YOU TUBE POGLAVLJA:

00:00:00 Uvod: strah, opstanak Srba i kritika elite
00:09:55 Studenti, sudski sporovi i kritika crkvenih predstavnika
00:18:49 Kurti, Srpska lista i taktika severno i južno od Ibra
00:24:51 Gde je novac za KiM: provera trošenja i predlog fonda
00:29:23 Razgovori sa Albancima i odlazak Srba iz Čaglavice
00:35:18 Povezivanje raseljenih i državni savet za KiM
00:43:59 Zatvoreni Srbi i sećanje na Olivera Ivanovića
00:46:27 Milošević, smenjivost vlasti i Srbi kao faktor mira
00:53:50 Migracije i rana upozorenja na pogrešnu politiku
01:01:13 Odgovornost Beograda, dostojanstvo i mladi na KiM
01:04:45 Kriminal, poreklo novca i preobražaj Čaglavice
01:08:25 Pesma o Stojanu, vladika Artemije i poruka Srbiji

Srbima na Kosovu i Metohiji najpre treba vratiti nadu da mogu da ostanu na svojim ognjištima, zaustaviti iseljavanje i obezbediti da novac namenjen njihovom opstanku zaista stiže do porodica, poručio je Moma Trajković, predsednik Srpskog nacionalnog foruma iz Gračanice. U intervjuu za „Srbin.info – kanal Centar” predložio je državni savet za Kosovo i Metohiju i poseban fond čiji bi rad bio uređen zakonom.

U razgovoru sa Dejanom Petrom Zlatanovićem, Trajković je položaj Srba u južnoj srpskoj pokrajini, pod okupacijom albanskih separatističkih struktura, opisao kao spoj bezbednosne nesigurnosti, gubitka perspektive i zavisnosti od politički kontrolisanih primanja. Njegova osnovna poruka jeste da se nacionalna politika mora stvarati sa ljudima koji tamo žive, a da obećanja o brzom i konačnom rešenju prikrivaju složenost problema.

Prvo vratiti nadu: promena vlasti sama ne uklanja strah

Govoreći o očekivanjima od novih vlasti i Studentske liste, Trajković ocenjuje da se ljudi još nisu oslobodili dugogodišnjeg straha. Prema njegovim rečima, u organima i ustanovama u kojima Srbi rade i dalje postoje ljudi koji kontrolišu finansije, rešenja o zaposlenju, ugovore o radu i angažovanja na određeno vreme. Zbog toga, upozorava, mogućnost političkog uslovljavanja ne prestaje samim najavljivanjem drugačije politike.

Ipak, kaže da vidi „zračak slobode” i prostor da se stanovništvo ohrabri. Podržava opredeljenje Studentske liste da se drži Ustava Srbije, Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i dokumenta o Kosovu i Metohiji koji se pominje u razgovoru. To naziva dobrim temeljima, ali zadržava rezervu: lepo izgovorene poruke, naglašava, tek treba proveriti kroz strategiju, postupke i stvarne posledice po svakodnevni život.

Ustav Srbije određuje Kosovo i Metohiju kao sastavni deo teritorije Srbije sa položajem suštinske autonomije. Rezolucija 1244, uz potvrđivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta tadašnje SR Jugoslavije, predviđa međunarodno prisustvo, privremenu upravu i bezbedan povratak izbeglih i raseljenih. Na taj ustavni i međunarodni okvir Trajković upućuje kao na polazište, zahtevajući da njegova primena bude povezana sa konkretnom zaštitom ljudi.

„Na Kosovu, oko Kosova i za Kosovo postoji proces”

Trajković smatra da je najveća posledica dosadašnje politike to što stanovništvo više ne veruje obećanjima. Ljudi, objašnjava, vide da se dešava suprotno od onoga što im je najavljivano i zato traže sigurnost izvan pokrajine. Prvi zadatak nove vlasti, prema njegovom viđenju, jeste da vrati poverenje i uverenje da je ostanak moguć, a sledeći da zaustavi negativne procese koji su već pokrenuti.

„Na Kosovu, oko Kosova i za Kosovo postoji proces”, kaže Trajković, podsećajući da je takav stav izneo još u Strazburu, u novembru 1999. godine, i u svojoj prvoj knjizi. Priseća se da je njegovu tadašnju izjavu snimila novinarka Sonja za emisiju VIN. Suština tog stava, objašnjava, jeste traženje rešenja za pojedinačne probleme, uz odbacivanje obećanja da jedan potez može zatvoriti celo pitanje.

Oštro odbacuje Vučićevu ideju razgraničenja Srba i Albanaca i podele Kosova i Metohije. Po njegovom mišljenju, takav pristup otvara nove probleme i ugrožava ljude koji ostaju izvan zamišljenih linija. Zato poruku da nema jednostavnog konačnog rešenja vezuje za obavezu stalnog delovanja: ekonomsku, socijalnu, političku i intelektualnu obnovu srpske zajednice, kako bi mogla da izdrži dug proces borbe za svoja prava.

