00:00:00 Увод: Ко је проф. др Бранислав Ристивојевић
00:01:19 Дијаспора, РИК и препреке за гласање
00:08:02 Вучићево окружење, анкете и страх бирача
00:13:30 Политичко насиље и поверење у државу
00:24:01 Уставни суд, Владан Петров и одговорност правника
00:29:25 Изборна ноћ, надстрешница и незадовољство грађана
00:34:52 СПС, партнери власти и Несторовић
00:38:17 Аутентична десница: Програм, цензус и излазност
00:44:35 Студентска листа и нови избори после смене власти
00:49:01 Окупљање деснице, председнички кандидат и медији
00:58:55 Страни утицај, Европска унија и Косово и Метохија
01:02:46 Страно посредовање у изборима, литијум и завршне поруке

„Уместо да народ бира њега, он бира народ“, каже редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду, др Бранислав Ристивојевић, описујући оно што сматра завршном фазом власти Александра Вучића: после подређивања институција личним потребама, по његовој оцени, на ред долази ограничавање политичког учешћа грађана који власт не подржавају.

Гостујући код Дејана Петра Златановића на Јутјуб каналу „Србин.инфо — канал Центар“, Ристивојевић, кандидат за народног посланика на листи „Аутентична десница — др Милош Јовановић“, представљеној у разговору као број осам, говори о изборима у недељу, 25. октобра 2026. године, али и о ономе што би морало да уследи после промене власти.

Његов став је да Србији треба стабилна, разумна политичка снага која ће смиривати сукобе, уместо да их производи, и истовремено чувати демократски и национални принцип. Нови ДСС представља као језгро таквог окупљања, а Аутентичну десницу као понуду бирачима који, како каже, не желе ни наставак Вучићеве политике ни одустајање од родољубивих ставова.

Дијаспора: „Он више не прилагођава државу себи, него народ“

Златановић на почетку отвара питање гласања српског расејања и ограничења која, по његовој оцени, грађане ван земље стављају у неравноправан положај. Пита и какве последице таква пракса може имати по правни поредак, уз подсећање на проблем гласања Срба са Косова и Метохије, саставног дела Србије под окупацијом албанских сепаратиста.

Ристивојевић одговара да Вучић годинама „креира државу“ према сопственим потребама, прелазећи границе које постављају Устав и закони. Тврди да је институције потчинио, расточио и претворио у „антисистем“, али да је сада наишао на замор грађана тим моделом.

Према његовој оцени, велики део дијаспоре противи се власти зато што зна колико је тежак живот ван домовине и не жели да исту судбину доживе деца, унуци и сродници који су остали у Србији. Претпоставља да власт располаже истраживањима која јој показују такво расположење, па зато покушава да те бираче искључи из политичког живота.

Као примере наводи неотварање појединих места, гласање у три ујутру и бирачко место удаљено хиљаду километара. Не именује конкретно место, државу или одлуку којом би сваки пример могао да се провери. РИК је званично саопштио да је на седници одржаној у недељу, 4. октобра, одлучивао о местима и времену гласања у иностранству; то потврђује постојање одлука, али не доказује политички мотив који им гост приписује. Суштину свог одговора сажима у тврдњи да власт, када више не може да придобије грађане, покушава да одабере оне који јој одговарају.

Презир, замор и „искривљена огледала“ око власти

Као слику односа према власти, Ристивојевић помиње пријем одбојкашица после освајања бронзане медаље. Сматра да је власт желела да искористи њихову популарност, а да су изрази лица спортисткиња показивали нелагоду и презир. То је његово тумачење њиховог понашања, а не њихова наведена изјава.

Прави разлику између презира и мржње: мржња, каже, трује и онога ко мрзи и онога кога мрзе. Сматра да је замор од власти, уз презир према њеном поступању, постао заједнички именитељ великог броја људи.

Вучићево окружење описује као круг „такојевића“, ласкаваца и полтрона који му говоре само оно што жели да чује. Користи метафору просторије са искривљеним огледалима: ако се владар окружи искључиво повољним сликама о себи, губи способност да види стварно расположење грађана.

Златановић пита да ли људи око Вучића можда намерно доприносе његовој компромитацији. Ристивојевић сматра вероватнијим да је реч о послушницима који за ласкање добијају новац и моћ, па се враћају са још већом спремношћу да говоре оно што се од њих очекује.

Посебно оштро коментарише јавне снимке на којима Вучић говори фотографијама и камену за купус. Износи оцене о незрелости, проблемима са бесом и душевним здрављем, а накнадно објашњавање снимка пореди са изреком да мајка није корила Мују што се коцкао, него што је покушавао да се „вади“.

Зашто сматра да анкете власти показују погрешну слику

Ристивојевић тврди да грађани, када их позивају страначки кол-центри, често обећавају глас да би избегли даље узнемиравање. По његовом опису, људи страхују за посао, стипендије деце или приватни посао који може бити изложен инспекцијским притисцима.

Зато, каже, одговарају да ће гласати за власт и набрајају супругу, децу, родитеље и комшије — само да би завршили позив. Сматра да такав одговор није поуздан показатељ њиховог избора у тајности бирачког места.

Уверен је да су такве повратне информације охрабриле Вучића да распише парламентарне изборе пре председничких. Тврди да власт за председничку трку није изградила новог кандидата током претходних 13–14 година, па покушава да претходно поправи свој положај.

Како укључити расејање после избора

Златановић пита да ли Србија треба да размотри модел гарантованих мандата дијаспоре, попут решења у суседству. Истиче значај девизних дознака и доприноса људи који живе у иностранству. Ристивојевић каже да имају место у политичком животу и да би волео да се више укључе. Не искључује гарантована места или неки други модел представљања. Ипак, сматра да је њихово садашње велико интересовање последица страха за будућност домовине, а не само жеље за већим политичким утицајем.

Каже да би се, када би земљом управљали разумни и умерени људи који не краду, та забринутост смањила. У овом тренутку приоритет му је убедљива промена власти, док трајни модел представљања расејања оставља за каснију расправу.

Зашто тражи разлику од седам, осам или девет процентних поена

Гост више пута понавља да мала предност од једног, два или три процента носи опасност. Страхује да би власт могла да користи већине у изборним органима, поништавања резултата и насиље како би оспорила пораз.

Зато тражи предност коју у разговору означава као седам, осам или девет одсто, како би легитимитет победника био неспоран и како би делови апарата власти одустали од покушаја задржавања постојећег стања. Не представља тај распон као законски праг или математички доказ да злоупотребе више нису могуће.

Боји се и могућности да насилници добију лажне полицијске униформе или да се земља гурне у тежак сукоб. Те опасности износи као сценарије које жели да спречи. Сматра да би у изборној ноћи признање пораза могао изговорити неко други из Вучићевог окружења, јер не верује да би Вучић лично прихватио исход.

Када Златановић пита о понављању гласања и могућем уставном проблему око расписивања председничких избора, гост поново враћа разговор на убедљив резултат 25. октобра. Не излаже посебно правно решење за сценарио који водитељ помиње.

Политичко насиље, Савамала и „квазиинституционализовани“ насилници

Ристивојевић сматра да је физичко насиље постало средство уређивања политичких односа и за то одговорност приписује Вучићу. Као важну прекретницу помиње Савамалу и рушење објеката, које повезује са деловањем организованих насилника.

Златановић подсећа и на раније изборне догађаје на Косову и Метохији, саставном делу Србије под окупацијом албанских сепаратиста. Гост допушта могућност да су поједини људи мењали лојалност, али каже да би подробна расправа о томе одвела разговор далеко од теме.

Тврди да су појединци из криминалних и навијачких кругова претворени у политички фактор, уместо да институције утврде њихову одговорност. То назива „квазиинституционализацијом“ и повезује са новцем из послова и јавних набавки који, по његовој оцени, омогућава даље ангажовање насилника.

Прави оштру историјску паралелу са Хитлеровим јуришним одредима и Мусолинијевим црним кошуљама, наглашавајући њихову улогу у обрачуну са политичким противницима. То је његова политичка аналогија.

Као савремени пример наводи скуп у Ваљеву и тврди да је, поред великог полицијског обезбеђења, у локалима било сто до двеста крупних људи у црним мајицама. Пита зашто би власти, поред редовне полиције, Жандармерије и интервентних јединица, били потребни и такви људи. У транскрипту не прилаже доказ о њиховом идентитету и задатку.

Држава почива на поверењу, а не на голој принуди

Један од средишњих делова интервјуа јесте Ристивојевићево објашњење друштвеног уговора. Каже да грађани поверавају део права и овлашћења држави зато што очекују да их она остварује рационалније, ефикасније и у јавном интересу.

„Држава функционише на поверењу грађана“, наглашава. Монопол законите физичке принуде, по његовом објашњењу, прихватљив је само уз уверење да се користи у интересу свих, а не за приватне циљеве власти.

Када се законита и незаконита принуда споје, сматра, нестаје граница између институције и самовоље. Грађани губе поверење, покушавају да сопствена права заштите сами, а улица све више личи на простор у коме односе одређује сила. То је, за њега, суштина приватизације државе: институционална овлашћења и ресурси престају да буду средство јавног интереса и постају средство личне власти.

Полемика: како је трибина сачувала правило, а Уставни суд није?

Златановић не оправдава навијачко насиље, али поставља провокативно питање о институционалном интегритету. Каже да на трибини постоје неформална правила о томе ко може да стоји на „шипци“ и води навијање, која ни моћан појединац не може лако да заобиђе.

Пита како је могуће да таква неформална структура сачува неко правило, а Уставни суд не одбрани свој интегритет од политичке моћи Александра Вучића. Ристивојевић каже да није упућен у правила трибине, али прихвата смисао поређења: водитељ говори о већем интегритету неформалне групе него државне установе.

Ипак, не прихвата да је навијачка сцена политички независна. Наводи повике „Ацо, Србине“ као знак везивања за власт, а разлику између атмосфере на утакмицама Звезде и Партизана сматра видљивом. Каже да од детињства навија за Црвену звезду, али да су се, по његовој оцени, делови њене навијачке сцене обрукали подршком Вучићу. Помиње да ће обе кошаркашке утакмице пратити у кладионици због више телевизора, наглашавајући да се не клади.

Три оцене власти: национална, унутрашња и економска политика

Ристивојевић своју критику сажима у три врло оштра израза: спољну политику назива „велеиздајничком“ због односа према територијалном интегритету; унутрашњу „злочиначком“ због насиља над грађанима; економску „штеточинском“ због задуживања и трошења јавног новца.

Експо описује као „велики вашар“ и помиње износ од 17 милијарди евра. Тврди да се изузеци од редовних набавки и ширење пројеката под ознаком Експа користе за лакшу крађу. Критикује и положај увозничког лобија, високе трговачке марже и поступање према домаћим произвођачима хране. Сматра да увоз и недовољне или нередовне субвенције стварају нелојалну конкуренцију, док грађани плаћају високе цене.

Разлику између телевизијских обећања и рачуна у продавници описује као „Потемкинова села“, а власт као „офарбану рђу“. Тврди да незадовољство расте и међу људима који су раније чинили њену стабилну подршку.

Уставни суд и критика Владана Петрова

На питање зашто се институције нису одбраниле, гост одговара да су на одговорна места довођени слаби и послушни људи. Посебно критикује свог колегу Владана Петрова, председника Уставног суда, због јавних наступа, политичких коментара и, како тврди, најављивања исхода предмета на телевизији.

