Прочитај ми чланак
(Новости, Србин.инфо)
Последњих месеци сведоци смо да многи западни историчари, али и домаћа квази елита ради на томе да ревидира догађаје из Првог светског рата.
Док на Западу настоје да Гаврила Принципа прикажу као терористу, домаћи другосрбијански картел жели да сарајевски атентат представи као југословенски, а никако српски отпор.
Тако је недавно Биљана Србљановић у ауторском тексту (види) истакла како је Принцип заправо био зачетник југословенске идеје и да није много придавао пажње српском националном питању. Редакција „Србин инфо“ преноси последњу исповест Гаврила Принципа, која недвосмислено баца светло на истину о овом српском хероју, али и почетку Првог светског рата.
Многи су мислили да је Принцип једно дете, закључио је сажаљиво психијатар др Мартин Папенхајм, једини човек из спољњег света коме је 1916. дозвољено да уђе у тврђаву казамат Терезијенштат и разговара с атентатором на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда.
Три дана уочи разговора с лекаром Гаврило Принцип је скинут са зида тамнице са кога је дословно висио као на распећу, јер су му руке биле у високо учвршћеним оковима.
„Новости“ објављују делове заборављене забелешке др Папенхајма, које су последња забележена исповест младића који је веровао да ће пуцњи на Видовдан 1914. покренути револуцију међу свим поробљеним Словенима.
– Принцип је одавао утисак фанатика и карактерног човека – забележио је др Папенхајм. – Љубав према свом народу показивао је у свакој прилици. Био је интелигентан човек, душевно здрав. Жалио се се што у затвору не може ни са ким да говори. Вести о голготи српског народа на њега су поразно деловале. Тешио се да би до светског рата дошло и без његовог атентата.
Никада никог није оптуживао. Говорио је да је атентат био његова замисао у коју је увукао све своје другове. Увек сам имао утисак да говори истину. Принцип је историјска личност и задовољан сам јер сам разговарао с њим.
Психијатар је утврдио да је Принцип одмалена био усамљеник, ћутљиви идеалиста, који је живео у свету књига и великих идеја о слободи.
– Највише пати зато што нема шта да чита – записао је Папенхајм. – Ноћу спава по четири сата. Каже да увек сања.
Принципове реченице, које је бележио психијатар, биле су кратке и искидане, баш као и његово тело које је разједала туберкулоза и живе ране на грудима и руци, од пребијања и мучења.
– Ране су се погоршале, много гноје, он бедно изгледа – записао је др Папенхајм. – Покушао је да се убије, али није успео јер је био исувише слаб.
Утамниченом Принципу су биле ускраћене све информације из спољног света, нарочито због пораза које је Аустрија трпела 1914-1915. године на српском фронту. Прве вести добија тек кад је Србија окупирана, а њих осећа као најтеже мучење.
– Чуо сам трагичне вести да Србија више не постоји – забележио је Папенхајм. – Тешко мом народу. – Имао сам идеале, а сада је све срушено.
Сваке ноћи сам снивао да сам анархиста, да се рвем с полицајцима – причао је Принцип лекару о времену уочи атентата.
– Много сам читао о руској револуцији, о борбама, уживео сам се у ту идеју. Сматрао сам да су школске ствари прозаичне, безвредне.
Деветнаестогодишњи атентатор је у време разговора већ био у бунилу од страшних болова и исповедао се лекару свестан да неће дуго живети. Говорио је с великом љубављу и поштовањем о породици у Грахову, мирним и вредним људима, које никад није оптерећивао својим политичким идејама. У тамници се с тугом сетио и неостварене ђачке љубави.
– Упознао сам је у четвртом разреду гимназије, али то је била идеалистичка љубав, никад је нисам ни пољубио – сећао се Принцип.
– Моја љубав није престала, али јој никад нисам ни писмо написао.
Те судбоносне 1911. године он у Сарајеву учествује у демонстрацијама, због чега постаје непожељан у школи.
– Читао сам много социјалистичке, анархистичке и националистичке списе – сећао се Принцип. – Био сам у првом реду ученика и професори су се рђаво понашали према мени. Напустио сам школу у Сарајеву и отишао у Београд не јављајући се никоме.
Отац и старији брат у почетку нису желели да му шаљу новац за школовање у Србији, али су касније попустили пред његовим молбама. Уочи Првог балканског рата 1912. он се упутио ка Прокупљу, где се налазио регрутни центар четника.
– Нашли да сам слаб и одбили ме – казао је Принцип.
Ту рану на души Принцип никад није преболео, приметио је психијатар. У Београду се дружио са сличним младим страственим Србима из Аустрије, од националиста до анархиста, који су сањали о револуцији. Младалачки Принципов идеал било је јединство југословенских народа, Срба, Хрвата и Словенаца у сопственој држави, републици.
(svedok.rs)
У разговору с др Папенхајмом он признаје да је 1913. желео да изведе атентат на аустријског гувернера Босне, генерала Оскара Поћорека, али да га је осујетио одлазак у болницу.
– Мислио сам да се атентатима скреће пажња интелигенцији, да најпре међу интелигентним људима треба створити расположење за револуцију и ослобођење, а тек после међу масама – признао је Принцип.
Кад је у марту 1914. осамнаестогодишњак чуо да аустријски престолонаследник долази у Сарајево, поново је почела да га опседа грозничава идеја о атентату.
– Мислио сам да ће избити револуција ако Аустрија западне у тежак положај – причао је Принцип. – Нисам желео да постанем херој, хтео сам само да умрем за своју идеју.
Исповест др Папенхајму прекинуло је Принципово очајно здравствено стање. Гнојну нелечену рану на руци захватила је сепса, а Беч се правио глув према молбама за ампутацију. Кад је одобрење за операцију најзад стигло лечење се претворило у агонију која се отегла до априла 1918. године. Кад је умро, Принцип је имао је само око 40 килограма.
(Борис Субашић – Новости)