„Glava srpskog naroda je pobegla”: kritika univerziteta i intelektualaca

Prema Trajkovićevoj oceni, srpski narod u pokrajini ostao je bez dovoljne podrške sopstvene elite. Izrazom da je njegova „glava pobegla” opisuje odlazak, povlačenje i ćutanje onih koji su, smatra, morali da ga predvode. Posebno proziva univerzitetsku sredinu i više od hiljadu profesora koje pominje u razgovoru, tvrdeći da su mnogi više brinuli o platama i sopstvenoj egzistenciji nego o ugroženoj zajednici.

Istu zamerku upućuje delu ljudi iz kulture, obrazovanja i zdravstva, kao i slobodnim intelektualcima. Po njegovim rečima, neki su prihvatili pogodnosti, dok su drugi spustili glavu i ćutali. Istovremeno izričito odaje priznanje pojedincima koji su postupali drugačije. Za promenu položaja Srba, naglašava, potrebno je ponovo izgraditi stručnu i moralnu snagu zajednice i osloboditi njeno predstavljanje od kriterijuma političke poslušnosti.

Za predstavnike koje je podržavala Vučićeva politika koristi izraz „intelektualni i politički polusvet”. Ocenjuje da oni, oslonjeni na primanja i poslušnost, nemaju znanje kojim bi odgovorili albanskoj političkoj i poslovnoj eliti. Posledica je, tvrdi, da Srbi u institucionalnim susretima doživljavaju poraze i poniženja. Njegov zahtev zato obuhvata stvaranje kompetentnog predstavništva, sposobnog da samostalno procenjuje odnose i brani interese stanovništva.

Crkvi zamera izostanak sabornosti i zatvorena vrata

Trajković kaže da su on i njegovi saradnici svoju nacionalnu borbu započeli sa Crkvom, zbog čega im teško pada sadašnji nedostatak saradnje. Smatra da je upravo sabornost istorijska uloga Crkve u vremenima kada narod ostane bez državne zaštite i intelektualnog vođstva. Po njegovom sudu, crkveni predstavnici u mnogim presudnim trenucima tu ulogu nisu odigrali, iako je potreba za njom bila izuzetno velika.

Eparhiju raško-prizrensku označava kao veliku prepreku delovanju njegove organizacije, a patrijarhu zamera što ih, kako tvrdi, nije primio ni posle deset pisama. Optužuje crkvene predstavnike da su podržavali Vučića i Srpsku listu. Kao primer navodi večeru mitropolita Teodosija sa predstavnicima te liste i Vladimirom Lučićem iz Telekoma tokom kampanje, što tumači kao poruku biračima kome treba da daju glas.

Ujedno izražava nadu u približavanje, ali traži da ono bude zasnovano na činjenicama i preispitivanju dosadašnjih odnosa. Svoje delovanje naziva nacionalnom borbom, objašnjavajući da mu politička karijera nije cilj. Podseća da je bio potpredsednik Vlade Srbije 1990. godine i navodi da je, od približno četiri decenije bavljenja politikom, oko 36 godina proveo u opoziciji, a samo početne godine u vlasti.

Studenti, Teodosije i spor oko Doma kulture u Gračanici

Komentarišući posetu predstavnika Studentske liste mitropolitu Teodosiju, Trajković zamera što nezavisne srpske organizacije nisu bile pozvane. Prema njegovom navodu, pozvan je Živojin Rakočević, koga smatra protivnikom njihovog dosadašnjeg delovanja. Ocenjuje da je time susret izašao iz okvira posete Crkvi i dobio obeležje selektivnog političkog predstavljanja, jer su studentima približeni pojedini ljudi iz javnog života, dok su drugi ostali izvan razgovora.

U tom kontekstu tvrdi da im Rakočević, kao direktor Doma kulture u Gračanici, nije dozvolio korišćenje prostora za sabor. Zbog uskraćivanja dvorana, objašnjava, oko 300 ljudi sa Kosova i Metohije moralo je da doputuje u beogradski hotel „M”. Njegova poruka studentima jeste da razgovaraju i sa onima koji su se suprotstavljali dotadašnjoj politici, uz preispitivanje odgovornosti ljudi koji sada pokušavaju da promene stranu.

Podrška studentima i deset sporova zbog napada

Trajković podseća da su Srpsko nacionalno veće, Srpski nacionalni forum i „Otadžbina” podržali studente, prepoznajući mogućnost demokratskog preokreta. Navodi i svoje obraćanje na Slaviji i uručenje posebne povelje studentima, crvenog kosovskog božura. Kaže da je posle tog govora usledila široka kampanja protiv njega u medijima koje opisuje kao režimske i da zbog tih napada trenutno vodi deset sudskih sporova koje je sam pokrenuo.

Među tuženima pominje Anu Brnabić, tvrdeći da ga je nazivala izdajnikom i optuživala za prodaju srpske zemlje i nesprečavanje privatizacije. Takve optužbe odbacuje, pitajući kako čovek bez funkcije i institucionalne moći može sam da zaustavi privatizaciju koju sprovode prištinske strukture. Kao aktuelan primer pominje privatizaciju na Šar-planini i području nacionalnog parka, za koju odgovornost prebacuje na one koji raspolažu državnim instrumentima.

Navodi i postupak protiv portala Republika, za koji kaže da na raspravi nije ponudio dokumente koji bi potkrepili optužbe protiv njega. Očekuje ishod u svoju korist, ali ga ne predstavlja kao već donetu presudu. Iznosi i svoju sumnju da iza takvih medijskih napada stoji finansijska podrška koja omogućava nastavak kampanja i pokrivanje troškova sporova. Taj deo razgovora opisuje kao iskustvo borbe protiv javnog žigosanja.

Zavisnost od budžeta i strah od gubitka egzistencije

Na pitanje zašto deo Srba glasa za politiku koju smatra štetnom, Trajković odgovara da je ogroman deo zajednice egzistencijalno vezan za državni budžet. Procenjuje da je reč o 80 do 90 odsto ljudi i objašnjava da strah od gubitka posla ili prihoda nadjačava političko nezadovoljstvo. Zbog toga smatra da rezultate izbora treba posmatrati i kroz odnose zavisnosti, pritiske i mogućnost manipulacije.

Crkvi, univerzitetu i intelektualcima zamera što nisu dovoljno ohrabrili stanovništvo da javno govori i slobodno odlučuje. Briselski sporazum, francusko-nemački plan i Ohridski aneks pominje kao delove politike koju ocenjuje kao izdaju srpskih interesa. Smatra da je zajednici trebalo objasniti posledice prihvatanja i sprovođenja tih aranžmana i da su ljudi koji su imali autoritet propustili priliku da spreče njeno političko podređivanje.

Kurti, povlačenje iz institucija i uloga Srpske liste

Politiku Albina Kurtija Trajković opisuje kao najekstremniju opciju. Priseća se da su neki Srbi očekivali drugačiji odnos od čoveka koji nije nosio teret ratnog učešća. Njegovo objašnjenje je da se Kurti upravo pritiscima na Srbe dokazivao u nadmetanju sa političkim opcijama Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja. Posledice takvog nadmetanja, ocenjuje, najteže su pogodile srpsko stanovništvo, dok Beograd nije imao odgovarajući odgovor.

Iznosi i političku sumnju da se postupci Beograda i Prištine ne mogu razumeti bez njihovog međusobnog dogovora. Kao posebno štetne korake izdvaja povlačenje Srba iz policije i drugih institucija na severu, koje povezuje sa kasnijim iseljavanjem. Srpsku listu opisuje kao instrument sprovođenja sporazuma i tvrdi da je nastala u dogovoru Brisela, Tačija i Vučića. To su njegove ocene političkog mehanizma koji kritikuje.

Prema njegovom tumačenju, posle Briselskog sporazuma usledilo je potiskivanje ljudi koji su mogli da se suprotstave takvoj politici. Pominje Marka Jakšića, Olivera Ivanovića i sebe, uz ocenu da je njihovo samostalno delovanje predstavljalo smetnju. Od novih vlasti očekuje razjašnjenje tih procesa i odgovornosti, a svoju ulogu i ulogu saradnika vidi u tome da javnosti pokažu da među Srbima u pokrajini postoje i drugačija mišljenja.

Sever i jug Ibra: različite okolnosti zahtevale su različitu taktiku

Trajković objašnjava da su još 1999. godine osmislili strategiju zasnovanu na razlikama između severa i sredina južno od Ibra. Za Srbe na jugu, koji su ostali bez dotadašnje lokalne vlasti, prihvatanje nužnih administrativnih odnosa bilo je, kaže, uslov svakodnevnog opstanka, uz nepriznavanje secesije. Za sever je zastupao drugačiji pristup: očuvanje postojećih srpskih struktura i neprihvatanje uključivanja u sistem prištinskih vlasti.

Tvrdi da je Briselskim sporazumom ta strategija razbijena i da su Srbi na severu pritiscima usmeravani na lokalne izbore i integraciju u prištinski sistem. Podseća i na pretnje upotrebom policije koje pripisuje tadašnjoj politici Beograda. Prema njegovoj proceni, dve trećine preostalih Srba živi južno, a trećina severno od Ibra, što koristi kao argument da se položaj cele zajednice mora sagledavati iz različitih lokalnih iskustava.

Gde je novac: zahtev za presekom trošenja i posebnim fondom

Kao jedan od prvih zadataka države izdvaja utvrđivanje kuda je otišao novac namenjen Kosovu i Metohiji. Poziva se na Vučićeve navode o godišnjim izdvajanjima od 750 do 800 miliona evra i pita kako, pored takvih iznosa, postoje porodice zavisne od narodnih kuhinja. Po njegovom mišljenju, nesrazmera između najavljenih sredstava i siromaštva zahteva detaljnu proveru isplata, raspodele, posrednika i krajnjih korisnika.

Iznosi tvrdnju da se približno polovini sredstava trag gubio pre nego što bi stigla do ljudi kojima su namenjena, pominjući Rašku i Kopaonik kao tačke koje treba ispitati. Govori o sumnjama na korupciju, naplatu dozvola Albancima i različite malverzacije. Smatra da tragovi postoje, ali upozorava i na ograničenja istraga: Srbija, kaže, može proveriti svoj deo tokova, dok prištinske institucije nisu zainteresovane da istražuju trošenje srpskog novca.

Za običnog radnika u privatnom sektoru navodi približnu zaradu od 500 evra, uz moguća odstupanja i često nerešeno osiguranje i staž. Kaže i da su nekadašnje razlike između primanja u pokrajini i ostatku Srbije umanjene. Njegov zaključak je da visina formalno izdvojenog novca ne garantuje sigurnost porodica ako sredstva služe za političko uslovljavanje, kupovinu lojalnosti i održavanje zavisnosti od lokalnih moćnika.

Zato predlaže kosovski fond i zakon koji bi uredio njegov rad, državnu kontrolu i raspodelu sredstava. Prioritet bi, prema tom predlogu, imale egzistencijalno ugrožene porodice, a sva ulaganja i davanja morala bi da budu praćena. Smisao fonda vidi u jačanju opstanka i oslobađanju ljudi od ucena. Odbacuje praksu u kojoj se pomoć stanovništvu pretvara u sredstvo stranačke kontrole i izborne mobilizacije.

Šta Trajković predlaže kao prve korake

Predlog	Ko bi učestvovao	Cilj prema Trajkovićevom objašnjenju
Povratak poverenja i zaustavljanje iseljavanja	Država i Srbi koji žive u pokrajini	Stvoriti uverenje da porodice imaju budućnost na svojim ognjištima.
Presek dosadašnjeg trošenja	Nadležni državni organi	Utvrditi tokove novca, odgovornost i stvarne korisnike pomoći.
Fond uređen posebnim zakonom	Država, uz kontrolu svih davanja	Usmeriti sredstva ka ugroženim porodicama i sprečiti političko uslovljavanje.
Državni savet za Kosovo i Metohiju	Predstavnici Srba sa KiM, Vlade, opozicije, Akademije i Crkve	Razmatrati ključna pitanja i predlagati državnu politiku izvan stranačkog monopola.
Razgovor o strategiji	Studentska lista i nezavisne srpske organizacije	Proveriti predloge ljudi koji neposredno žive probleme u pokrajini.
Povezivanje raseljenih i preostalih Srba	SNV, SNF, „Otadžbina”, raseljeni i država	Ojačati zajednicu koja je brojčano i organizaciono oslabljena.
Uključivanje mladih i stručnih ljudi	Mlađa generacija i nezavisni profesionalci	Obnoviti političko predstavljanje i sposobnost zajednice da štiti svoja prava.

Samostalna srpska politika i državni savet za Kosovo i Metohiju

Trajković svoju strategiju naziva autentičnom srpskom kosovskom politikom: Srbi u pokrajini treba da budu oslonac Srbije, ali i učesnici u odlučivanju u Beogradu. Podseća da je takvu politiku svojevremeno gradio sa vladikom Artemijem. Kaže da su tražili iskrenog partnera u centralnoj Srbiji, ali da ga nisu našli, jer su različite stranke, po njegovoj oceni, uglavnom simulirale borbu za Kosovo i Metohiju.

Odbacuje stvaranje nove Srpske liste kao produžene ruke nekog centra moći. Umesto toga predlaže državni savet za Kosovo i Metohiju, u koji bi ušli predstavnici Srba iz pokrajine, Vlade, opozicije, Akademije i Crkve. Savet bi razmatrao ključna pitanja i predlagao Vladi pravac delovanja. Njegov cilj je da Kosovo i Metohija prestanu da budu predmet isključive kontrole jedne stranke i njenog rukovodstva.

Stranačko prisvajanje tog pitanja vidi kao kontinuitet od komunističke partije, preko socijalista i DOS-a, do Vučićeve vlasti. Kaže da ne želi da otkriva sve detalje strategije pre razgovora sa predstavnicima Studentske liste. Najavljuje zahtev za sastanak i predlog zatvorenog okruglog stola, bez medija, na kojem bi predlozi bili temeljno razmotreni. Ukoliko postoji bolja strategija, naglašava, njegova organizacija spremna je da je podrži.

Kao posebnu vrednost svog kruga saradnika navodi poznavanje odnosa unutar srpske i albanske zajednice, njihovih međusobnih odnosa, postupanja Beograda i uloge međunarodnih aktera. Smatra da država treba da koristi to iskustvo. Ne obećava da će predlog odmah rešiti statusno pitanje ili vratiti vlast Srbije u pokrajinu, već da može da pomogne da se zaustavi pogoršavanje položaja stanovništva i stvori osnova za dalje delovanje.

Sa Albancima postoje kontakti, ali najčešće o prodaji imanja

Na pitanje o mogućnostima razgovora sa Albancima, Trajković kaže da svakodnevni kontakti postoje, ali da se najčešće svode na kupoprodaju srpskih imanja. Navodi da intenzitet kupovine varira sa prilivom novca. Kada se otvori pitanje bezbednosti i budućnosti Srba, dodaje, mnogi sagovornici tvrde da Srbi žive dobro, dok razgovor o statusu pokrajine ili samom imenu Metohija često dovodi do prekida razumevanja.

Istovremeno upozorava da se Albanci ne mogu posmatrati kroz predstave iz prošlog veka. Govori o modernizaciji, mladim ljudima koji znaju više jezika i prate svetske procese, kao i o promenama porodičnih obrazaca i manjem broju dece. Kao lično iskustvo navodi razgovor u kome on ima troje dece, a albanski sagovornik jedno. Ostavlja otvoreno pitanje da li će buduće generacije stvoriti više prostora za drugačije odnose.

Iseljavaju se porodice, prenose se i kosti predaka

Posebno potresno Trajković opisuje odlazak iz Čaglavice, u kojoj živi. Prema njegovom svedočenju, oko petnaest porodica već je prenelo posmrtne ostatke predaka u centralnu Srbiju. Kaže i da pojedini ljudi koji još žive u pokrajini posle smrti budu sahranjeni u mestima gde su porodice stvorile drugo uporište. To za njega pokazuje dubinu gubitka poverenja u budućnost i postepeno prekidanje veze sa zavičajem.

Život mnogih porodica poredi sa svrakom „na dva kolca”: jedan je na Kosovu i Metohiji, a drugi u centralnoj Srbiji. Objašnjava da se novac zarađen u pokrajini često ulaže izvan nje jer roditelji traže sigurnost za decu. Iako ocenjuje da Srbi u pokrajini imaju visok natalitet, upozorava da se ta snaga gubi iseljavanjem. Porodice odlaze zato što ne vide pouzdan odgovor na pitanje kako će živeti sutra.

Po njegovom mišljenju, Vučićeva politika potrošila je i jedan od poslednjih oslonaca opstanka: spremnost naroda da trpi i podnosi žrtve. Podseća na ubijene, kidnapovane, raseljene i zatvorene, uz ocenu da je njihovo stradanje politički zloupotrebljavano za osvajanje i očuvanje vlasti. Procenjuje da je od 2012. godine pokrajinu napustilo oko 50.000 Srba, dok za broj zatvorenih kaže da nema tačan podatak i pominje približno 100 do 120 ljudi.

Raseljeni Srbi treba da budu deo zajedničke borbe

Trajković odbacuje podelu na one koji su ostali i one koji su otišli kao prepreku zajedničkom delovanju. Kaže da Srpsko nacionalno veće, Srpski nacionalni forum i „Otadžbina” nastoje da povežu raseljene sa stanovništvom u pokrajini. Navodi da je i predsednik SNV čovek koji živi izvan Kosova i Metohije, upravo kao izraz takvog pristupa. Bez tog povezivanja i oslonca na državu, ocenjuje, preostala zajednica teško može da izdrži.

Na pominjanje navodno moćnog „kosovskog lobija” odgovara da Srbi koji žive u pokrajini takvu moć ne osećaju. Prihvata da postoje pojedinci koji su iskoristili nesreću, ali odbacuje svođenje svih raseljenih na takve primere. Prema analizama koje pominje, prodajom imanja, kuća i stanova u centralnu Srbiju preneto je oko šest milijardi evra. Taj iznos iznosi kao procenu, povezujući ga sa kupovinom nekretnina i građevinskom aktivnošću.

Brojevi iz intervjua i značenje koje im Trajković daje

Navod iz razgovora	Na šta se odnosi	Kako ga treba čitati
750–800 miliona evra godišnje	Izdvajanja za KiM na koja se poziva pri kritici Vučićeve politike	Iznos koji gost pripisuje ranijim tvrdnjama vlasti
Oko 50 odsto sredstava	Njegova tvrdnja o novcu koji nije stizao do namenjenih korisnika	Tvrdnja za proveru tokova novca
Oko 500 evra	Zarada običnog radnika u privatnom sektoru	Približna ocena, uz njegovo upozorenje na nerešeno osiguranje i staž.
80–90 odsto	Njegova procena zavisnosti zajednice od državnog budžeta	Objašnjenje političkih pritisaka
Dve trećine južno, trećina severno od Ibra	Raspored preostalih Srba u pokrajini	Odnos koji navodi gost
Oko 50.000 Srba	Njegova procena odlazaka od 2012. godine	Procena iz intervjua
Oko 15 porodica	Prenošenje posmrtnih ostataka iz Čaglavice	Lično svedočenje o lokalnom procesu, a ne podatak za celu pokrajinu.
Oko šest milijardi evra	Procenjeni prihod od prodaje srpskih nekretnina prenet u centralnu Srbiju	Gost se poziva na sopstvene analize
Približno 100–120 ljudi	Srbi u zatvorima koje pominje u razgovoru	Sam kaže da tačan broj ne zna
Deset sporova; deset pisama	Postupci koje je pokrenuo zbog napada; obraćanja patrijarhu	Njegovi navodi o sopstvenim postupcima i pokušajima uspostavljanja razgovora.
Šest godina i dva meseca	Period tokom kojeg je, kako tvrdi, bio pod policijskim merama	Lično svedočenje

Oliver Ivanović: „Ne znam” ko ga je ubio

Na direktno pitanje ko je ubio Olivera Ivanovića, Trajković odgovara da ne zna. Kaže da može da govori o atmosferi i onome što mu je poznato, ali da nema dokaze za imenovanje ubice. Prenosi uverenje dela Srba da izvršioce treba tražiti u srpskom miljeu, uz izričitu ogradu da ne može da isključi druge mogućnosti. Ta razlika između sumnje i znanja ostaje važan deo njegovog odgovora.

Podseća da je Ivanoviću bila ukinuta presuda na devet godina zatvora i da je očekivao ponovljeno suđenje. Na toj osnovi iznosi svoje tumačenje da je Ivanović smetao kriminalnim interesima i politici koju naziva izdajom Kosova i Metohije. To je njegovo političko objašnjenje motiva, uz već navedenu ogradu da nema dokaze o izvršiocima. Od novih vlasti očekuje da istrage rasvetle okolnosti i odgovornost.

Svedoči da je Ivanović bio kod njega kod kuće dvadesetak dana pre ubistva. Prema njegovim rečima, razgovarali su o stvaranju autentične srpske politike koja ne bi zavisila od naloga stranačkog vrha u Beogradu. Kaže da je Ivanović bio zainteresovan za tu ideju i da su bili u korektnim odnosima. U toj uspomeni Trajković vidi i prekinutu mogućnost za organizovanje drugačijeg srpskog predstavništva u pokrajini.

Zašto je napustio Miloševićevu politiku

Trajković podseća da je početkom devedesetih imao visoku funkciju i da je tek kroz neposredno iskustvo vlasti jasnije video probleme politike prema Kosovu i Metohiji. Kaže da je 1992. godine demonstrativno napustio Miloševićevu politiku, uz velike posledice po sebe i porodicu. Sebe naziva jednim od prvih disidenata posle uvođenja višestranačja, a osnivanje Srpskog pokreta otpora vezuje za potrebu samostalnog predstavljanja Srba iz pokrajine.

Po njegovoj oceni, Milošević je propustio poslednju šansu za političko rešavanje tadašnjeg kosovskog pitanja. Navodi da je to govorio javno i dok je Milošević bio živ. Priznaje da se u Hagu dobro branio, ali smatra da to ne poništava državničku odgovornost za ishode politike. Posebno kritikuje nerazumevanje pada komunizma i podršku partiji njegove supruge, koja je, kako kaže, zastupala ideologiju suprotnu pravcu svetskih promena.

Odbacuje i kolektivno optuživanje Srba sa Kosova i Metohije da su doveli Miloševića na vlast. Podseća da je on dobijao milione glasova u Srbiji, dok je broj birača iz pokrajine bio višestruko manji. Srbi su se, objašnjava, obraćali državi na čijem je čelu tada bio Milošević jer im je bila potrebna zaštita. Smatra da treba kritikovati konkretne greške, uz razumevanje položaja cele ugrožene zajednice.

Đura traktorista i upozorenje da „narod vene”

Kao primer ranog prepoznavanja problema Trajković navodi Đuru traktoristu i skup u Batusu 1986. godine. Priseća se okupljenih ljudi koji su od političara tražili objašnjenje, a dobijali prazne odgovore. Đura je, prema njegovom kazivanju, uporedio albanska sela u kojima se grade kuće i ulice su pune dece sa srpskim selima praznih ulica i starih kuća. Za stanje srpskog stanovništva upotrebio je sliku naroda koji vene.

Drugu priču vezuje za novinarku Bisu Matić i starog Serafima Ivića u Čaglavici. Prema Trajkovićevom sećanju, sredinom devedesetih, na pitanje šta radi Milošević, starac je odgovorio da igra kolo, ali naopako. Tu sliku koristi kao svedočanstvo da su i obični ljudi rano prepoznavali pogrešan smer politike. Odbacuje predstavu da su stanovnici pokrajine bili nesvesni problema i da na njih niko nije upozoravao.

Toma Sekulić i Milošević: opomena o kiši koja hvata otkos

Trajković se priseća i susreta iz 1988. godine, kada je, kako kaže, doveo rudarskog inženjera i političara Tomu Sekulića kod Miloševića. Na Miloševićev optimizam o razvoju prilika, Sekulić je, prema njegovom kazivanju, uzvratio upozorenjem da treba paziti da kiša ne uhvati otkos. Poruka te slike bila je da početni uspeh može propasti ako se ne sagledaju okolnosti i ne dovrši započet posao.

Kaže da je kasnije između Sekulića i Miloševića došlo do teškog sukoba. Prenosi i Miloševićevo pozivanje na reči sa spomenika knezu Milošu o kretanju pravo, u život ili smrt. Za Trajkovića je takav odgovor pokazivao opasan smer politike i pomogao mu da odluči da podigne glas. Te uspomene navodi kao obrazloženje zašto zahteva da vlast sluša ljude iz pokrajine, uključujući i neprijatna upozorenja.

Smenjivost vlasti i nacionalna demokratska politika

Na pitanje o političkoj budućnosti SPS-a, Trajković odgovara da pad jedne stranke sam po sebi ne garantuje trajnu promenu. Podseća da je posle DOS-a verovao da povratak starih političkih obrazaca nije moguć, pa se pokazalo suprotno. Zato od Studentske liste očekuje da izvuče pouke iz ranijih grešaka. Njegov kriterijum uspeha jeste izgradnja sistema u kome je vlast smenjiva i u kome ne nastaje novi Vučić.

Zalaže se za nacionalnu demokratsku opciju i izražava strah od nadmoći struje koju naziva građanističkom. Istovremeno pravi razliku između istinskog građanskog pristupa i ljudi koji su ravnodušni prema pravima Srba na Kosovu i Metohiji. Građanska politika, naglašava, ne podrazumeva odricanje od nacionalnih interesa, već demokratski način njihovog rešavanja. One koji zanemaruju ugrožena prava Srba zato ne smatra iskrenim liberalima i kritički govori o sprovođenju tuđe politike.

Srbi su, kaže, faktor mira, a njihov nestanak opasnost za region

Trajković smatra da je međunarodno prisustvo, uprkos obećanjima o multietničkom društvu, u praksi bilo usmereno na rešavanje albanskog pitanja, dok srpsko ostaje bez odgovora. Upozorava na opasnost da se odlazak Srba prećutno prihvata kao način uklanjanja problema. Njegov odgovor je da preostali Srbi predstavljaju faktor mira: njihov nestanak, ocenjuje, otvorio bi opasne procese sa posledicama za ceo region i buduće srpsko-albanske odnose.

Zato odgovornost za ostanak Srba pripisuje i Beogradu, i međunarodnim predstavnicima, i albanskoj političkoj eliti. Čak i kada bi ljudi sami poželeli da odu, smatra da bi svi morali da rade na uslovima koji ih ohrabruju da ostanu. Za njega mir zahteva očuvanje zajednice, bezbednost, perspektivu i uvažavanje njenih prava. Na toj osnovi poziva na prekid procesa u kojima jedan narod nestaje sa prostora na kojem je živeo.

Iseljavanje Albanaca i Srba nema iste posledice

U razgovoru o demografiji Trajković kaže da je veliki broj Albanaca izvan pokrajine, iznoseći približnu procenu od oko milion ljudi. Međutim, odbacuje izjednačavanje tog odlaska sa srpskim iseljavanjem. Prema njegovom viđenju, Albanci u inostranstvu češće zadržavaju imanja, vraćaju se i ulažu u zavičaj, dok Srbi prodaju imovinu i prekidaju korene. Kao primer razvoja pominje Suvu Reku i obnovljene kuće po selima.

Odgovarajući i na pitanje o dolasku migranata, kaže da oni dolaze, ali razgovor usmerava na težinu demografskih promena i razliku u posledicama iseljavanja. Građevinski napredak i modernizaciju ne spori. Naprotiv, Čaglavicu slikovito poredi sa Njujorkom i kaže da njegov pokojni otac danas teško da bi prepoznao mesto. Njegova zamerka jeste da takav preobražaj nije doneo sigurnu perspektivu srpskim porodicama, koje i dalje odlaze.

Kriminal, poreklo novca i slabost privrede

Trajković smatra da se trgovina drogom i organizovani kriminal ne mogu suzbijati posmatranjem samo Kosova i Metohije, jer je reč o regionalnim i širim mrežama. Govori o problemima sa kojima se suočavaju i zapadne zemlje i sumnji da deo kupovine nekretnina potiče od pranja novca. Istovremeno izričito priznaje da postoji i pošteno zarađen novac, pa svoju kritiku ne pretvara u optužbu svih investitora ili cele zajednice.

Kao slike neobične poslovne koncentracije navodi sedam benzinskih pumpi na približno dva kilometra prema Prištini i više velikih prodajnih centara za lustere u Čaglavici. Pritom naglašava da ne tvrdi da su upravo ti objekti dokaz pranja novca, već da mu otvaraju pitanja. Ocenjuje da je proizvodna privreda slaba, a preplitanje međunarodnih interesa i kriminalnih tokova dodatni teret za prostor u kojem su društveni odnosi već poremećeni.

Mladi treba da preuzmu politiku, a ljudi da budu oslobođeni pritisaka

Trajković kaže da mnogi podržavaju njihove stavove, ali se plaše da im javno priđu. To navodi kao objašnjenje zašto su u prvom planu uglavnom stariji predstavnici. Želi da mladi preuzmu njihovu politiku, pročiste je, unaprede i ponesu sopstvenom energijom. Kao lično iskustvo pritiska navodi šest godina i dva meseca pod policijskim merama i tvrdi da je na administrativnim prelazima, zbog zadržavanja, izgubio ukupno oko dva meseca života.

Odbacuje etikete stranog plaćenika i izdajnika, naglašavajući da ceo život živi na Kosovu i Metohiji. Svoje delovanje, kao i delovanje Marka Jakšića i saradnika, opisuje kao borbu za dostojanstvo i obraz zajednice. Narod, kaže, treba razumeti i kada greši pod pritiskom. Od Studentske liste očekuje da prve poteze usmeri ka tome, jer će se upravo na Kosovu i Metohiji videti pravac njene politike.

„Pesme iz kosovske avlije”: od očevog glasa do Stojana sa Šar-planine

Završnica intervjua posvećena je Trajkovićevom muzičkom radu i čuvanju starih kosovskih pesama. Kaže da ih beleži i snima, nastojeći da im da novo ruho i sačuva izvorni karakter, i pominje izdanje PGP-a „Pesme iz kosovske avlije”. Posebno izdvaja pesmu o Stojanu sa Šar-planine, koju mu je u detinjstvu pevao otac Aca Trajković, poljoprivredni tehničar koji se petkom vraćao sa terena.

Priseća se boravka u Moskvi sa vladikom Artemijem i gostoprimstva ruskog vajara Kljikova. Posle nastupa ruskih pevača, predložio je da domaćinima uzvrate pesmom o Stojanu. Prema njegovom kazivanju, vladika je zaplakao dok je slušao priču o pastiru koji ostaje bez stada i sam na planini. Kaže da nikada kasnije nije mogao da ponovi istu interpretaciju, obeleženu ambijentom, tišinom i snažnom emocijom prisutnih.

Dodaje da je vajar sutradan, tokom puta za Tulu, tražio da ponovo peva Stojana, a da je vladika pri povratku predložio da pesma dobije glas upozorenja koji dolazi odozgo. Trajković zatim pominje Danku Stojiljković i muzičara Zlatka Stojanovića u radu na aranžmanu i snimku. Objašnjava da su staru priču preneli u sadašnje vreme kako bi pokazali sličnost sudbine usamljenog Stojana i ostavljenih Srba u pokrajini.

Za njega je poruka pesme dvostruka: Srbima da prepoznaju šta se dešava oko njih i Srbiji da vidi šta se dešava sa njenom decom. Kaže da je kroz pesmu uspeo da izrazi tragediju za koju kao političar nije uspeo da izbori odgovor. Uz to ponavlja ocenu da su Milošević, Šešelj i Vučić politički rasli na kosovskom pitanju, a da je cenu njihovih politika plaćao narod.

Poziv državi da čuje ljude koji ostaju

Trajković na kraju zahvaljuje Zlatanoviću i redakciji Srbin.info što su prenosili stavove nezavisnih srpskih predstavnika i u trenucima kada su, kako kaže, bili ostavljeni sami. Njegova završna poruka povezuje sve teme razgovora: potrebni su državna strategija, kontrola novca, slobodno predstavljanje i neposredno učešće Srba sa Kosova i Metohije. Prvi rezultat takve politike, naglašava, morao bi da bude uverenje porodica da njihova budućnost postoji u zavičaju.

Sagovornik: Moma Trajković, predsednik Srpskog nacionalnog foruma Gračanica.

Intervju vodio: Dejan Petar Zlatanović.

Produkcija i kanal: Srbin.info; „Srbin.info – kanal Centar”.