саопштила да њени руководиоци нису задржани. Њихов одговор не потврђује Стефановићево тумачење мотива полиције, али је спор о поступању јавно документован. [4][5]

Стефановић каже и да је звао главног јавног тужиоца ВЈТ у Београду Ненада Стефановића, чији је службени телефон, према његовом искуству у том тренутку, био искључен. Због тога износи сумњу да би и он могао да напусти земљу. Истовремено преноси супротну процену адвоката који га познаје — да до бекства неће доћи. Искључен телефон није доказ бекства, а гост то у разговору и оставља као питање чији ће се одговор тек видети. Златановић повезује тему са својим ранијим интервјуом са Николом Ристићем и његовим оптужбама о рушењу у Савамали. То је позивање водитеља на Ристићево сведочење; Стефановић у овом разговору не износи сопствено непосредно сведочење о рушењу.

Посланици, крупни капитал и границе Вучићеве заштите

На питање да ли људи из крупног бизниса покушавају да купе утицај међу посланицима, Стефановић одговара да то сматра вероватним, јер ће онима који су се обогатили уз власт бити потребна заштита. Говори о стотинама милиона евра и о појединцима који су постали милијардери. За њега је кључно да се утврди како је такав раст богатства био могућ у земљи у којој велики део становништва живи тешко.

Оцењује да Вучић више нема снагу да сарадницима гарантује сигурност. Када помиње помиловања, тврди да ни она не морају бити трајна заштита, позивајући се на македонско искуство. У разговору притом меша улогу Николе Груевског и тадашњег председника: спорна помиловања из 2016. дао је, а затим повукао, Ђорђе Иванов. Тај пример сам по себи не доказује да би било које помиловање у Србији могло аутоматски да буде поништено. [8]

Стефановић Вучићев начин владања описује као узурпацију овлашћења и фактички „државни удар“, јер је, по његовој оцени, на себе пренео надлежности које му нису припадале. Као примере веће уздржаности према председничким овлашћењима издваја Војислава Коштуницу и Томислава Николића, док за Бориса Тадића каже да је такође излазио из тих оквира, уз ограду да не процењује све детаље његовог мандата.

Грађевина, споменици, криптовалуте: истрага мора да прати новац

Стефановић предлаже да се испитују имовински раст, јахте, скупа путовања и други трошкови који могу указивати на несразмеру законитих прихода и начина живота. Сматра да многе злоупотребе нису биле нарочито прикривене: по његовом опису, није реч само о спорним провизијама већ о узимању највећег могућег дела јавног новца. Наведене износе и примере у интервјуу не прати документацијом за сваку појединачну особу.

Посебно издваја грађевинарство, прекомерну и непотребну станоградњу и подизање монументалних споменика као области подложне великим злоупотребама. Помиње могућност да Србија остане са стотинама хиљада станова вишка. Говори и о раду на црно и моделу у којем се некретнина купи без стварне провере порекла средстава, а после продаје новац правда уговором. У истом контексту помиње новац од дроге и криптовалуте, наглашавајући да је прича о њима потиснута, иако је сматра важном.

На питање о Мирославу Мишковићу и старим приватизацијама, каже да је потребна правна анализа сваког посла: када је новац стечен, којим поступком и који је закон тада важио. Тврди да су поједини крупни привредници куповали утицај на посланике како би прописе прилагодили сопственим интересима, уз подршку делова служби. Питање оснивања „Делта банке“ на адреси повезаној са Слободаном Милошевићем у разговор уноси водитељ, позивајући се на Предрага Поповића; гост тај историјски детаљ не потврђује.

Иако сматра да је велики део најкрупнијег богатства настао уз злоупотребе и политичку заштиту, Стефановић прави ограду: не тврди да је сваки имућан човек криминалац. Помиње успешне спортисте и приватнике који су могли законито да постану милионери. Његова критика превасходно се односи на нагли настанак огромног богатства и политичке механизме који су га омогућили.

„Ни један динар“: против опраштања незаконито стеченог богатства

На питање треба ли оставити раније стечену имовину њеним власницима, а само забранити будућу крађу, Стефановић одговара одрично. „Ако бисмо опростили и један једини динар било коме“, каже, то би значило одустајање од права грађана на повраћај сопственог новца. Објашњава да су субвенције и привилеговани послови финансирани буџетским приходима које плаћају грађани, укључујући порезе и дажбине на гориво.

Садашњу прилику приписује студентима, пленумима и малобројним тужиоцима који поступају. Ипак, број од десет до петнаест ухапшених дневно и тврдњу да је од избора одузето „нула динара“ имовине користи као сопствену оцену недовољног учинка. У интервјуу није приложен званични збирни извештај који би потврдио те бројеве. Његова суштинска порука је да без финансијских истрага и обезбеђивања имовине хапшења могу остати недовољна.

Подржава поступање и према нижим функционерима, помињући Југослава Николића из Републичког хидрометеоролошког завода и председника општине Инђија, али сматра да тежиште мора бити и на највећим токовима новца. О инђијском случају износи сумњу да је реч и о унутрашњем обрачуну, помињући могуће кумовске везе са Николом Васиљевићем из БИА, уз изричиту ограду да није потпуно сигуран.

Његова опаска да би се у готово свакој општини могла пронаћи основа за истрагу представља оштру политичку оцену распрострањености злоупотреба, од набавки до запошљавања са спорним дипломама. Инсистира да полиција и тужилаштво морају да раде и пре конституисања нове скупштине. „Они су дужни да раде нон-стоп“, поручује, поредећи њихову функцију са органом који не престаје да ради када остатак тела мирује.

Алта банка и одговорност Народне банке Србије

Случај Алта банке Стефановић представља као пример потребе да се испита и поступање регулатора. Тврди да су уверења да је све у реду била у оштром раскораку са оним што је убрзо уследило. Његов сажети опис „у понедељак све у реду, у среду Алта не постоји“ јесте полемичка формулација; документована одлука НБС о одузимању дозволе за рад односи се на 30. октобар 2026. [6]

На питање о могућем изношењу око 300 милиона евра, каже да сумња да су из Србије изнете и веће суме. Довољност формалног власништва Давора Мацуре за објашњење стварних односа моћи доводи у питање и пореди Алта банку са моделом Прве банке у Црној Гори и утицајем породице Ђукановић. Његове су и тврдње о скривеном политичком интересу иза банке; овај интервју не садржи документацију којом би се доказало да је неко други њен стварни власник.

НБС је као разлоге одузимања дозволе навела знатно погоршање финансијског стања и ликвидности, као и угроженост интереса депонената. То потврђује озбиљност проблема у банци, али само по себи не утврђује ни механизам евентуалног извлачења новца ни личну одговорност свих које Стефановић политички повезује са тим случајем. [6]

„Ћациленд није само у Пионирском парку“

Једна од централних Стефановићевих оцена јесте да уклањање видљивог симбола власти није исто што и промена система. „Ћациленд вам је у Пореској управи“, каже, настављајући да исти образац види у инспекцијама, општинама, министарствима и Народној банци Србије. Тај израз користи за мрежу партијског утицаја и привилегија у институцијама, а не само за простор испред Председништва.

У истом смислу говори и о „Информеру“: чак и поводом вести о његовом затварању, коју помиње у разговору, за њега остаје важније питање ко је тај медиј финансирао. Тражи проверу јавног новца, оглашавања општина и туристичких организација и начина плаћања судских трошкова и одштета. Процену да су ти трошкови достизали двадесет или тридесет хиљада евра дневно износи без приказаног обрачуна.

Поставља и питање зашто локалне установе нису оглашавале своје активности у независним медијима попут „Славија.инфо“ и „Србин.инфо“. На Златановићев пример оглашивача којем су, према његовом сведочењу, после кратке сарадње дошле инспекције, надовезује захтев да се испита како је економски притисак коришћен против медија.

Аферу не сме да замени нови медијски спектакл

Стефановић сматра да је афера било толико да их је тешко и набројати, а камоли све истражити. Подсећа на несрећу у руднику „Соко“ као пример трагедије која је потиснута из јавне пажње. Помиње и приче о пантеру код Апатина, обореном дрону код Рашке и другим безбедносним узбунама, тврдећи да су такве теме коришћене за прекривање других догађаја.

Захтева да се утврди ко је објављивао спорне вести, који су их уредници одобравали и ко је финансирао медије који су их ширили. У његовом виђењу, одговорност за пропаганду не престаје губитком публике или престанком рада једне редакције. Потребно је реконструисати везу између политичких налога, новца и садржаја који је стизао до грађана.

На крају разговора оцењује да смену власти нису донели велики медији, већ интернет и алтернативни канали. „Нису они срушили Вучићев режим, него интернет и алтернатива“, поручује, критикујући главни медијски ток због, како сматра, дугогодишњег преузимања пропагандне улоге и недостатка сопствених открића.

Студентски покрет: домаћи процес, а не написани сценарио

Стефановић одбацује објашњење да је студентски покрет производ унапред написаног иностраног плана. Поводом теорија о светским центрима моћи и „сатанистима“, које водитељ помиње у питању, каже да су протести настали из домаћих околности: пада надстрешнице, реакције власти и напада на студенте. Сматра да је власт сопственим поступцима продужавала и радикализовала отпор.

Поводом Драгослава Бокана и таквих објашњења, у разговору се као противречност помиње подршка власти која је, према изнетој тврдњи, Марини Абрамовић дала 66.000 евра; документ о тој исплати није приложен. Стефановић критикује и Вучићево редовно гостовање на „Пинку“ и у „Информеру“, укључујући наступе код Драгана Ј. Вучићевића и Јоване Јеремић. Сматра да је председник државе морао да одбије учешће у садржајима који вређају интелигенцију грађана, чак и када му њихови аутори пружају политичку подршку.

Према његовом мишљењу, да је одмах прихваћена одговорност и покренуто поступање према свим одговорнима, протести можда не би ни добили размере које су имали. Поређењем са ранијим протестима после масовних убистава, „Један од пет милиона“ и „Крвавим кошуљама“, објашњава да се људи временом умарају, али да су нови напади обнављали незадовољство. Помиње и окупљање на Славији после догађаја на Сењаку, чију бројност сам процењује на око 200.000 људи.

Када студентски модел назива „експериментом“, појашњава да мисли на нов политички облик, настао из искуства и покушаја да се превазиђу старе слабости. „Нема ту писања рецепта“, каже. Његова теза о „беспартијском систему“ јесте политичка метафора: једну страну описује као интересну групу у расулу, а другу као листу људи различитих уверења који нису класична странка. Не тврди да су политичке странке правно престале да постоје.

Признаје и сопствену погрешну изборну процену. „Нисам веровао у ову победу од преко 50 одсто“, каже, објашњавајући да је очекивао да Студентској листи буде потребан партнер. Последње дане кампање није провео у Србији, па није могао непосредно да види промене расположења. Коначни изборни исход, према извештају АП о проглашењу резултата, донео је Студентској листи 140, а Вучићевој листи 103 мандата. [7]

Надстрешница: корупција и нестручност, а не намера да се зграда сруши

Стефановић изричито одваја оптужбу за корупцију и неодговорност од тврдње да је рушење надстрешнице било намерно изазвано. Каже да не верује да је Вучић желео да се надстрешница сруши, између осталог зато што је и сам боравио испод ње. У његовој анализи, мотив су били узимање новца и политичко представљање пројекта као успеха.

Говори о нестручним људима на одговорним местима, извођачима који нису дорасли послу и притиску да се радови заврше због свечаних отварања. Таква комбинација, сматра, ствара услове за катастрофу и без намере да се она догоди. Опис конкретних мотива и притисака износи као своју анализу; у интервјуу не представља доказе за сваку појединачну радњу коју помиње.

Парезановић, „скај“ поруке и случај Шарић

Говорећи о Марку Парезановићу, Стефановић подсећа на њихове раније полемике и на Парезановићеву примедбу да му се напада породица. Стефановић одговара да је говорио о контактима и посредним везама за које сматра да су имале политички значај, укључујући његове тврдње о утицају на групу Душана Дуњера и протесте против „Рио Тинта“. Те тврдње остају његово виђење односа; породичне односе не представља као самосталан доказ злоупотребе.

Помиње и кампање у „Вечерњим новостима“ и другим таблоидима против Златановића. „Ало“, „Информер“ и „Вечерње новости“ описује као медије који су, по његовој оцени, у том периоду деловали као неформална гласила службе. Разговор затим усмерава на позив Парезановићу да сведочи у предмету Дарка Шарића и на комуникацију у којој се помињу „Маркус“, односно „Маркоц“ у транскрипту, и „Оскар“.

Стефановић те поруке тумачи као показатељ хијерархије утицаја на судске одлуке и очекује да би Парезановић могао да буде притворен у наредним недељама. То је његова прогноза, не донета судска одлука. КРИК је 10. новембра известио о позивању Вучића и Парезановића као сведока и подсетио на раније објављене поруке. Парезановић је негирао утицање на пресуде и тврдио да је поступао у оквиру службених задатака. [9]

Три слабости Студентске листе: војска, безбедност и приватна привреда

Иако поздравља победу Студентске листе, Стефановић каже да неће одустати од критике њеног састава. Сматра да има добре људе у просвети и науци, али да су недовољно заступљени војни кадрови, ветерани, официри и подофицири, стручњаци за безбедност и људи из приватног сектора. То, по његовом мишљењу, може постати проблем када листа преузме управљање државом.

Када листу описује као скуп „око 240 буџеташа“, тај број износи као сопствену процену. Каже да његова примедба није само последица десне политичке оријентације, већ уверења да у доношењу закона морају учествовати људи који воде мала, средња и велика предузећа. Као пример лоших решења помиње знатно веће казне за прекршаје повезане са службеним возилима и шире прописе који, према његовој оцени, гуше домаћу привреду.

Подручје	Стефановићева оцена Студентске листе	Његов предлог
Просвета и наука	Препознаје квалитетне људе и знање.	То знање употребити у управљању и реформама.
Војска и одбрана	Сматра да је премало искусних кадрова.	Укључити војне стручњаке и уважити искуство ветерана.
Безбедносни сектор	Не види довољно кадрова за дубоку промену служби.	Обезбедити стручне људе за изградњу професионалног система.
Приватна привреда	Оцењује да је претерано заступљен јавни сектор.	Укључити предузетнике и људе који познају пословање.
Однос према власти	Подршка победи не значи безусловну подршку свакој одлуци.	Добре потезе подржати, лоше јавно критиковати.

Србији су неопходне службе и војска које раде за државу

Позив на расформирање постојећег модела Стефановић повезује са потребом за изградњом озбиљних служби. Србија је, истиче, прошла кроз велике државне и територијалне потресе и зато мора имати снажан систем одбране и безбедности. Противи се идеји да би само смањивање буџета тих сектора аутоматски донело боље резултате.

„Ви ћете војску хранити — само је питање да ли ће бити ваша“, поручује. Исто размишљање примењује на полицију и службе: ако држава не обезбеди услове за њихов рад, простор могу да преузму други интереси. Недовољно финансирање, по његовој оцени, повећава ризик од корупције и зависности од недржавних центара моћи.

Вучић после пораза: претње, слабљење мреже и могућа дестабилизација

Уочи конститутивне седнице Скупштине најављене за 17. новембар, Стефановић оцењује да Вучић више нема некадашњу оперативну снагу. Не искључује покушаје дестабилизације, ширење страха преко сопствених агитатора, сарадњу са спољним факторима или са људима које назива лажним опозиционарима. Ипак, сматра да би озбиљно поступање институција могло да му одузме мрежу преко које би такве покушаје спроводио.

Његова процена је да ће људи суочени са сопственим истрагама пре свега настојати да заштите себе, имовину и породице. Као пример помиње руководиоце „Миленијум тима“, за које сматра да ће лични опстанак ставити испред Вучићевих политичких планова. Допушта и могућност да други актери искористе прелазни период, због чега тражи брзо формирање владе.

Очекује да би влада могла да буде састављена убрзо након конституисања парламента, а евентуалне кадровске грешке види као нешто што се може накнадно исправити. Подсећа и да је део бирача гласао за временски ограничен задатак: уређивање изборних услова и бирачких спискова, па затим нове изборе.

Радоичић, Веселиновић и питање новца у иностранству

На питања о могућем бекству људи из Вучићевог окружења, Стефановић каже да има информацију да се Милан Радоичић налази на Копаонику и да не намерава да прихвати хапшење. Одмах додаје да не зна колико је та информација тачна и да се нечија одлука може променити за недељу или две. То је непотврђена информација извора коју гост сам тако представља.

За Звонка Веселиновића каже да је видео објаву КРИК-а о одласку у Турску, док је он имао другачије сазнање о једној земљи централне Азије и тамошњој вили. Не искључује да би обе информације могле описивати различите етапе истог путовања, али не даје потврду његовог кретања. Помиње и сазнања о сукобу Веселиновића и Веселина Милића и могућности да један о другом имају компромитујуће податке.

Питање где је Андреј Вучић у разговор уноси водитељ; Стефановић не пружа проверену локацију. На питање о новцу Александра Вучића одговара општом проценом да је током година власти постојало довољно времена да се средства преместе у иностранство. Помињање више светских дестинација и милијарди јесте његова претпоставка о могућем моделу скривања новца, без достављених бројева рачуна или доказа о конкретним трансферима.

Ко би могао да води владу и какав ће бити однос са пленумима

Стефановић каже да је од студената који учествују у пленумима чуо више предлога за будућег премијера. Помиње Дејана Шошкића и Милоша Павловића са Факултета драмских уметности, као и још два имена која су у аутоматском транскрипту нејасно забележена. За Шошкића преноси и резерву дела саговорника због могућег повезивања са ранијом влашћу. Не представља те разговоре као званичне номинације нити као донету одлуку.

Сматра да ће пресудне предлоге изнети посланици, али да им је у том тренутку и даље потребан легитимитет студентских пленума. Не потврђује да већ постоји сукоб између њих и будућих посланика. „Све што може да се реши договором, најбоље је да се реши договором“, каже, остављајући отвореним како ће се тај однос развијати када почне свакодневно управљање.

Скептичан је да ће се нова власт после шест месеци или годину дана сама повући, пошто среди изборне услове и обрачуна се са криминалом. Могућност не искључује, али каже да би га таква одлука пријатно изненадила. Разлог за опрез види у искуству претходних власти и у томе што део новог политичког круга чине људи са ранијим страначким и јавним функцијама, који би могли пожелети да „пусте корење“.

Будућност странака: политика из уверења и политика као једино занимање

На питање могу ли се вратити странке досадашње опозиције, одговара да политички живот није завршен за све њих. Разликује малобројне људе који се политиком баве из уверења од оних који чекају функцију или после више деценија у политици немају друго занимање. Сматра и да је део подршке Студентској листи произашао из немогућности појединих организација да самостално изађу на изборе.

За „Крени-промени“ тврди да има своје људе на Студентској листи, али не изводи закључак да то аутоматски значи и будућу снажну странку. Понавља да сада не види класично уређен страначки систем и да није сигуран какве ће последице тај модел оставити. Задовољство сменом власти спаја са опрезом према ономе што тек треба да настане.

Хрватски утицај, СНС и ХДЗ и резолуција о Јасеновцу

Стефановић оцењује да је хрватски политички и пословни лоби имао велики утицај у Србији, а СНС и ХДЗ описује као „братске партије“ чији су јавни сукоби, по његовом мишљењу, прикривали сарадњу. Као аргумент наводи положај хрватских компанија и одсуство одговарајућег српског утицаја у Хрватској. У том контексту помиње и порекло Ане Брнабић, али политичке и пословне везе захтевају доказивање конкретним поступцима, независно од нечијег породичног порекла.

Поставља и питање зашто Скупштина Србије није усвојила резолуцију о Јасеновцу, док је таква резолуција усвојена у Црној Гори. Очекује да се види хоће ли нова већина другачије поступити. Његова шира оцена је да су јавне националне полемике често биле у раскораку са стварним договорима власти и пословним интересима.

Црна Гора: подршка промени у Србији и простор за нормалније односе

Говорећи о боравку у Црној Гори, Стефановић каже да су рођаци, пријатељи и људи из медија и политике са којима је разговарао позитивно реаговали на вести о хапшењима у Србији. Преноси њихов утисак да је у кратком року приведено више значајних људи него што су очекивали, али додаје да Црна Гора и сама има проблем дугих поступака и недостатка правоснажних исхода. Као изузетак у односу према Вучићу издваја део присталица Милана Кнежевића и Владислава Дајковића.

Нада се нормалнијим односима Београда и Подгорице и каже да му је боравак показао да су бројне вести које су у Србију стизале о Црној Гори биле нетачне. Сматра да су тамошње власти, уз грешке, настојале да одрже добре односе, али да раде под притисцима различитих мањинских политичких актера и Европске уније. Одбацује општу слику да се идентитет целе земље гради на мржњи према Србији; Цетиње издваја као специфичну средину, додајући да ни тамо Србин нема разлога да се осећа небезбедно само због националне припадности.

Оцењује да је црногорска привреда тешко оштећена током дуге власти Мила Ђукановића и да ће у будућности тежиште бити на платама, стандарду и приступању ЕУ. Помиње пакет економских мера и износе од 1.400 евра просечне и 1.200 евра минималне зараде, али у разговору не наводи документ који би потврдио тај опис. Критички говори о уласку у НАТО без референдума и претпоставља да би и одлуке о ЕУ могле бити донете без непосредног изјашњавања грађана. То је његова оцена демократског легитимитета таквог поступања.

Полицијске струје и опасност да стари кадрови добију нову заштиту

Пред крај интервјуа водитељ преноси вести о смени Томислава Радовановића у БИА и хапшењу Миљана Хофмана. Стефановић реагује оценом да је ненормално што јавност мора да познаје толико начелника служби и полиције и да прати њихове међусобне сукобе. Види борбу различитих интересних група унутар система, а не само смену појединаца на врху.

На питање о Веселину Милићу каже да верује да он располаже великим бројем података и могућим компромитујућим снимцима људи из досадашњег врха власти. Сматра да би таква документација могла да буде средство трговине са старим структурама, али сумња да даје исту моћ над новим људима. Ипак, не искључује да поједини кадрови пронађу начин да остану у систему.

Златановић у том делу износи сопствене наводе извора о лобирању Зденка Томановића и његових клијената према студентима и посланицима, уз ограду да нема информацију да је сам адвокат прекршио закон. Стефановић одговара: „Немам сад баш те информације.“ Помиње Томановићево заступање Весне Меденице и Слободана Миленковића и претпоставља могућу повезаност једне струје, али одмах додаје да то може бити и погрешно повезивање. Наводе водитеља не потврђује као сопствено сазнање.

Стефановићев закључак је да су промена власти и почетак поступања важни, али да изостанак финансијских истрага оставља простор за очување старе моћи. Не сматра довољним да се једна група унутар институција понуди као партнер новим властима ако њено претходно поступање остане неиспитано.

„Независан новинар“ — и после промене власти

„Људи, немојте то — значи независан“, одговара Стефановић на израз „опозициони новинар“. Власти и људи се мењају, додаје, а поједини актери ће покушавати да пређу са једне стране на другу. Зато новинарски критеријум мора да остане исти: добар потез треба похвалити и подржати, а лош критиковати.

Одбацује очекивања да је после изборне промене дошло његових „пет минута да наплати“. Каже да се није борио да постане милионер или да себи и другима намешта послове и тендере. Тај став дели са Златановићем, који у разговору такође одбацује идеју о претварању независних новинара у заштићене људе нове власти. Стефановић зато позив на отварање досијеа и праћење новца упућује и институцијама и будућим носиоцима власти. Подршка изборној промени, по његовој поруци, обавезује на проверу нове власти истим мерилима којима је проверавана претходна.

Извори

[1] Примарни извор: достављени СРТ љуба.срт, 1.746 титлова, прва ознака 00:00:07,279, последњи завршетак 01:07:10,920. Изјаве госта и питања водитеља разграничени су према току дијалога. Цитати су језички уређени само уклањањем замуцкивања и непосредних понављања; препричавање није стављано под наводнике.

[2] АНЕМ, 18. октобар 2026: Захтев полицији и тужилаштву за објашњење претреса стана Љубомира Стефановића. Допунски контекст о претходним притисцима и анализи телефона, а не доказ за сваку нову тврдњу из интервјуа.

[3] „Данас“, текст пренет на „Аутономији“, 11. новембар 2026: МУП прислушкивао још шесторо студената и новинара — операција „Буна“. Оригинал се приписује „Данасу“; директна адреса оригиналног чланка није поуздано разрешена. Имена полицијских службеника у пуном облику у чланку се приписују Стефановићевој изјави, а не овом преносу, који део њих наводи само иницијалима.

[4] РТС, 11. новембар 2026: Саопштење Трећег основног јавног тужилаштва о предмету „Миленијум тим“. Издавање налога, поступање полиције и захтеви за изузеће.

[5] РТВ, 11. новембар 2026: Саопштења ВЈТ и одговор компаније „Миленијум тим“. Укључено је оспоравање компаније, без представљања њеног одговора као судски утврђене чињенице.

[6] НБС: Одлука о одузимању дозволе Алта банци. Датум 30. октобар 2026. потврђује и обавештење Агенције за осигурање депозита. Извори потврђују регулаторни поступак; не потврђују гостове тврдње о скривеном власништву или укупан износ изнетог новца.

[7] Ассоциатед Пресс, 8. новембар 2026: Конститутивна седница 17. новембра после победе Студентске листе. Претрага је вратила извештај о коначном односу мандата 140 према 103 и датуму седнице; цео чланак није био доступан за отварање.

[8] Савет Европе, преглед од 6. јуна 2016: Повлачење македонских председничких помиловања. За исправну атрибуцију Иванову и разликовање тог случаја од правног положаја помиловања у Србији.

[9] КРИК, 10. новембар 2026: Вучић и Парезановић позвани да сведоче у случају против Шарића. У текст је укључено и Парезановићево негирање утицаја на пресуде.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић