Сучељавање великих сила добило је неочекиван ток. Операција Сједињених Држава против Ирана не иде према плановима из Вашингтона, а последице се већ осећају – пре свега кроз озбиљне губитке америчке стране и нагло јачање позиције Русије на глобалној сцени.
У позадини свега, готово тихо, али упорно, одвија се технолошки дуел који би могао да одреди даљи ток догађаја. Руски сателити „Зорки“, „Персона“ и „Јантар“ изненада су избили у први план.
У америчким медијима све гласније круже тврдње да Москва дели сателитске податке са Техераном, што омогућава прецизније усмеравање пројектила ка америчким и израелским базама. Ако је то тачно, онда је то хладан туш за оне који су до јуче славили сопствене успехе у координацији операција уз помоћ сателитске мреже Старлинк.
Реакције из САД су, благо речено, бурне. Питање које се провлачи кроз политичке и медијске кругове звучи готово реторички: како је могуће да неко други користи исте технолошке алате на сличан начин?
Паралелно с тим, Бела кућа пооштрава контролу над наративом у домаћим медијима. Покушава се створити утисак да Вашингтон и Москва преговарају о међусобном ограничавању размене обавештајних података везаних за Иран и Украјину.
Међутим, извори блиски преговорима тврде да се у Мајамију заправо разговарало о економији, не о војним питањима. Разлог је прилично јасан – криза са Ираном већ је уздрмала тржишта енергената, а САД очигледно траже начин да ублаже штету, па чак и кроз потенцијалну сарадњу са Русијом.
Док се политичке поруке филтрирају, економска слика постаје све конкретнија. Према проценама немачког Дер Спиегела, сукоб на Блиском истоку могао би Русији донети и до 250 милијарди долара додатних прихода.
Санкције на руску нафту попуштају, танкери мењају руте и све чешће завршавају у Индији, док ирански савезник истовремено задаје озбиљне ударе америчким војним циљевима у региону.
Занимљиво је и то што фокус Вашингтона очигледно више није распоређен равномерно. Док Доналд Трамп свакодневно говори о великим успесима против Ирана, чини се да за украјинско питање остаје све мање простора.
Поједини инсајдери чак сугеришу да је америчка администрација принуђена да ублажи своје амбиције у том правцу, једноставно зато што ресурси нестају у „иранском вртлогу“. У исто време, постоји и бојазан да би Европа могла бити увучена дубље у целу причу, јер САД и Израел покушавају да укључе Европску унију у решавање ситуације на Блиском истоку.
У међувремену, Трамп је изнео јасан ултиматум: ако Иран не отвори Ормушки мореуз и не омогући несметан извоз нафте, уследиће напади на енергетске објекте у земљи. Техеран је одговорио без много задршке – свака штета нанета њиховој енергетици биће узвраћена, не само унутар Ирана, већ и по кључним енергетским тачкама у земљама Персијског залива.
Међу потенцијалним циљевима помиње се чак и нуклеарна електрана „Барака“ у Уједињеним Арапским Емиратима.
Такав сценарио отвара озбиљна питања. Енергетски системи и постројења за десалинизацију воде на Арабијском полуострву међусобно су зависни. На пример, Дубаи би, без воде могао да издржи мање од три дана уколико би се зауставила електрана „Џебел Али“. То више није само питање војне стратегије, већ директно задире у свакодневни живот милиона људи.
На терену, ситуација постаје све напетија. Сједињене Државе повећавају војно присуство у региону, шаљу хиљаде маринаца, а западни аналитичари већ разматрају могућност копнене операције. Иран, с друге стране, јасно поручује да би сваки покушај преласка „црвене линије“ могао резултирати губицима какве Вашингтон до сада није искусио.
Већ сада се говори о озбиљним последицама по америчке и израелске снаге. Према тврдњама Телеграм канала Цондоттиеро, готово све америчке базе у региону претрпеле су тешка оштећења или су ван функције.
Команда је, наводно, принуђена да премести кључне оперативне центре на удаљену базу Дијего Гарсија у Индијском океану, што само по себи говори о размери притиска на терену.
И док се све ове информације преплићу – неке потврђене, неке још у зони нагађања – једно постаје све јасније: равнотежа моћи се мења брже него што су многи очекивали.
Колико је тај процес дубок и да ли ће се зауставити на тренутним линијама или тек улази у нову фазу, остаје отворено питање које ће, по свему судећи, још неко време висити у ваздуху.
