По мом најдубљем и најискренијем уверењу, у Србији данас нема услова за одржавање избора – не само „фер и демократских“, него било каквих. Али пошто се сви, или барем главни актери са обе стране, праве као да није тако, онда нам не преостаје ништа друго него да се и ми понашамо као да је, као бајаги, „све у реду“ (где црно у реду?!), уз можда, ето, нешто више страсти, вербалних окршаја и атмосферу која на махове постаје „тензична“.
Пише: Ђорђе Вукадиновић, нспм
Ако смо пре два месеца коментар и пресек јунско-јулског расположења грађана Србије сажели и резимирали Његошевим речима: „Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан“, сада су се ствари донекле измениле, утолико што је водећи политички двојац још додатно порастао, а они остали гурнути у још већу политичку дубиозу и неизвесност.
Свиђало нам се или не, и било то добро и паметно или не, тзв. „референдумска атмосфера“ и оштра политичка поларизација по оси „за или против Вучића“, напросто су наша политичка реалност пред којом нема смисла затварати очи. Писац ових редова, као што је углавном познато, не мисли да је то нека велика срећа (напротив), нити политичка благодет. И дуго сам се залагао и, поред осталог, и на овим страницама предлагао опције и решења која би сачувала оштрину „фронтовске“ дистанце према власти, а ипак задржала елементе политичког плурализма и идеолошке разноликости унутар антирежимског блока (тзв. „црногорски сценарио“). Но, то се није догодило – без обзира што би неки оптимиста, или, пак, понеки страначки активиста, и ову тренутну ситуацију са „студентском“, „про-европском“ и „десном“ листом могао управо тако третирати и звати.
Зашто је тако испало, па да на крају немамо – формално гледано – ни чисту поларизацију (мада је то у суштини то), а ни чист „црногорски сценарио“, са три међусобно усклађене и координисане антирежимске листе, питање је на које ће „струка“ и опозиционо настројено грађанство у наредном периоду тражити одговор. (А можда и неће, уколико се на крају све срећно заврши по антирежимске снаге.) Али, генерално, без залажења у нијансе, очигледно да је у питању био вишак ароганције и самозадовољства на једној, односно превага ускостраначких интереса и сујета, на другој страни.
Осим поменутог самозадовољства и ексклузивизма, Студентској листи се може пребацити потпуно игорисање теме изборних услова и борбе за њихово поправљање, док на конто опозиције, пак, иду поменуте сујете и једна готово мазохистичка склоност да се у околностима очите политичке и друштвене патологије тера идеолошки мак на конац, такорећи, до политичког суицида. С тим што је Студентска листа углавном успела да створи ту фамозну референдумску атмосферу, док је „раздружена“ опозиција на једвите јаде успела (а питање да ли чак и то) да колико-толико одбрани своје право да се уопште појави на предстојећим изборима. А о неким већим амбицијама да и не говоримо.
Елем, нема сумње да су „студенти у блокади“, уз помоћ друштвених мрежа, пробуђених надања и обилате подршке водећих опозиционих медија, убедљиво добили овај унутаропозициони рат којег, АКО нам је збиља циљ смена овог штеточинског, недемократског и издајничког режима, није ни требало бити. Али уз највећу снагу, разуме се, иде и пропорционална одговорност. Стога ће на њихова плећа и њихов рабош већински пасти одијум услед евентуалног неуспеха (дакле, без утешних алибија типа „биће боље други пут“, „они су још деца“ итд.) Баш као што, уосталом, већ сада пада одговорност што се и на ове предстојеће изборе излази под истим, односно, још горим изборним условима. Другим речима, „Студентска листа“ ће на овим изборима, у политичком смислу, дословно бити „пуковник или покојник“.
Неко ће се запитати: „Зашто није објављено комплетно септембарско истраживање?“ Између осталог, зато што већ пет, а поготово петнаест дана након његовог завршетка, дословно више ништа није било исто. И те промене нипошто нису биле тек „козметичке“, већ тектонске и суштинске. У редовним околностима, не би било проблем крајем месеца објавити налаз са његовог почетка или средине. Али овај пут се у том кратком међувремену издешавало превише тога.
Дан-два пре краја анкетирања Вучић је распустио Скупштину и расписао изборе, што већ, само по себи, представља „нову политичку реалност“. А још већу и драстичнију промену представља чињеница да је буквално током и непосредно након завршетка истраживања читав низ политичких субјеката одустао од изласка на изборе и јавно подржао Студентску листу, при чему неки од тих актера уопште нису безначајни нити политички ирелевантни.
Поврх тога, унутар саме Студентске листе дошло је до велике и за многе шокантне промене услед „ветирања“, односно скидања са листе ректора Владана Ђокића и професора Мила Ломпара. А у данима који су уследили, дошло је и до праве „имплозије“ унутар покрета „Ми, снага народа“ доктора Несторовића, због чега се та листа, барем како сада стоје ствари, такође уопште неће појавити на изборима. (За оне који мисле да то „није важно“, морам напоменути да је та Несторовићева групација, уз све своје ломове, поделе и несолидности, у том септембарском истраживању, била вероватно најизгледнији кандидат за прелазак цензуса од свих, вашим и нашим срцима можда ближих опозиционих листа које се са више или мање изгледа надају опстанку у првој политичкој лиги.)
Све те ствари догодиле су се у мање од седам дана, непосредно пре или одмах након окончања тог септембарског истраживања. А какав ће то одјек и утицај имати на односе преосталих политичких снага, зна само Бог и, евентуално, ухватиће (можда) неко ново истраживање почетком, или средином октобра.
Прво и кључно: Да ли је „ветирање“ два истакнута кандидата за чланове Студентске листе и истурање доктора Илије Срдановића као „првог међу једнакима“ ту листу учинило чвршћом и хомогенијом, или, пак, отворило за нападе било са „леве“ или, нарочито, десне стране политичког спектра? Да ли ће сви, или већина симпатизера Мирослава Алексића, Саве Манојловића, доктора Милића, Парандиловића, Ћуте, ДС-а, ЗЛФ-а и ПСГ-а гласати за студентску листу, или ће можда неки од њих у последњи час мигрирати ка „Европској Србији“ или „Аутентичној десници“?
Да ли ће разочарани и на цедилу остављени Несторовићеви следбеници отићи у апстиненцију, или ка Милошу Јовановићу, а неки можда и Вучићу? (Или можда отићи у апстиненцију, што такође по Вучића и режим није лоша солуција.)
Коначно, мада је то питање доскора било готово јеретички постављати – али више није: Да ли рањени СПС засигурно прелази цензус, или ће такође бити убачен у борбу за голи политички опстанак?
Но, ма колико да ова комешања и неизвесност на дну табеле могу бити занимљива за кладионичаре, кибицере и оне о чијој се политичкој кожи ради, ови избори ће се ипак решавати односом снага у врху, тј. директним одмеравањем између Вучићеве и студентске листе.
Да су ово иоле „нормални“ избори у колико-толико „нормалној“, па макар и донекле ужареној политичкој атмосфери, то не би било тако. Напротив. У том случају би било веома важно нпр. то да ли СПС, „десница“ и „Европејци“ прелазе цензус, како ће се понашати мањине, а нарочито Мађари и Расим Љајић, да ли ће бити пребега итд. Јер, имате две релативно изједначене велике листе и онда је, наизглед, логично да се гледа ко би могао да буде „тас на ваги“ и да се онда ти надају неком озбиљном политичком бенефиту.
До сада су то обично бивали Дачић и социјалисти – чак три пута, 2004. 2008. и 2012. А сада би се тој улози, теоретски, могли надати и сви остали који (ако) пређу изборни цензус. Али моја је теза да је такав сценарио мало вероватан и да ће се ови тзв. избори – уколико се уопште до њих довучемо – решавати по принципу „победник носи све“.
Другим речима, уколико се, као што рекох, до избора уопште довучемо (а поготово до краја изборног дана), и уколико стигнемо до неких резултата који ће бити мање-више прихваћени од свих актера – а све то је, благо речено, више него упитно – мислим да у том случају неће бити простора за неке додатне политичке игре и пресабирања. Победник ће бити онај ко буде имао не један проценат него буквално макар само и један глас више од другопласираног. И мислим да нема те силе и рачунице која би у тај исход хтела или смела да се превише меша (и на пример, каже: „Лепо. Честитамо. Али, знате, ми имамо већину за формирање владе“).
Зато остаје помало да лебди питање: Зашто се у принципу преопрезни Вучић уопште упустио у ову, у најмању руку, неизвесну изборну авантуру? Да се не лажемо, није морао и нисмо га ми на то натерали, без обзира на студентске захтеве и стотине хиљада незадовољних грађана који су се повремено ваљали улицама. Један од могућих одговора јесте да он искрено верује да избори уопште нису неизвесни и да он на њима сигурно побеђује. Односно, да је опозиција довољно подељена и маргинализована, а студенти и грађани довољно заморени да је сад „прави тренутак“. (Или макар да неће бити бољег.) Плус – што је можда још важније – сматра да је у међувремену толико тога дао и изобећавао и лево и десно, свим могућим спољним факторима, да верује како му нико споља неће озбиљно оспорити резултате какве год да објави.
И коначно, или чак најпре. Мислим да је Вучић до последњег часа рачунао да ће успети да подели и поцепа Студентску листу, било по персоналном, било по идеолошком принципу (Ђокић-Ломпар, или „про-ЕУ“ против „про-Руса“) тако да уопште није ни у сну помислио да би могао доћи у опасност да студентска листа буде испред њега, или макар да буду у егалу. А то му се, ево, већ други пут (јул-септембар) дешава, при чему уопште није немогуће (напротив!) да је та разлика чак и знатно већа него што је то у ова наша два последња налаза.
Понављам: Мислим да је Вучић био апсолутно сигуран да ће својим ресурсима и већ безброј пута опробаним техникама избушити и поцепати Студентску листу и онда, са већ одавно урнисаном и измученом опозицијом, мирно и са великом предношћу проћи кроз циљну равнину. У противном, верујем да не би ни расписивао изборе (или се барем не би тако олако одрекао социјалиста или нпр. Љајића). А пошто се то што је очекивао није догодило, остала му је само ова сулуда и потенцијално двосекла кампања блаћења те листе и свих људи на њој. А у случају потребе и велике нужде, ако ова акутна кампања, са посебним акцентом на тзв. „удар с десна“ и хистеричне нападе на доктора Илију Срдановића, не да жељени ефекат, не треба искључити ни то да ће ићи на изазивање озбиљних инцидената пре и током избора, за које би, по већ уходаном обрасцу, рутински оптужили „стране агенте“, „блокадере“ и „пицулиће“.
У противном, не успе ли Вучић да у последњи час окрене тренд и промени тренутни однос снага (и не остваре ли се страховања поменута на почетку, средини и крају овог текста), слоган „студенти побеђују“ би могао постати стварност, а не само назив једне изборне листе.
