YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Почетак интервјуа и здравствено стање Алека Рачића
00:03:38 Зашто се лекари укључују у политичку борбу
00:05:43 Партијско кадровање као корен пропадања болница
00:09:24 Студентска листа, лекари и спорни избор кандидата
00:12:39 Мањинске листе и Вучићева изборна рачуница
00:16:03 Изборни инжењеринг и сценарио 120 према 130 мандата
00:20:42 Косово и Метохија, Мило Ломпар и референдум о ЕУ
00:22:40 Расејање, гласање и парохијски домови као биралишта
00:33:04 Државне установе, прогон стручњака и прелетање из СНС-а
00:38:08 Безбедносне службе, криминал, Ћациленд и лустрација
00:45:55 Запад, Русија, БРИКС и спорне историјске теме
00:58:51 Република Српска, Вукановић и упозорење пред изборе

Корупција у Србији није издвојени политички скандал, већ механизам који је, према оцени примаријуса проф. др Алека Рачића, захватио здравство, државну управу, безбедносни сектор и изборни процес. У интервјуу који је дао Дејану Петру Златановићу за Јутјуб канал „Србин.инфо — канал Центар”, Рачић је рекао да се разарање здравственог система не може одвојити од партијског запошљавања и именовања нестручних кадрова, нити се опоравак државе може замислити без промене власти, одговорности и обнове институција.

Републичка изборна комисија потврдила је да су ванредни парламентарни избори заказани за недељу, 25. октобар 2026. године, као и да је „Студентска листа — Студенти побеђују” проглашена под редним бројем три. Рачић, који је до скоро предводио Покрет српске саборности, подсетио је да је та организација угасила политичку активност како би подржала студентски покрет и захтев за повратак државе у уставне, правне и моралне оквире.

После тешког здравственог проблема: „Овога пута слушам кардиологе”

Рачић је на почетку разговора рекао да се опоравља од озбиљног здравственог проблема са срцем. Најавио је да ће остати активан онолико колико му здравље дозволи, али не истим интензитетом као раније. Нагласио је да ће овога пута у потпуности послушати савете колега кардиолога, као што и они поштују његову стручност када је реч о хирургији.

Повезао је погоршање здравља са периодом после повратка са стручног конгреса у Атини, али је јасно рекао да не може да утврди шта се тачно догодило. Поменуо је и покојну професорку Милицу Бајчетић, као и друге здравствене раднике за које сматра да су имали исправне јавне ставове, па изнео сумњу да би околности неких случајева требало испитати. Његов закључак није био да је кривица доказана, већ да се истраге не треба плашити чак и ако би резултат показао да је све било случајност.

„Кадрови по партијској књижици су корен пропадања болница”

Говорећи о све већем броју лекара који улазе у политички живот, Рачић је оценио да је њихов ангажман последица дубоког незадовољства статусом професије и стањем у систему. Подсетио је на масовни одлазак здравствених радника у иностранство и навео процену да се у једном програму вратило око 400 људи, али да су већину чиниле медицинске сестре и техничари, док је број лекара био двоцифрен.

Према његовим речима, стручњаци који су у иностранству већ стекли добар положај најчешће немају разлог да се врате. Истовремено, велики број запослених напушта државно здравство и прелази у приватни сектор. Рачић је навео да му је друга специјализација менаџмент у здравству и да га је на то усавршавање упутио Клинички центар управо да би допринео очувању система. Ипак, како је рекао, није имао институционалну моћ да спречи пад, већ је годинама у јавним наступима упозоравао шта не функционише.

Као основни узрок кризе означио је партијско кадровање по болницама и постављање нестручних људи. Та пракса је, према његовој оцени, постојала и у време власти ДОС-а, али је у садашњем систему додатно проширена и учвршћена. Недостатак лекара, лоше управљање, одлазак стручњака и незадовољство пацијената за њега су последице тог првог узрока.

Осврнуо се и на наводе да су у Смедереву или Смедеревској Паланци пацијенти враћани јер није било лекара који би их лечили. Тај пример представио је као слику система у којем државне установе остају без кадрова, док се паралелно формирају велике приватне болнице.

Приватно здравство није непријатељ — проблем је држава без управљања

Рачић је изнео тврдњу да поједини људи из Српске напредне странке, активни у здравству, улазе у приватни болнички бизнис како би се припремили за могући пад странке са власти. Овај навод није пратио именима нити доказима, па га треба читати као његову политичку оптужбу.

Истовремено, он се није заложио за укидање приватне праксе. Напротив, сматра да је боље да добар лекар привремено пређе у приватни сектор и остане у Србији него да трајно оде у иностранство. После политичке и институционалне промене, поштени и мотивисани стручњаци могли би, према његовом предлогу, поново да се укључе у јавни систем.

Критиковао је досадашње министре здравља јер су се, како тврди, понашали као министри само државног сектора, иако приватно здравство, по његовој процени, обухвата најмање 40 одсто услуга. Навео је да не зна ни за једног министра који је обавио радну визиту у приватној болници. Његов модел подразумева да Министарство здравља истим аршинима прати квалитет, кадрове и безбедност и у јавним и у приватним установама.

С тим у вези полемисао је и са ставовима нишког лекара Драгана Милића, за кога је оценио да превише круто брани стари модел искључиво државног здравства. Рачић сматра да се реалност променила и да је сада први циљ задржати стручне људе у земљи, а потом их, када се створе услови, вратити у обновљену јавну службу.

Табела 1: Рачићева дијагноза здравственог система

Проблем који је издвојио	Последица по систему	Решење које предлаже
Партијско именовање нестручних руководилаца	Лоше управљање, пад квалитета и одсуство одговорности	Стручни конкурси, департизација и лична одговорност
Одлазак лекара у иностранство	Мање специјалиста и дуже чекање на лечење	Услови за останак и повратак стручњака
Масовни прелазак у приватни сектор	Слабљење јавних установа и паралелни систем	Јединствен надзор државног и приватног здравства
Министарство усмерено готово само на јавне установе	Недовољна контрола значајног дела здравствених услуга	Визите и исти стандарди у оба сектора
Прогон стручних и критички настројених људи	Ћутање, страх и негативна селекција	Заштита професионалног интегритета и јавности рада

Медијски притисци и спор око кандидата студентске листе

Рачић је казао да је годинама био изложен нападима режимских медија, али да су га критиковали и медији који се представљају као опозициони. Због тога је поставио питање колико је део такве штампе заиста опозициони, а колико посредно контролисан. Као паралелу навео је нападе на носиоца студентске листе, за кога је рекао да наставља кампању упркос оптужбама које Рачић сматра неистинитим.

Говорећи о здравственим радницима на студентској листи, поменуо је да је њен носилац лекар, а издвојио је и Каћу Станковић, коју познаје из струке. За део кандидата рекао је да их види као људе који су раније били блиски естаблишменту Демократске странке.

Његова главна примедба односила се на правило да кандидати не смеју бити бивши чланови СПС-а, СНС-а и СРС-а, док исто ограничење није обухватило СПО, ДС и Г17. Рачић сматра да су и те странке одговорне за велике злоупотребе и пљачке у претходним деценијама. Ипак, нагласио је да је те примедбе износио пре почетка кампање, а да после њеног почетка подржава студентску листу, јер верује да је победа над садашњом влашћу приоритет.

„Број три је једина шанса, али није коначно решење”

Рачић је наступ Александра Вучића уз кацу купуса тумачио као знак политичког стреса. По његовој процени, високо позиционирани људи из СНС-а већ почињу да пружају подршку листи број три, што би за Вучића било посебно опасно зато што су неки од тих људи целу каријеру изградили унутар његовог система. Тај процес назвао је сигналом пада режима, али је упозорио да део прелетања није морални преображај већ покушај да се сачувају положаји после смене власти.

Упркос подршци студентима, Рачић студентску листу не види као савршено нити коначно решење. Описао ју је као најважнији инструмент за отварање простора у којем би институције поново почеле да функционишу. Његова порука је да се сада гласа за могућност изласка из затвореног система, а да после избора морају уследити контрола, одговорност и нова политичка артикулација.

Рекао је и да се садашња власт, по савету једног духовника, може „изгонити само постом и молитвом”. Тај библијски израз употребио је као моралну оцену режима, а повезивање православних обичаја са слоганом „Студенти побеђују” поздравио је као позитиван знак.

Захтев другим опозиционим листама да се повуку

Рачић је позвао листу „Европска Србија” и листу коју предводи Милош Јовановић да одустану од изборне трке како не би одузимале гласове студентској листи. Њихове лидере оптужио је да су, бојкотом београдских избора 2. јуна 2024, помогли СНС-у да победи, а да сада раздвајањем опозиционих гласова поново стварају предност власти.

Насупрот томе, поздравио је потез Мирослава Алексића и Александра Јовановића Ћуте, који су, према његовој интерпретацији, показали да могу да сакупе потписе, а затим се повукли у корист ширег циља. Ако друге две листе остану у трци, Рачић предвиђа да би то могло значити политички крај њихових лидера.

Мањинске листе и Рачићев сценарио изборног инжењеринга

Једину реалну шансу власти да сачува већину Рачић види у мандатима мањинских листа које, по његовој тврдњи, режим контролише. Изнео је сценарио по којем би студентска листа могла појединачно да буде пет или шест мандата јача од Вучићеве, али да власт, уз подршку мањинских посланика, ипак стигне до око 130 мандата наспрам студентских 120. Те бројке представио је као политичку процену, не као резултат званичног истраживања.

Рачић је одбацио тезу да су студенти били наивни према националним мањинама. Сматра да је сарадња са Државним универзитетом у Новом Пазару почивала на исправној идеји да су студенти, без обзира на националност и веру, једно тело, па да ће родитељи гласати за сопствену децу. По његовим речима, родитељ студента у Новом Пазару треба да изабере листу своје деце, а не страначки апарат Расима Љајића.

Истовремено је оспорио аутентичност појединих руских и белоруских мањинских странака које, како каже, оснивају Срби. За грчку странку је оставио могућност да буде аутентична ако је заиста организују припадници грчке заједнице. Није спорио право стварним националним мањинама на политичко представљање, већ је довео у питање злоупотребу повлашћеног мањинског статуса.

Косово и Метохија, Ломпар и спорне одлуке студентске листе

Најтежу примедбу студентској листи Рачић је упутио због, како тврди, уклањања кандидата са Косова и Метохије — саставног дела Србије који је под окупацијом албанских сепаратиста — као и професора Мила Ломпара. Он је изнео непроверену тврдњу да су те одлуке донете под притиском Европске уније и проценио да су студенте коштале око 100.000 гласова. Додао је да се изборни губитак можда може надокнадити, али да морална штета остаје.

И поред тога, његов став је да листу треба подржати и омогућити јој да отвори пут ка смени власти. После тога, каже, мораће да одговори на питања која су сада потиснута изборном борбом.

Референдум о ЕУ и прихватање воље већине

Ако студенти обећавају повратак институција, први велики тест за Рачића треба да буде референдум о чланству Србије у Европској унији. Сматра да је недопустиво да земља три деценије води процес евроинтеграција без непосредне одлуке народа. И друга спорна стратешка питања, укључујући однос према НАТО-у, по њему би требало решавати на референдуму.

Рачић лично предност даје сарадњи са земљама БРИКС-а, које види као економије у успону, док ЕУ види као простор у опадању. Ипак, нагласио је да би, ако већина грађана на слободном референдуму изабере ЕУ, противници тог курса морали да прихвате одлуку и повуку се из политичке борбе о том питању. То је, по њему, суштина демократије.

Супротно том моделу, данашњи политички живот описао је као трку за статус „буџетске пијавице”. Изнео је процену да се више од 95 одсто политичких организација бори првенствено за приступ буџету, а не за идеологију, програм или државни интерес.

Табела 2: Кључни изборни и институционални ставови Алека Рачића

Тема	Рачићев став	Практична последица коју тражи
Студентска листа број 3	Тренутно је једина реална шанса за смену власти	Концентрација противрежимских гласова
Остале опозиционе листе	„Европска Србија” и листа Милоша Јовановића треба да се повуку	Спречавање расипања гласова
Националне мањине	Аутентично представљање је легитимно, лажне мањинске листе нису	Провера статуса и политичких веза листа
Расејање	Показује велико интересовање, али му се отежава гласање	Више бирачких места, укључујући парохијске домове
ЕУ и НАТО	Стратешке одлуке морају на референдум	Прихватање већинске воље без обзира на лични став
Промена система	Смена лица није довољна	Лустрација, истраге, хапшења уз законит поступак и департизација
Спољни утицај	Транзиција у Србији неће бити без утицаја великих сила	Јавност процеса и јачање домаћих институција

Расејање хоће да гласа, а власт му смањује број бирачких места

Рачић је израз „расејање” употребио уместо „дијаспора” и оценио да Срби у иностранству први пут показују изузетно велико интересовање за гласање. Власт је оптужио да на то одговара смањивањем броја бирачких места и неодговарајућим терминима, док су људи спремни да путују и по хиљаду километара да би гласали.

Подсетио је на свој предлог из 2012. године да парохијски домови Српске православне цркве широм света на дан избора постану бирачка места. Тај модел, каже, омогућио би да се покрије велики део расејања. Навео је да је предлог био део елабората који је предао Министарству спољних послова када је разматрана могућност да постане амбасадор у Канади.

Према његовом сећању, ту кандидатуру је подржало око 35.000 дописа из Канаде, Канадска епархија са владиком Георгијем и патријарх Иринеј. Тврди да је именовање пропало јер је амбасадорско место већ било предмет коалиционог договора са странком Расима Љајића. Критику је упутио и опозицији, јер, како каже, ни она не истиче идеју о парохијским домовима као бирачким местима: оно што би јој данас користило, сутра јој можда не би одговарало када постане власт.

Као пример притиска на расејање описао је и једну отказану промоцију своје књиге о страдању Срба у Канади. Тврди да је брава просторије била промењена после интервенције из Београда и за то је оптужио Марка Ђурића. Промоција је, по његовим речима, ипак одржана у ресторану једног од организатора. Рачић је овај случај представио као доказ да државни апарат не служи народу, већ контроли политички неподобних гласова.

Рад у подруму као слика односа према стручњацима

Рачић је говорио и о сопственом радном простору, наводећи да је са колегама премештен из нове зграде у подрум због наводне реконструкције, а да такво стање траје шест година иако је нова зграда завршена. Тврди да је боравак у том простору утицао на његово здравље и да је на крају остао готово једини који се против тога јавно буни.

Тај случај користи као метафору ширег проблема: људи у државним установама, каже, навикавају се на понижавање, док они који захтевају нормалне услове постају мета дисциплинских и медијских притисака. Ако не дође до промене, предвиђа још већи одлазак из државне службе.

Безбедносни апарат, криминал и захтев за лустрацијом

Рачић је изнео низ веома тешких оптужби на рачун делова полиције, безбедносних структура и појединаца повезаних са влашћу. Позвао се на ранију Вучићеву изјаву о полицијским функционерима који наводно штите нарко-мафију и поставио питање зашто Безбедносно-информативна агенција после таквог јавног навода није објавила имена и покренула поступке. Изостанак институционалне реакције за њега је доказ да државне процедуре не функционишу.

Тврдио је да је још у време Слободана Милошевића тајна служба претворена у партијску полицију, док је војни безбедносни систем постепено потиснут. Садашњу фазу описује као још опаснију: не више контролу криминалаца у одређене државне сврхе, већ њихово укључивање у политичке и државне послове.

„Ћациленд” види као симбол тог модела и као могућу логистичку тачку за сукобе у случају спорних изборних резултата. То је његова процена, не утврђена чињеница. Предложио је да закон посебно и строго санкционише употребу осуђених лица и криминалних група у политичке сврхе.

На питање како Александар Вучић, после престанка председничке функције, и даље говори као да може да изведе војску и полицију, Рачић је одговорност пребацио на те институције. Ако је Вучић сада цивил и кандидат за председника Владе, каже, војска и полиција морају да објасне на ком правном основу би га слушале.

Рачић зато инсистира да промена власти без лустрације, истрага и законитог кажњавања одговорних неће бити довољна. Људи који су злоупотребљавали одговорне функције, по њему, не смеју само променити страну и наставити каријеру у новом систему. Посебно упозорава на опортунисте који сада напуштају СНС и приближавају се студентима да би сачували положаје.

Србија као „црна рупа” за трансакције и интерес великих сила

Рачић је оценио да западним центрима моћи Вучић одговара јер у Србији, по његовој тврдњи, омогућава економске трансакције које у уређеним западним земљама не би биле дозвољене. Србију је због тога назвао „црном рупом” за послове и токове новца, а западну подршку власти повезао са практичном коришћу, а не са личним симпатијама.

Говорио је и о миграционој политици и изнео тврдњу да је Србија издавала исправе мигрантима због којих би лица која почине кривична дела у западној Европи могла бити враћена у Србију. Ни ова тврдња у интервјуу није документована и захтева засебну проверу.

Европској унији приписује намеру да Србију укључи у шири војнополитички блок против Русије, упоредивши то са уласком Црне Горе у НАТО. Поменуо је и интересе везане за прљаве технологије и рударење. Све то, по њему, објашњава зашто спољни актери подржавају руководство спремно да прихвати њихове захтеве ради останка на власти.

Истовремено је говорио о британском обавештајном утицају, за који сматра да се често остварује преко образовања и каријера деце утицајних људи. Као пример је навео и сопствени непријатан сусрет на конгресу у Атини, али без проверљивих података о идентитету саговорника. О руској политици је рекао да Москва обично најпре прихвата постојећи однос снага, а потом покушава да прилагоди позицију развоју догађаја. Позитивно је оценио поруке руских званичника да ће прихватити сваки избор српског народа.

На завршно питање да ли Србија може сама да спроведе транзицију власти, Рачић је одговорио одречно. Сматра да ће САД, Израел, ЕУ и други центри моћи имати важан утицај јер располажу информацијама о готово свим актерима. Поменуо је да је много очекивао од најављеног доласка Марка Брновића на место америчког амбасадора, кога је доживљавао као моралног и религиозног човека, али да до тог именовања није дошло.

Историјске дигресије: елите, Југославија и питање одговорности

Значајан део разговора Рачић је посветио историјским примерима, настојећи да покаже да проблем негативне селекције није настао тек са СНС-ом. Говорио је о одлукама српске политичке и интелектуалне елите 1918, 1929. и 1945. године, о југословенској идеји, комунистичком периоду и делу интелектуалаца који су деведесетих прешли у кругове финансиране са Запада, а потом се неки од њих приближили и Вучићу.

Критиковао је САНУ због недовољног јавног ангажмана, уз изузетак отпора пројекту „Рио Тинта”, и похвалио појединце из академске заједнице који су се укључили у јавну расправу. Своју Развојну академију Срба представио је као организацију која је, по његовој оцени, била присутнија у друштвеним борбама.

Изнео је и више спорних историјских тумачења: о пореклу Хрвата, улози Ватикана после раскола 1054. године, винчанској култури као корену Словена, односу Стаљина према словенском јединству, као и идентитету Јосипа Броза Тита. Посебно је поновио породично предање према којем је Тито био совјетски генерал Николај Лебедев, што није прихваћена историографска чињеница. Те делове разговора треба читати као Рачићеве личне историјске тезе, а не као научни консензус.

Помињући догађаје из Народне скупштине 1928. и Пунишу Рачића, говорио је о породичним и усменим сведочењима и покушао да поступке тог времена постави у шири контекст српско-хрватских сукоба. И ови наводи захтевају засебну историографску проверу и не мењају чињеницу да је реч о смртоносном политичком насиљу.

Република Српска: похвала Вукановићу и позив на сабирање

Осврћући се на изборе у Републици Српској, Рачић је оценио да је Небојша Вукановић користан политичар који годинама отвара афере и помаже грађанима око локалних проблема. Упоредио га је са Немањом Шаровићем по стилу директних питања и притиска на функционере.

Навео је да је Покрет српске саборности преко свог представника разговарао са Вукановићем и предложио му удруживање са СДС-ом, јер је сматрао да само сабрани гласови могу победити власт. Вукановић је, према Рачићевом препричавању, то одбио јер СДС није довољно очишћен и јер је сумњао у везе дела његовог руководства са Милорадом Додиком и Александром Вучићем.

Рачић је навео и изборну рачуницу са бројем гласова Жељке Цвијановић, кандидата СДС-а и Вукановића, али су бројке у самом разговору изговорене неуједначено. Његова суштинска теза је да би заједнички наступ опозиције имао више гласова од власти. Позвао је Вукановића да настави борбу, јер су, како каже, друштву потребни поштени људи и крај вишедеценијске заштите пљачкаша.

Однос Вучића и Додика описао је као прагматичан савез интереса. Тврди да је Вучић на ранијим изборима подржавао актере који су желели да ослабе Додика, а да је касније дошло до помирења због обостраних послова и изборних потреба. Ипак, упозорава да ниједан систем не сме да зависи од једног човека, без обзира на његову политичку вештину.

Завршна порука: после избора морају доћи институције и одговорност

За Рачића, гласање 25. октобра није крај процеса него отварање врата. Ако студентска листа победи, следећи кораци морају бити обнова институција, департизација, провера злоупотреба, законита лустрација и враћање стручних људи у систем. Без тога би се променила имена, али не и механизам власти.

Ако Вучићева листа остане на власти, Рачић очекује снажну одмазду према онима који је нису подржали. Предвиђа притиске на запослене у државним органима, али и на приватни сектор преко инспекција и других механизама. Вучићево мирније понашање у кампањи, укључујући разговор уз кацу купуса, за њега је само маска иза које следи репресија. И ту прогнозу треба читати као политичко упозорење саговорника, не као извесно будуће дешавање.

Његова коначна порука је да је држава претворена у систем за лојалне, а не у заједницу свих грађана. Здравство је у том систему један од највидљивијих примера: када стручност уступи место партијској књижици, пацијент плаћа највишу цену. Зато подршку студентској листи види као нужан први корак — али само први — ка држави у којој ће закон важити и за власт и за опозицију, а болницама управљати они који знају и одговарају за резултат.

Извори за проверљиве оквирне податке

1. Републичка изборна комисија, изборне листе за изборе 25. октобра 2026
2. Влада Републике Србије, одлука о расписивању избора
3. Стручна биографија Алека Рачића, ИЦМФС 2025

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић