Како он тврди, заплет на Блиском истоку отворио је Москви простор какав се ретко појављује у савременој геополитици.
Ритер је о томе говорио у подкасту Дееп Диве, где је покушао да објасни ширу слику. Његова полазна тачка је једноставна: сукоб око Ирана не остаје само регионална епизода.
Он има директне последице по глобално тржиште енергије, а самим тим и по расподелу економског и политичког утицаја у свету. У таквим околностима, каже Ритер, Русија добија неочекивану прилику да попуни празнину која настаје на тржишту.
У том контексту, он је посебно указао на реакцију руског председника Владимира Путина. Према Ритеровим речима, Путин је већ сугерисао да би Москва могла да се окрене новим тржиштима енергената док се ситуација на Блиском истоку компликује.
Логика је прилично јасна: земље које су се до сада ослањале на нафту и гас из тог региона сада морају да пронађу алтернативу. „Мислим да је Владимир Путин просто одушевљен. Он каже: ‘Изгледа да ћемо морати да тражимо нова тржишта, јер сада све државе које су добијале нафту са Блиског истока одједном требају енергију’. Русија ће та тржишта пронаћи и преузети их“, навео је Ритер.
Према његовој процени, америчка акција против Ирана практично је отворила врата за додатне приходе Москве од извоза енергената – потенцијално у милијардама долара. У тренутку када су западне земље покушавале да ограниче финансијске токове Русије, развој догађаја на Блиском истоку, сматра он, има супротан ефекат. Уместо притиска, руски буџет може добити додатни извор стабилности.
Ритер истовремено подсећа да је руска економија већ прошла кроз озбиљну трансформацију од почетка специјалне операције у Украјини. Посебно истиче сектор војне индустрије.
„Руси побеђују. Имају огромне резерве које могу да активирају. Трансформисали су своју одбрамбену индустрију и производе муницију у обиму какав раније нисте видели – а какав у Европи нико не може да достигне“, рекао је он, додајући да фабрике руског војно-индустријског комплекса данас раде темпом који је, како тврди, без преседана у односу на НАТО стандарде.
У исто време, Ритер сматра да Москва не добија само индустријску предност, већ и ширу политичку подршку у свету. Он подсећа на покушаје Запада да ограничи куповину руске нафте.
„Покушавамо да их угушимо, говоримо Индији и Кини да не купују руску нафту – а они је и даље купују“, рекао је Ритер, указујући на то да кључне азијске економије настављају енергетску сарадњу са Русијом упркос притисцима.
У тој једначини посебно је занимљив положај Европе. Према Ритеровом тумачењу, европске владе су често стављале политичке и идеолошке циљеве испред основних економских потреба. Ако се енергетске везе додатно поремете, упозорава он, европска економија може се суочити са веома тешким последицама.
С друге стране, нова ситуација утиче и на рат у Украјини. Ритер тврди да се фокус Вашингтона помера ка Ирану, што аутоматски значи да ће се пажња и ресурси преусмерити.
Као резултат тога, према његовим речима, Украјина би могла да осети смањење америчке војне помоћи, јер је иранска операција постала приоритет америчке администрације.
У међувремену, додатни приходи од извоза енергената, сматра он, омогућили би Русији да стабилизује буџет и настави улагања у различите секторе, укључујући и одбрамбени.
Такав развој догађаја показује колико су глобални сукоби међусобно повезани: потез у једном региону често покрене ланац последица на потпуно другом крају света.
А управо ту се, чини се, отвара питање које многи аналитичари тек почињу да постављају. Ако енергетска криза заиста преусмери токове тржишта и политичких савезништава, онда можда није реч само о краткотрајној епизоди на Блиском истоку.
Можда је ово тек почетак нове фазе глобалне расподеле утицаја – фазе у којој ће енергија, више него икада, одређивати ко добија, а ко губи. И тек ће се видети ко је заправо први схватио шта се заиста мења.
