YоуТубе поглавља:

00:00:00 Најзанимљивији исечци: имовина, службе и Војводина
00:04:45 Почетак интервјуа: претње, одузето оружје и безбедност
00:08:23 Недић, Јасеновац, Зафрановић и историјско памћење
00:16:00 Стране службе, Аутентична десница и студентски покрет
00:20:06 ЕУ, национални ставови студената и полемика о кандидатима
00:25:56 Геополитика: Америка, Русија, Немачка и Кина
00:33:48 Француска, образовање и европска политичка криза
00:39:58 Лучићева тумачења глобалне моћи, миграција и успона Кине
00:46:36 Србија и службе: заштита нове власти, кадрови и дијаспора
00:54:18 Контраобавештајна заштита, Војводина и војна логистика
01:00:09 Институционална криза, опасност од насиља и провера имовине
01:07:09 Република Српска, Додик и завршна порука бирачима

Дејан Лучић сматра да питање смене режима Александра Вучића није могуће одвојити од питања ко контролише безбедносни апарат, ко ће заштитити људе који преузму управљање државом и каквим притисцима ће они бити изложени. У разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем изложио је своју визију политичког и обавештајног преуређења Србије, уз отворену подршку „Аутентичној десници“ и оштре резерве према делу људи које повезује са студентском листом.

Разговор обухвата и његове процене односа САД, Русије, Кине и европских сила, опасности од унутрашњих сукоба, положаја Војводине и Косова и Метохије, као и улоге дијаспоре, образовања и историјског памћења. Златановић је у више наврата оспорио гостова уопштавања и указивао на националне ставове студентског покрета, као и на потребу да се конкретне оптужбе поткрепе доказима.

У наставку се преносе Лучићеви ставови, предлози и прогнозе, уз разграничење од проверених чињеница. Тврдње о агентурним везама, тајним операцијама и личним односима појединих јавних личности у самом интервјуу нису поткрепљене документима.

„Тајна служба је кичма државе“

„Тајна служба је кичма државе“, поручио је Лучић, образлажући зашто безбедносно-обавештајна политика, по његовом мишљењу, мора да буде једно од првих питања будуће власти. Он тврди да су домаће службе, од Титовог времена, превасходно штитиле политички систем и владајуће структуре, уместо државе. Сматра да Србији недостаје озбиљна обавештајна мрежа у иностранству и да је унутрашњи безбедносни апарат изложен утицају западних служби.

Последицу таквог стања објаснио је замишљеним сценаријем: на власт долази тридесет поштених и способних људи које су изабрали студенти, али већ исте вечери добијају претње да морају да наставе Вучићеву политику или ће им породице бити угрожене. Тај пример износи као упозорење о могућој уцени, а не као опис документованих разговора.

По Лучићу, добра намера новог руководства није довољна ако нема система који штити његову безбедност и слободу одлучивања. Без такве заштите, сматра, изборна смена може да се сведе на промену имена на функцијама, уз очување истих односа зависности.

Сопствена служба и ослонац на партнера који би заштитио ново руководство

Лучић истовремено заговара изградњу сопствене службе и тражење спољног ослонца који би, према његовој процени, могао да заштити нове носиоце власти. На питање да ли тај ослонац може да буде Русија, одговара да може, ако се таква помоћ затражи.

Србију описује као премалу да самостално изгради службу снаге какву имају најмоћније државе. Као поређење наводи Израел, чију обавештајну моћ повезује са подршком САД. Од Немачке, по његовом мишљењу, Србија не би добила заштиту својих интереса, већ подстицај руководству које би било зависно од Берлина.

У разговору није изложио институционални модел такве сарадње нити објаснио како би се спречило да ослонац на другу страну службу постане нова зависност. Његово полазиште остаје да будућа власт мора да обезбеди заштиту пре него што се суочи са притисцима.

Контраобавештајна заштита странака пре доласка на власт

Посебну поруку упутио је Милошу Јовановићу: да хитно пронађе људе из државне безбедности који познају посао и могу да помогну у заштити политичке организације од инфилтрације. Лучић сматра да странка која нема контраобавештајну заштиту улази незаштићена у борбу за власт. Тврди да се садашња заштита опозиционих организација углавном своди на лична познанства, уместо на уређен систем провере људи и препознавања притисака.

Сматра да међу пензионисаним припадницима служби постоје људи спремни да помогну. Не искључује ни активне припаднике, али указује да би они, ако помогну опозицији, могли да ризикују радно место. Будуће руководство, каже, мора јасно да позове стручне људе да допринесу обнови безбедносног апарата.

Војну контраобавештајну службу и контраобавештајно одељење БИА издваја као кључне делове државне заштите. Његова тврдња да би, када би они правилно радили, велики део политичке сцене био у затвору представља гостову оцену, без доказа изложених у емисији.

„Аутентична десница“ као партнер националном делу студентског покрета

Лучић се отворено опредељује за „Аутентичну десницу“, коју у разговору означава као „осмицу“. Издваја Милоша Јовановића, Александра Павића, Бранислава Ристивојевића и Немању Девића, а помиње и подршку Косте Чавошког и Матије Бећковића.

Његов пожељни сценарио јесте да та политичка групација после избора сарађује са национално опредељеним делом студентског покрета. У таквој сарадњи види могућност да десница делује као политички коректор и да, заједно са националним студентима, утиче на правац будуће власти.

Оцењује да би резултат од око три одсто оставио десницу са малим утицајем, док би око пет одсто, према његовој процени, донело значајнију политичку тежину. То је процена снаге у преговорима, а не прерачун мандата или објашњење изборног цензуса.

„Ако гласате за осам, нећете се кајати. Ако гласате за студенте, можда ћете бити у праву, а можда ћете се љуто кајати. Ја бих ишао на сигурно, на осмицу“, поручио је на крају разговора.

Полемика о студентима: декларације, јавни ставови и спорне оптужбе

Лучић студентски покрет дели на национално и либерално крило. Према другом износи оштру критику, означавајући поједине ставове као противне српским интересима. Тврди да би превага тог дела покрета могла да води ка прихватању отцепљења Косова и Метохије од Србије, санкцијама Русији, уласку у НАТО и новим територијалним проблемима у Војводини.

Златановић му је супротставио ставове студентског покрета о Косову и Метохији, противљењу санкцијама Русији и референдумском изјашњавању о Европској унији. Лучић је одговорио да му декларација није довољна и да жели да те ставове чује од конкретних људи који ће преузети одговорност.

На питање где је чуо спорне изјаве студената, позвао се на Јутјуб и медијске наступе. Златановић је указао да треба разликовати појединца који се представља као студент од званичног става покрета.

Део полемике односио се и на лекара кога саговорници помињу у контексту првог места на студентској листи. Лучић је тврдио да је близак Милу Ђукановићу, док је Златановић оспорио наводе о кућном пријатељству, указао на фабриковане материјале и нагласио да лечење пацијента само по себи не доказује политичку повезаност. Пошто је име у приложеном аутоматском транскрипту непоуздано препознато, овде се не реконструише нагађањем.

Лучић је остао критичан према јавном наступу тог кандидата и довео у питање његову политичку спремност. Сматра и да људи који не смеју да стану на чело листе тешко могу да се суоче са притисцима државног руководства.

Против уласка у ЕУ и за кажњавање онога што назива „србофобијом“

Лучић не подржава улазак Србије у Европску унију, а ни референдум о том питању не види као потребан политички циљ. Сматра да су ЕУ и НАТО у процесу распадања и да би прикључивање таквим структурама било погрешно. Златановић је указао да би референдум, по његовој процени, могао да покаже противљење грађана чланству и зато не би нужно одговарао прозападним круговима. Лучић је одговорио да коначан исход зависи и од тога ко броји гласове.

Гост је предложио новчано кажњавање изјава које означава као „србофобију“, помињући износе од 10.000, затим 20.000 и 30.000 евра у динарској противвредности. Није прецизирао критеријуме таквог кажњавања нити границу између подстицања мржње и политичке критике. Навео је и да је, после својих изјава о Вучићу, био позван у БИА и упозорен да не понавља одређене наводе о његовом пореклу. То је Лучићев исказ о сопственом искуству; породичне гласине није поткрепио доказима.

Савет искусних људи, заједнички наступ и проверене биографије

Лучић позива „Аутентичну десницу“ да окупи национално опредељене интелектуалце у саветодавно тело, чак и ако они нису на изборној листи. Такво тело назива и „саветом стараца“: местом на ком би руководство могло да затражи стручан савет.

Милоша Јовановића описује као образованог човека, доброг говорника и господина, али сматра да је за управљање Србијом потребна већа тежина целог тима. Залаже се за заједничко појављивање Јовановића, Павића, Ристивојевића, Девића и других, уместо кампање ослоњене само на једног лидера. Критикује Мила Ломпара због изостанка подршке тој листи и ту одлуку тумачи као повлачење пред притиском. У интервјуу није понудио доказ за узрок који приписује Ломпаровом понашању.

Говорећи о маркетингу, износи личну процену да брада и одсуство кравате могу да одбију део бирача. Позива Ристивојевића и Девића да се обрију и сматра да лидер мора да уме да спроведе договор и у сопственом тиму. Бројеве које помиње о губитку гласача поткрепљује анегдотом, а не истраживањем.

У кадровској политици заговара људе чије су биографије и ставови познати двадесет година уназад. Упозорава да после победе у странку могу да уђу ласкавци и људи који желе функције за које нису стручни. Новим члановима би, по његовом предлогу, требало омогућити техничке послове, уз строжу проверу приступа руководству.

Област	Лучићев предлог	Образложење у интервјуу
Заштита новог руководства	Изградња сопствене службе и тражење поузданог спољног ослонца	Нови носиоци власти морају да буду заштићени од претњи и уцена
Заштита политичке организације	Укључивање искусних људи из државне безбедности	Спречавање инфилтрације и препознавање притисака
Сарадња после избора	„Аутентична десница“ и национални део студентског покрета	Заједнички утицај на правац будуће политике
Кадровска политика	Познате биографије, стручност и саветодавно тело	Спречавање напредовања опортуниста и нестручних људи
Дијаспора	Повезивање утицајних и способних Срба у свету	Јачање међународног утицаја и приступа информацијама
Имовина функционера	Хитна провера стицања имовине и мере против бекства	Очување могућности за утврђивање одговорности

Дијаспора: „Триста паметних и утицајних Срба“

Позивајући се на мисао коју приписује оцу Агатону из Хиландара, Лучић каже да Србију неће спасити политичке странке, већ „триста паметних и утицајних Срба“. Сматра да такви људи већ постоје у дијаспори, на важним положајима у различитим државама, али да их Србија није повезала. Управо у томе види посао који је домаћа служба могла да обави, уместо да се бави заштитом владајућег система.

На крају интервјуа поново истиче значај људи који имају приступ утицајним круговима. По њему, чак и човек без високе функције може да пренесе важну информацију и помогне да се интереси Србије боље разумеју.

Наводи о страним службама и политичарима

Лучић тврди да западне службе често подржавају обе супротстављене стране, да би у пресудном тренутку одредиле победника. Тај модел назива контролом „тезе и антитезе“ и примењује га и на историјске сукобе и на савремену политичку сцену.

Вучића описује као политичара кога су довеле британске структуре, који је потом повезан са француском службом, а сада, по његовој тврдњи, делује под контролом немачког БНД-а. Сматра да му је одлазак са власти наложен, али да покушава да га одложи.

Агентурне везе или деловање у корист страних интереса приписује и Ивици Дачићу, Борку Стефановићу, Драгану Ђиласу, Ненаду Чанку, Ани Брнабић и Динку Грухоњићу. За Брнабић каже да ју је довео Тони Блер. Чанку приписује ранију сарадњу са савезном службом, уз новчану накнаду, а каснију политику тумачи као деловање у корист Немачке. Мирослава Алексића описује као политичара недовољне снаге и тврди да је продужена рука немачких интереса.

Војводина и тврдња о „операцији Хабзбург“

Лучић сматра да је Војводина изложена дугорочним настојањима да се одвоји од Србије. Износи сценарио у ком би грађанима било понуђено посебно приступање Европској унији, уз обећања великих пензија и плата, а да би након изјашњавања таква обећања била напуштена.

Тврди и да би уследило потискивање Срба са важних положаја. Као наводне показатеље раздвајања помиње организацију здравственог система у покрајини, ограничења са којима се, према његовим речима, суочавала Даница Грујичић и припрему посебног телефонског позивног броја. У интервјуу није приложио доказе за те тврдње.

Каже да је о томе писао у књизи „Владари из сенке“, објављеној 1994. године, у делу који назива „операција Хабзбург“. Повезује тај сценарио и са својом тврдњом да су после 5. октобра западне службе преко стипендија усмеравале младе избеглице из Хрватске ка будућим политичким улогама.

Косово и Метохија, војска и безбедност југа Србије

Говорећи о Косову и Метохији, саставном делу Србије под окупацијом албанских сепаратистичких структура, Лучић посебно разматра утицај НАТО-а и сукоб интереса западних сила. Саговорници помињу немачки утицај на Аљбина Куртија и англосаксонске везе Хашима Тачија као своје тумачење политичких односа.

Лучић тврди да су домаћи војни врх и генерал Милан Мојсиловић под утицајем НАТО-а, док истовремено НАТО обучава албанске формације. У томе види опасност по способност Србије да се одбрани. Његова прогноза могућег продора према Нишу и отпора ветерана представља хипотетички сценарио, а не информацију о најављеном нападу.

Противи се разоружавању грађана, нарочито на југу Србије, које повезује са угрожавањем њихове безбедности. Залаже се за раније увођење војног рока и доследнију политику набавке наоружања.

Сматра да куповина система од више различитих произвођача отежава снабдевање муницијом и резервним деловима. Критикује употребу више калибара и оријентацију ка НАТО стандардима, а домаће „Заставине“ пушке оцењује веома високо. То су његове војно-политичке и техничке процене.

Одузето оружје и позив на тужбе

На почетку разговора Лучић говори о претњама због којих су се, према његовом исказу, двојица младих људи склонила у иностранство. Наводи и да су му одузети пиштољи које је, каже, деценијама поседовао са дозволом и без инцидената.

Тврди да је оружје донео у полицијску станицу на Звездари, верујући да је реч о продужењу дозволе, али да дозвола потом није продужена. Грађане са сличним искуством позива да подносе тужбе против одговорних руководилаца полицијских станица.

Износи и оптужбу да се одузето оружје продаје у иностранству, помињући Охајо, као и бројеве од 50.000 пиштоља и 20.000 пушака. Посао повезује са оцем Небојше Стефановића и поставља питање ко га је наставио и где је порез од продаје. За те количине, продају и пореске наводе у интервјуу нису приложени докази; Лучић тражи да их испита тужилаштво.

Страх од насиља после избора и улога полиције

Лучић упозорава на могућност да се политичка криза претвори у насиље. Као примере наводи своје тумачење догађаја у Кијеву и Сарајеву, уз тврдњу да су снајперисти коришћени да пуцају на супротстављене стране и изазову шири сукоб. У разговору није изложио доказе за идентитете и улоге које помиње.

На питање шта очекује после избора одговара да страхује од грађанског рата, додајући: „Дај Боже да не буде то.“ Тврди да Вучић неће добровољно препустити власт и да би наоружане присталице могле да изазову сукоб.

Улогу полиције види у спречавању напада на грађане. На питање да ли мафија може да води грађански рат одговара: „Мафија не може да води грађански рат, али може да га започне, после иде сам.“

Провера имовине, замрзавање средстава и спречавање бекства

Лучић заговара хитне мере после смене власти: затварање граница, хапшење напредњака који су стекли материјалну корист од уласка у странку и административно замрзавање имовине. Предлаже поређење података о страначкој припадности са имовинским евиденцијама, како би се проверило ко се и како обогатио.

Каже да подржава предлог који приписује саговорнику са „Хелмкаста“. Подржава и идеју Срђана Нога о пријављивању имовине при уласку у политику. У разговору се разматрају одузимање пасоша и рок за доказивање порекла богатства. Лучић упозорава да пасош сам по себи не спречава бекство и помиње могућност преласка преко Дунава и Дрине. Износи и предлог блокирања мостова према Републици Српској пре избора.

Критикује и људе који у политику улазе да би се обогатили, као и оне који траже функцију да би легализовали раније стечено богатство. Као илустрације износи анегдоте о наглом расту стандарда појединих политичких кругова после доласка на власт.

Институционална криза и слабљење опозиције

У завршном делу Златановић поставља питање о стању у ком су парламент, председничка функција и влада, према премисама изнетим у разговору, у различитим облицима прекида или ограниченог мандата. Пита да ли се тако ствара политичка криза и да ли се слабљење српских институција са Косова и Метохије преноси на целу Србију.

Лучић то тумачи као стратегију спроведену уз спољни утицај. Тврди да је Вучић уништио озбиљну опозицију и пореди некадашње странке са организацијама које данас сматра недовољно снажним.

Као препознатљиве политичке личности издваја Вучића, Дачића и Милоша Јовановића, док према осталима износи резерве. Страхује и да би, ако превагну структуре које сматра зависним од Немачке, будућа власт могла да прогања њега и Златановића под оптужбом за ширење мржње.

САД, Русија и Кина: прогноза новог односа снага

Лучић сматра да САД немају интерес да Русија буде потпуно поражена, јер би тада остале саме пред растућом снагом Кине. Из тог угла тумачи и Трампову политику: Русија је, по њему, потребна Америци као противтежа Пекингу.

Предвиђа сценарио у ком би Европа и Русија биле увучене у исцрпљујући сукоб, а САД се касније укључиле и покушале да изађу као победник. Сматра да би за свет било боље да се Америка, Русија и Кина договоре, док Европу описује као све слабијег и зависнијег актера.

Кину назива „новом Америком“. Истиче њену индустријску и технолошку снагу, развој железнице и способност да интересе остварује договором и новцем. Америчку деиндустријализацију повезује са пресељењем производње у Кину и профитом власника капитала.

За САД прогнозира раст социјалних тензија и могућност унутрашњих оружаних сукоба, поредећи стање са Југославијом пред њено разбијање. Сматра да је Америка све мање привлачна за живот обичних људи и да се део стручњака окреће Кини.

Српске односе са Кином, Немачком и САД критикује као односе у којима партнери добијају материјалне користи, док Србија не добија поуздану заштиту. Руски однос према Вучићу објашњава тиме што Москва, по његовој оцени, нема довољно поузданог и снажног алтернативног саговорника.

Истовремено Вучића оптужује за издају и за продају оружја и муниције који завршавају у рату против Русије. У овом интервјуу није приложио документацију о конкретним испорукама.

Актер или простор	Лучићева процена	Шта из ње закључује за Србију
САД	Потребна им је Русија као противтежа Кини; могућа промена приоритета под Трампом	Треба пратити стварне интересе и тражити простор за српске аргументе
Русија	Кључна војна сила и могући ослонац за заштиту будућег руководства	Потребни су озбиљни и поуздани политички саговорници
Кина	Растући индустријски и технолошки центар	Сарадња мора да се процењује према користи за Србију
Немачка	Снажан утицај преко БНД-а и опасност од сукоба са Русијом	Опозиција мора да препозна и спречи спољне притиске
Француска и Британија	Унутрашње кризе, проблеми образовања и друштвене поделе	Европски поредак не треба сматрати трајно стабилним
Република Српска	Могућност већег простора за Додика преко међународних контаката	Дијаспора и објашњавање српских интереса могу да имају важну улогу

Немачка, Француска и могући рат са Русијом

Лучић сматра да Немачкој прети увлачење у рат против Русије. Прогнозира да би Русија одговорила ракетним ударима по војним циљевима и да јој за такав одговор не би нужно било потребно нуклеарно оружје. Помиње „орешник“ и друге ракетне системе.

Према Фридриху Мерцу износи изузетно оштру критику и подржава долазак АфД-а, чије представнике описује као противнике рата. Критикује и настојања да се та странка забрани. Проценат подршке који наводи у разговору није поткрепљен конкретном анкетом.

Износи и своје тумачење словенског порекла дела становништва источне Немачке, повезујући га са односом према Русији. Позитивно говори о појединим аспектима живота у Источној Немачкој и њеној обавештајној служби.

За Француску сматра да би долазак Марин ле Пен могао да донесе повратак деголистичкој политици и Европи као савезу народа. Њене оштрије ставове према Русији тумачи као могућу тактику, док Ђорђу Мелони наводи као пример политичара који је после доласка на власт променио ранију реторику.

Оцењује да немири у Француској и Британији могу да ограниче њихову способност за спољни рат. Износи и непоткрепљен сценарио напада на Гибралтар и затварања поморских праваца, чиме би, по њему, било отежано америчко снабдевање Европе. То су прогнозе госта, а не утврђени војни планови.

Образовање, британски утицај и Индија

Лучић повезује слабљење образовања са интересом политичких центара да имају грађане којима је лакше управљати. Сматра да у Србији технички и медицински факултети још одржавају ниво, док је критичан према делу друштвених факултета.

На Факултету политичких наука помиње амерички усмерен програм или одељење, за које тврди да обликује студенте против српских националних интереса. Златановић му је супротставио пример национално опредељених студената и нагласио да гостово искуство не описује нужно већину. Лучић прихвата да национално језгро постоји, али остаје при критици програма и утицаја које сматра страним. Говори и о српском инату као отпору наметању ставова.

Индијске стручњаке, нарочито у информационим технологијама, описује као способне и добро повезане широм света. Тврди да британска служба користи те мреже за приступ знању и информацијама. Износи пример стручњака који се враћају на матичне факултете и преносе нова сазнања, а истиче и међусобну повезаност индијске и пакистанске дијаспоре.

Британску кризу објашњава превагом финансијских центара над интересима грађана и предвиђа могуће распадање државе, уз помињање Шкотске и Ирске. Сматра да би одлазак европских стручњака у САД одговарао Трампу.

Историјско памћење: Недић, Јасеновац, Тито и Дража

Лучић је изложио афирмативно виђење Милана Недића, наглашавајући прихват избеглица и деце. Тврди да је Недић спречио још тежу поделу Србије и противи се његовом означавању као квислинга. То је гостово тумачење; историјски контекст подразумева да је Недићева влада деловала под немачком окупацијом и сарађивала са окупатором.

Титу и Анти Павелићу приписује британске агентурне везе, а Титу и појединим сарадницима масонске везе. Дражу Михаиловића описује као човека који је одржавао контакте са савезницима и спасавао америчке пилоте, али кога су Британци, по његовој оцени, напустили. У емисији није документовао агентурне и масонске тврдње.

Снажно подржава Лордана Зафрановића и његов филм о усташким злочинима. Сматра да дело треба гледати независно од политичког тренутка приказивања и да би школе требало да организују посете. Златановић је раздвојио подршку филму од питања његове употребе у изборној кампањи.

Лучић оцењује да су злочини над Србима, нарочито над децом у НДХ, недовољно заступљени у уџбеницима. Помиње број од 700.000 жртава Јасеновца. Износи и тврдње о Рузвелтовим и Стаљиновим ставовима према послератној одмазди, користећи их за своју поруку о дугорочним последицама ратова. Критичан је према западним судовима и одбацује њихово вредновање српских ратних актера.

Тврдње о пореклу елита и глобалним заверама

Део разговора Лучић посвећује пореклу политичких и интелектуалних елита. Савремене поделе повезује са кадровима после Првог и Другог светског рата, потомцима партизанских структура и школовањем на западним универзитетима. Наводи да је национално опредељеним породицама у социјализму био ограничен приступ државној служби и сматра да се последице такве кадровске политике и данас осећају. Износи и став којима политичку лојалност тумачи породичним, етничким или верским пореклом.

Говорећи о светским односима, приписује јеврејским верским и финансијским круговима, нарочито покрету Хабад, контролу западних држава, банкарства и ратова. Разликује групе које назива Сефардима, Хазарима и Хананцима, а миграције објашњава такозваним „Калергијевим планом“. Износи и тврдње о намерном смањењу светског становништва, нестанку Србије и међусобном уништавању Словена.

Јовица Станишић и промена америчких интереса

Лучић одбацује поједностављено тумачење да је сваки контакт руководиоца домаће службе са ЦИА доказ рада против Србије. Станишићеве контакте са Американцима објашњава као део службеног посла и односа који су, према његовој оцени, у одређеном периоду били повољнији за Југославију.

Као примере тадашњег приближавања помиње извоз „југа“, разговоре о авионима „галеб“ и пиштољима ЦЗ. Сматра да је Станишић страним представницима објашњавао историјски контекст односа на Балкану.

Његова порука је да држава мора да разговара са страном службом када постоји подударност интереса, али да рачуна и на могућност наглог заокрета партнера. Златановић је указао да Трампов долазак није довео до Станишићевог ослобађања, чиме је отворио питање граница таквог очекивања.

Република Српска, Додик и контакти у Вашингтону

У завршници је отворено питање положаја Милорада Додика и Републике Српске. Лучић сматра да српски контакти у близини америчке администрације могу да допринесу повољнијем разумевању Додикове политике.

То повезује са интересима САД и Израела према Ирану. Тврди да је иранска служба снажно присутна у Босни и Херцеговини и да Додик, као њен противник, може да буде представљен као партнер америчким и израелским круговима. У емисији није приложио доказе о конкретним обавештајним мрежама или преговорима.

Сличну логику примењује на Косово и Метохију, српску покрајину под окупацијом сепаратистичких структура: сматра да заштита хришћана, старих српских манастира и културног наслеђа може да буде аргумент који би Трампова администрација разумела. Тврдњу да су такве поруке већ пренете Трампу износи позивајући се на сопствене контакте, без документације у разговору.

Завршна порука: изборна победа мора да има кадровску и безбедносну основу

Лучићев закључак је да Србији нису довољни нови људи на старим функцијама. За стварну промену, по његовом мишљењу, потребни су политички тим са познатим биографијама, контраобавештајна заштита, повезивање дијаспоре и способност да се препознају интереси великих сила.

Зато позива на подршку „Аутентичној десници“, уз могућу сарадњу са национално опредељеним студентима. Истовремено упозорава на опасност од насиља и захтева брзу проверу богатства стеченог уз власт.

На крају је препоручио свој канал „Дејан Лучић Ексклузивно“, на ком, како каже, објављује краће разговоре и инсерте. Цео интервју, са питањима и полемиком Дејана Петра Златановића, објављује продукција Србин.инфо и Центар.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић