Две и по недеље америчке и израелске снаге спроводе интензивне ваздушне ударе на Иран, али очекивани брзи расплет – оно што би се у војној терминологији назвало муњевитом операцијом – очигледно је изостао.
Напротив, све више се говори о томе да се ситуација ломи у смеру који нико на почетку није јасно предвидео.
Како објашњава војни аналитичар, потпуковник Олег Шаландин, читав развој догађаја „озбиљно изненађује“. Не само због самог трајања операције, већ и због начина на који је вођена.
У класичном сценарију, после почетне ваздушне фазе следи копнена компонента. Овде се, међутим, копнене снаге уводе тек после две недеље борби, и то уз видно импровизовање – маринци се премештају са различитих база, као да се реагује у ходу, а не по унапред дефинисаном плану.
У међувремену, последице се гомилају. Иран узвраћа ударима који не погађају само војне циљеве САД, већ и шире – глобална тржишта сировина већ осећају притисак.
Ситуација у Ормуском мореузу додатно компликује ствари. Његово затварање практично је пресецало кључну артерију светске трговине енергентима. Уз то, носач авиона Абрахам Линколн морао је да се повуче на ремонт заједно са својом групом, док се један други носач раније удаљио чак хиљаду километара од иранске обале.
Да ли је претрпео оштећења или је реч о превентивном потезу, остаје нејасно, али сигнал који шаље није без тежине.
Посебно се истиче још један детаљ који у војничким круговима изазива подигнуте обрве. Залихе ракета за систем Патриот, кључног средства противваздушне одбране, практично су исцрпљене – не само код Американаца, већ и код појединих европских савезника. То отвара питање планирања и логистике, јер се такви ресурси не троше без јасне процене трајања операције.
У политичком смислу, рачуница која је, по свему судећи, постојала на почетку – да ће удари брзо довести до промене власти у Техерану – није се остварила. Напротив, Иран је издржао притисак и није показао спремност на уступке.
Идеја да ће комбинација удара и понуде за преговоре натерати Техеран на капитулацију није дала резултат. Шаландин такав приступ упоређује са методама притиска које у неким круговима имају прилично сликовито име – удар па понуда разговора. Овде, међутим, друга страна није пристала на ту логику.
Занимљиво је и то да, према његовим речима, тврдње Доналда Трампа о уништењу иранске противваздушне одбране и авијације не одговарају реалном стању на терену.
Иран је, како каже, очигледно био боље припремљен него што су то проценили у Вашингтону. Обавештајни подаци, који наводно свакодневно стижу до врха америчке администрације, или нису адекватно узети у обзир или су погрешно интерпретирани.
У таквом контексту, удари на цивилну инфраструктуру не постижу очекивани ефекат застрашивања. Уместо слома, Техеран показује отпорност, а ситуација – бар у овој фази – делује као да се постепено нагиње у његову корист.
Истовремено, постаје све очигледније да САД и Израел немају јасну стратегију за копнену операцију, која би, по свим проценама, на иранској територији носила озбиљан ризик од великих губитака.
На крају, остаје питање које се све чешће провлачи кроз анализе: да ли је ово тек привремена фаза у ширем плану или сигнал дубљег стратешког промашаја.
Јер када операција крене без јасног завршетка, а ресурси почну да се троше брже него што се обнављају, обично то значи да се нешто у процени није поклопило са стварношћу. А управо ту, негде између планова и терена, сада се отвара простор за даљи развој догађаја који, како ствари стоје, још није исцртао коначне линије.