Петров је, према званичном саопштењу Уставног суда, изабран за председника у четвртак, 22. јануара 2026. године. Гостове оцене његових наступа представљају критику професионалног поступања, а не већ утврђену дисциплинску одговорност.

Ристивојевић каже да „не постоји телевизијски судски поступак“ и да судија не треба да пресуђује пред камерама о предметима које Суд тек разматра. Тврди и да је Петров променио ранији критички став о Бриселском споразуму.

Помиње разговор са покојним професором Ратком Марковићем, али одбија да пренесе његов садржај јер Марковић више не може да потврди, оспори или исправи његово препричавање. Каже само да разговор није био похвалан за Петрова и да су постојали други сведоци.

На питање о професорском звању, одговара да постоје универзитетске процедуре због повреде професионалне етике, али да евентуални поступак мора покренути неко на Универзитету у Београду, најпре са матичног факултета. Не тврди да је такав поступак већ покренут.

Како спречити следећу приватизацију државе: питање које остаје отворено

Златановић више пута тражи одговор који превазилази једну личност. Помиње раније концентрације власти и пита како направити систем у коме ни будући политичар неће присвојити државу.

Ристивојевић као одговор истиче карактер људи на функцијама, политичку истрајност, јавни интерес и враћање нормалних изборних услова. Међутим, не излаже у интервјуу разрађен модел уставних измена, избора судија или унутарстраначких контрола. На конкретна питања о трајном механизму више пута одговара да је сада најважније уклонити постојећу власт са убедљивом разликом.

То је важна разлика између теме коју водитељ отвара и онога што гост конкретно нуди: Ристивојевић поставља политички правац и редослед корака, али подробна институционална решења оставља за период после избора.

Надстрешница и студентски покрет као окидач незадовољства

Гост пад надстрешнице описује као иницијалну капислу која је учинила видљивим нагомилане проблеме. Користи метафору лупе која је увећала и оголила оно што је, по његовом уверењу, власт годинама радила. Студентски покрет је, каже, покренуо и усмерио незадовољство коме су се придружили грађани. Сматра да је власт изгубила део раније стабилне подршке, али да је погрешно закључила да је ту подршку повратила на основу одговора под притиском.

Наводи распон од 18–22 одсто неопредељених бирача и тврди да међу њима нема неопредељених бирача власти, већ само људи који траже опозициону понуду или охрабрење да изађу. То је његово генерализовање без приложене анкете која би потврдила састав те групе.

„Фингирани сукоби“: СПС, Љајић и Несторовић

Ристивојевић самосталне наступе СПС-а, странке Расима Љајића и других дугогодишњих партнера власти тумачи као покушај враћања разочараних бирача. Сматра да су јавни сукоби са Вучићем фингирани, а да циљ није стварна промена политике. За Ивицу Дачића тврди да нема слободу избора и да поступа према Вучићевим захтевима, помињући могућу уцену неком афером. Наводи и одлазак групе младих из СПС-а као знак да чланство препознаје ту зависност. Предвиђа политички пад СПС-а.

Посебно критикује Бранимира Несторовића. Каже да је са њим договарао коалицију за локалне изборе у Новом Саду, а да је Несторовић усред кампање повукао сагласност за предају листе. Зато тврди да од 2023. упозорава да договори са њим нису поуздани. Несторовићев политички пут повезује са одборницима који су подржали власт у Београду, као и са покушајем заједничког наступа са Александром Вулином и Народном странком. Ристивојевић тврди да је тај предлог наишао на отпор унутар покрета и да открива везаност за власт. Те тврдње о уценама и закулисним договорима нису у интервјуу поткрепљене документацијом.

Помиње болести Несторовића, Дачића, Дарка Глишића и боловање постављене директорке Чачанске гимназије, приписујући их притисцима и неразумним захтевима. То је његова интерпретација, а не утврђена медицинска узрочност. Израз да је Вучић Несторовића „малтене убио“ употребљава фигуративно, говорећи о политичком и личном слому.

Аутентична десница: демократија и патриотизам у равнотежи

На питање шта листа нуди, Ристивојевић истиче истрајност у истим идејама. Каже да Нови ДСС повезује демократски и патриотски принцип и да ниједан не сме апсолутно потиснути други, јер би се тиме изгубио идентитет умерене деснице.

Позива се на 34 године страначког континуитета, на период власти од 2004. до 2008. и на опозициони рад током Вучићеве владавине. Наглашава да бирачи знају за шта гласају и да његова странка није „мачка у џаку“.

Златановић отвара страх бирача да листа можда неће прећи цензус од три одсто и своју процену да би после превазилажења тог страха могла добити више од пет одсто. Ристивојевић одговара да се подршка повећава због доследности листе и разочарања у друге понуде, али не износи проверљиву анкету која гарантује број гласова.

Тема	Став Ристивојевића	Шта тиме нуди бирачима
Демократија и нација	Равнотежа демократског и патриотског принципа.	Умерену десницу која не одустаје ни од слободе ни од националних интереса.
Однос према власти	Доследна опозиција Вучићу.	Тврдњу да његова листа после избора неће одржавати постојећу власт.
Излазност	Подстицање разочараних бирача да гласају.	Смањење апстиненције коју сматра ослонцем власти.
Политички прелаз	Слободнији медији, изборна правила и промена полицијског поступања.	Предлог кратког периода за стварање услова за нове изборе.
ЕУ	Сарадња и разговор да, чланство не.	Одбацивање приступања као полуге притиска.
Државна територија	Одбрана територијалног интегритета Србије.	Противљење уступању Косова и Метохије, дела Србије под сепаратистичком окупацијом.
Страно посредовање	Одбацивање страног арбитрирања о изборима.	Инсистирање да грађани и домаће институције одлучују о политичком исходу.

Критика студентске листе и позив разочараним бирачима

Ристивојевић сматра да је студентска листа, одсуством професора Мила Ломпара, Дејана Мировића и људи сличних ставова, постала претежно лево-либерална. Тврди да бирачи који су тиме разочарани траже аутентичну умерену десницу.

Каже да је његова странка предвидела такво померање, али да није желела да јавно уређује туђе листе: студенти их нису позвали да одлучују о кандидатима. Ипак, сматра да сада имају обавезу да спрече одлазак разочараних људи у апстиненцију.

Критикује Јову Бакића због поређења владике Николаја Велимировића са Степинцем, као и изјаве колегинице коју транскрипт именује као Станаревић о Сребреници и Ратку Младићу. Име у том делу аутоматског транскрипта није довољно јасно за поуздано утврђивање идентитета. Поента његове критике је да такве теме у кампањи одбијају део заједничке публике.

Критикује и професора Сардановића због предлога да се прво затворе преговарачки кластери са ЕУ, па потом организује референдум. Сматра да би тим редоследом кључни политички уступци били учињени пре изјашњавања грађана. Ипак, у том случају не приписује злу намеру: каже да лекар може бити врло интелигентан у својој области, а недовољно упућен у друштвене механизме и последице политичких формулација. Претпоставља да је изјава могла настати на предлог изборног штаба.

Широка листа, ограничен програм и нови избори

Гост сматра да покрет који окупља веома различите људе против једне власти треба да има узак, заједнички програм. Употребљава појам „цатцх-алл“ листе и објашњава да стотину идеолошких захтева неизбежно одбија неки део бирача.

Такав заједнички програм, по њему, не даје основ за четири године власти без новог изјашњавања. Предлаже кратак период од 100–200 дана у коме би се ослободила медијска сцена, поправила изборна правила и променило поступање полиције, па одржали нови избори.

Тражи смену људи које сматра одговорним за безакоње у полицији и распуштање јединица које су се, по његовим речима, истакле насиљем. Не разрађује појединачне правне поступке и критеријуме за те мере.

Редослед	Предлог госта	Сврха коју наводи
Избори 25. октобра	Велика излазност и убедљив пораз власти.	Смањење простора за оспоравање резултата и насиље.
Прелазни период	Приближно 100–200 дана.	Основно уређивање политичких и изборних услова.
Медији и изборна правила	Ослобађање медија и поправка изборног законодавства.	Слободније информисање и поштеније надметање.
Полиција	Промена кадрова и јединица које повезује са безакоњем.	Враћање јавног интереса и поверења у институције.
Нови избори	Поновно изјашњавање у другачијим условима.	Јаснији избор између различитих идеолошких програма.

Бојкот Београда и људи који говоре у име студената

Ристивојевић одбацује критику да је његова странка бојкотом београдских избора помогла власти. Каже да је циљ био одузимање легитимитета после спорова о довођењу бирача и регуларности претходног гласања. Тврди да су неки који данас позивају на неизлажење тада изашли и дали легитимитет поновљеним изборима. Посебно помиње Несторовића, док Златановић додаје утицај страних амбасада.

Гост критикује и регистроване политичке странке чији представници не излазе самостално на изборе, већ говоре у име студената. Каже да не види да су студенти свима њима дали мандат, прихватили савете или одобрили јавно заступање. Преноси шаљив назив „студентски сведоци“, по аналогији са Јеховиним сведоцима, али не именује све актере које има у виду. Његово питање је ко може легитимно да говори у име покрета и зашто би други требало да одустану од избора због таквих позива.

Како окупити десницу и шта је са председничким кандидатом

Златановић тражи да се објасни како би десница постала трајна политичка снага без приватизације странке од стране једног човека или групе. Помиње и сопствено и искуство професора Драгана Петровића са пријемом нових људи у ранији ДСС.

Ристивојевић одговара да окупљање мора имати језгро — онога ко се није сломио под притиском и има „највишу тачку топљења“. Сматра да ту улогу има Нови ДСС. Не прихвата да се сада главна расправа води о страначким проблемима старим двадесет година. За конкретно укључивање позива заинтересоване да дођу у изборни штаб у централи странке и помогну временом и енергијом. Тврди да основни проблем није одбијање нових чланова, него страх људи од последица политичког ангажовања.

Када разговор пређе на председничке изборе, каже да су студенти несумњиво најјачи појединачни чинилац на опозиционој сцени. Зато предлаже да се прво види њихов кандидат и покуша договор око њега, уместо да његова странка пре тога истиче свог. Не помиње конкретно име.

Истрајност као политички капитал

Ристивојевић каже да лично годинама трпи притиске, уцене, покушаје губитка посла и смене са функција. Из тога изводи уверење да ће његова странка после избора бити чврста у промени власти.

„Не интересује нас само рушење Вучића него оно што долази после“, наглашава. Поручује и да ће бити опозиција свакоме ко би после избора покушао да Вучића задржи на власти.

Своју странку пореди са титаном и кремен-каменом. Позива се на три деценије рада са младима на универзитету: најбољи студенти нису нужно најбогатији или најталентованији, него они који истрају. „Храброст је стрпљење у опасности“, гласи формула којом објашњава свој политички став.

Излазност: процене, а не аутоматска гаранција победе

Гост тврди да ниска излазност одржава Вучића на власти, а висока га политички уклања. У разговору помиње најпре 58 одсто, затим 58,7 као највећу излазност уз победу власти, па 65 и 70–75 одсто као пожељне нивое.

Те бројеве не треба читати као доказану формулу исхода: није приложио потпуну серију изборних података нити модел који гарантује победу изнад одређеног процента. Његова политичка порука је да апстиненција незадовољних грађана помаже постојећој власти. Одбацује страх да ће већа излазност нужно угрозити његову листу. Сматра да ће вредносно блиски бирачи, укључујући некадашње присталице ДСС-а, наћи у Аутентичној десници своју понуду.

Медијска мржња и „политичко сидро“

Гост сматра да контрола телевизија има велики утицај на политичко расположење и помиње процену од 80–90 одсто телевизијске сцене под контролом власти, без приложеног мерења. Као лично искуство преноси разговор на дечјем рођендану у Новом Саду, где је, каже, један присутни предлагао концентрациони логор за студенте. Ристивојевић описује да му се оштро супротставио и подсетио на историјско страдање људи из Новог Сада, Петроварадина и Бачке у рату, логорима и рацији. Његова поента је осуда таквог говора и опасности од нормализације мржње.

Из тога изводи потребу за „сидром“ на политичкој сцени — странком која је стабилна, разумна и рационална, смирује ситуацију и не постаје катализатор сукоба. Ту улогу приписује Аутентичној десници. Руске и друге мање листе које сматра повезаним са Вучићем описује као „тројанске коње“ за разводњавање опозиционе понуде. Не тврди да његова листа нема недостатке, већ да је, по његовом уверењу, најистрајнија.

ЕУ: „Сарадња да, чланство не“

У завршном делу Ристивојевић говори о страном утицају, државној територији и европским интеграцијама. Сматра да власт која од страног фактора тражи политичку помоћ ствара простор за уцену. Зато одбацује чланство у ЕУ, али подржава разговор и сарадњу на равноправној основи. Као кључну прекретницу помиње 2008. годину и подршку бројних европских држава сепаратистичком проглашењу на Косову и Метохији, саставном делу Србије под окупацијом албанских сепаратиста.

Сматра да је недоследно тражити чланство у заједници чије државе подржавају одузимање дела српске територије, који у разговору означава као око 15 одсто. Помиње и предлоге ограниченог чланства без пуног права гласа, које сматра дискриминаторним и опасним по интересе нових чланица.

Критикује Споразум о стабилизацији и придруживању, повезује га са падом владе 2008. и противљењем своје странке тадашњој политици. Тврди да је трговинска либерализација неравноправна и штетна за Србију.

И тврдња да ЕУ није укинула царине на српску робу захтева разграничење: исто министарство наводи слободан приступ роби из Србије тржишту ЕУ још од 2001. и постепено укидање српских царина уз посебне изузетке. То не решава расправу о последицама по домаће произвођаче, али не потврђује општу тврдњу о једностраној либерализацији.

Страна арбитража, Турска и литијум

Ристивојевић одбацује сценарио да страни посредник решава спор о изборима, попут улоге Фелипеа Гонзалеса 1996/97. Тврди да његова странка није учествовала у разговорима у којима су страни представници посредовали о изборним условима.

Његов став обухвата противљење страном арбитрирању, давању упутстава и, како каже, доласку страних посматрача. Сматра да такав актер пре свега штити сопствени интерес, а не интерес Србије, студената или било које домаће листе.

Критикује одласке Вучића и Дачића у Брисел и студентска путовања бициклима до европских институција. Тврди да су уступци и очекивање помоћи извана погрешан пут и да Србија сама мора да организује изборе.

Турску наводи као пример дугог чекања и самосталног развоја после разочарања у европски пут. У разговору говори о „40 година кандидатуре“ и преминулом преговарачу, без именовања. За хронологију је битно разликовати пријаву из 1987, статус кандидата из 1999. и почетак преговора из 2005. године, како наводи Савет ЕУ.

Питање литијума повезује са Немачком и Европском унијом. Каже да захтев за рудник није дошао „од Марсоваца“, већ из европских интереса, и сматра да подршка пројекту открива штетан однос према Србији и њеној животној средини.

Његова завршна порука је да Аутентична десница жели да оспори и политику Вучића и захтеве ЕУ које сматра неприхватљивим. Програм описује као одбрану демократије, државне самосталности и националног интереса, уз јасан услов: никоме неће помоћи да после избора одржи Вучића на власти.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић