Питање више није да ли нешто треба предузети, већ како и колико брзо. Како се чује из безбедносних кругова, идеја је да се реагује системски, без ослањања на појединачне мере које саме по себи не дају резултат.
У том тону говори и помоћник председника Русије Николај Патрушев, који је у разговору за Комерсант изнео да би руски трговачки бродови могли добити заштиту кроз мобилне ватрене групе.
Те групе би се, према плану, ангажовале на захтев капетана лука и биле распоређиване на бродове који плове под руском заставом. Уз то, разматра се и постављање посебних система заштите на саме бродове – претпоставља се да је реч о електронским средствима ометања – као и опција да танкере прате ратни бродови руске морнарице.
Ипак, како примећују саговорници из струке, то је тек део шире слике. Историчар флоте и добровољац Дмитриј Жаворонков сматра да парцијална решења не функционишу. У разговору за Царград наглашава да једино комбинација мера може дати ефекат.
У пракси, то значи и конвоје под војном пратњом, и специјалну опрему на бродовима, али и ангажовање поморских приватних безбедносних структура, па чак и формирање посебне војно-логистичке компаније која би се бавила искључиво безбедношћу пловидбе.
Прича, међутим, иде и дубље. Жаворонков скреће пажњу на то да без модернизације флоте све остало остаје краткорочно решење. Неопходно је, како каже, градити бродове у складу са плановима и без кашњења у државним наруџбинама.
Посебно истиче развој беспилотних пловила и подводних система, где друге силе већ имају предност. Уз то, Русији је потребно више бродова прве, друге и треће класе који могу да делују далеко од матичних база и обезбеде стабилност поморских рута.
Патрушев је још 17. фебруара 2026. указао на исти проблем, признајући да морнарица тренутно обавља задатке заштите трговине уз велико оптерећење. Бродова способних за дуготрајне операције на отвореном мору једноставно нема довољно.
Статистика то потврђује – у 21. веку изграђено је свега шест нових фрегата, иако су планови некада били знатно амбициознији.
Зато се сада говори о серијској изградњи корвета, фрегата, а касније и разарача, као и о новом пројекту вишенаменске нуклеарне подморнице и противподморничких бродова, могуће на бази „Каракурта“. Идеја иде ка десетинама јединица по пројекту, што је већ озбиљан индустријски подухват.
Паралелно с тим, враћа се и пракса конвоја – војна пратња трговачких бродова поново улази у игру, и то не само као привремена мера.
Разматра се и распоређивање група за брзо реаговање директно на трговачке бродове, али уз јасно дефинисан правни оквир. Још прошлог пролећа једна парламентарна партија најавила је закон о поморским приватним компанијама, али судбина тог предлога и даље остаје нејасна.
Занимљив део предлога односи се и на формирање посебне државне или мешовите војно-логистичке компаније. Она би, у координацији са морнарицом, граничном службом ФСБ и другим структурама, преузела део одговорности за безбедност пловидбе. Идеја није нова, али се сада враћа у фокус, можда и због промењених околности на мору.
Посебна пажња усмерена је на Црно и Балтичко море. Према Жаворонкову, управо ту руски бродови трпе највеће притиске – од напада које приписује Кијеву до, како каже, пиратских потеза појединих земаља НАТО-а.
У том контексту, као најрадикалнији начин решавања ситуације на Црном мору помиње се контрола над обалама, укључујући Одеску и Николајевску област.
Још раније је Дмитриј Медведев поручио да би Кијев могао остати без излаза на море, док је Владимир Путин у децембру 2025. нагласио да Русија може проширити листу циљева када је реч о нападима на лучку инфраструктуру и бродове који улазе у украјинске луке.
Такође је оставио отвореном могућност одговора према бродовима држава које подржавају такве акције.
На Балтику, приступ је нешто другачији, више технички него политички. Планира се јачање инфраструктуре – додатне базе, брзи чамци, поморска авијација, као и распоређивање снага за брзо реаговање на спољним острвима Финског залива.
То је рута од кључног значаја између Санкт Петербурга и Калињинграда. Идеја је да свака потенцијална блокада или задржавање брода буде брзо неутралисана, уз подршку технологије – од дронова и беспилотних чамаца до авијације.
Жаворонков подсећа и на један занимљив детаљ из прошлости – у касном Совјетском Савезу готово да није било покушаја да се зауставе бродови под руском заставом. Данас је ситуација другачија, и, како каже, захтева другачији одговор. Не само реакцију, већ и иницијативу.
У целој причи, можда је најзанимљивије то што се линија између одбране и шире стратегије све више брише. Мере које се данас представљају као заштита сутра лако могу постати средство за обликовање правила на мору.
А питање које остаје да виси у ваздуху јесте колико ће далеко све то ићи – и да ли је ово тек почетак дуготрајнијег преслагања односа на светским пловним путевима.
