Недавно сам погледала документарни филм „Како се постајало члан УДБЕ – шпијунска организација Југославије“ (https://www.youtube.com/watch?v=obGwj6B4Ijs), који ме је поново вратио на питање без којег је, по мом мишљењу, немогуће разумети данашњу политичку сцену Србије: ко је деценијама бирао људе којима је било дозвољено да постану политичка, државна и друштвена елита?
Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије
Југословенски систем државне безбедности није био само апарат за откривање шпијуна и заштиту државе. Био је један од главних инструмената заштите идеолошког поретка. Због тога су за службу били важни идеолошка поузданост, оданост комунистичком систему и југословенској идеји, али и породична и политичка биографија кандидата.
То је суштински важно за разумевање онога што се касније догодило Србији.
Систем није само прогањао политичке противнике. Он је стварао сопствену елиту.
У институције су увођени кадрови који су прошли политичку и безбедносну селекцију, док су они код којих је препознавана снажна самостална национална оријентација били третирани као неприхватљиви. Тако је током деценија настајао слој политичких, безбедносних, дипломатских, академских и медијских кадрова чији положај није зависио само од способности него и од прихватања идеолошких граница система.
Посебан парадокс био је у томе што су и Срби могли бити употребљени за спровођење политике која је била супротна српским националним интересима. Национално порекло није значило и националну политику. Напротив, управо су кадрови српског порекла понекад били најкориснији за легитимисање одлука које би, да су долазиле искључиво од представника других народа или република, изазивале много већи отпор у Србији.
А када би неко од тих кадрова престао да буде употребљив, показао самосталност или почео да доводи у питање задате оквире, исти механизам који га је подигао могао је да га уклони.
То је један од најважнијих образаца негативне селекције: систем не награђује нужно најспособнијег, већ најуправљивијег. А управљивост траје само док постоји послушност.
Зашто архиви нису споредно питање
Због тога питање отварања досијеа и архива југословенских служби безбедности није историографска радозналост.
То је питање садашњости.
Без потпуног увида у механизме рада служби, сарадничке мреже, кадровску политику и њихове везе са политиком, медијима, привредом и академским структурама, немогуће је до краја реконструисати начин на који су поједине мреже моћи преживеле распад Југославије и промену политичког система.
У Србији никада није спроведена свеобухватна лустрација која би прекинула тај континуитет.
Зато би потпуно отварање доступне архивске грађе било важно не ради освете, већ ради одговора на много важније питање: колико је данашња Србија заиста раскинула са механизмима политичке контроле створеним после 1945. године?
Моја теза је да тај раскид никада није спроведен.
Промењене су државе. Промењене су заставе. Промењене су идеологије. Уместо комунизма дошли су вишестраначје, европске интеграције и тржишна економија.
Али механизам негативне селекције преживео је трансформацију.
Контролисана опозиција као део система
То нас доводи до деведесетих година.
Увођење вишестраначја није само по себи значило и демонтажу старог система. Напротив, део кадровских, безбедносних и интересних структура преживео је политичку транзицију и прилагодио се новим условима.
Управо зато историју српске опозиције деведесетих треба поново критички анализирати, укључујући односе њених водећих личности са структурама бивше државне безбедности.
Посебно је занимљив случај Војислава Шешеља. У објављеној документацији која се приписује сарајевској СДБ он се наводи као сарадник под псеудонимом „Магистар“. Шешељ је те тврдње категорички негирао, док су други аутори тврдили да документација потврђује сарадњу. Зато тај случај заслужује озбиљно архивско истраживање, а не политичко препуцавање.
Али за нашу анализу важније је нешто друго.
Деведесетих година национална идеја у Србији у великој мери је била представљана кроз личности, реторику и политичке представе које су је често сводиле на карикатуру: на галаму, претње, историјски фолклор, екстремну реторику и политички спектакл.
Последице су биле катастрофалне.
Уместо озбиљног концепта српских државних и националних интереса добили смо његову медијску карикатуру.
И ту долазимо до једног од најуспешнијих механизама политичке манипулације:
лажни патриотизам може бити најефикаснији инструмент уништења аутентичне патриотске идеје.
Ако желите да уништите једну идеју, не морате увек да је забраните.
Понекад је много ефикасније да јој доделите најгласније, најкомпромитованије и најнеозбиљније представнике.
После тога више не морате да нападате идеју. Довољно је показати њене наводне представнике.
„Службени патриотизам“ као технологија контроле
Тај механизам није нестао.
Данас у Србији постоји читав слој онога што бих назвала службеним патриотизмом.
То су политичари, аналитичари, интелектуалци, медијске личности и професионални „национални радници“ који су спремни да сатима говоре о патриотизму, историји, Русији, Западу, традиционалним вредностима, геополитици и националном идентитету, али постоји граница коју готово никада не прелазе.
Не доводе у питање центар политичке моћи.
Могу да нападну опозицију. Могу да нападну невладине организације, Брисел, Вашингтон, Загреб, Сарајево или Приштину. Могу да прогласе критичаре власти издајницима.
Али када треба поставити питање одговорности саме власти за политику према Косову и Метохији, за прихваћене споразуме и уступке, за слабљење српских институција, за положај Срба на Косову и Метохији, за економску зависност или за друге потезе који задиру у државне и националне интересе — њихова критика постаје неупоредиво тиша или потпуно нестаје.
То није независна национална интелигенција.
То је функционални део система.
Њена улога није да контролише власт са становишта националног интереса, већ да власт заштити од националне критике.
И зато су управо аутентични критичари најопаснији.
Њих није довољно игнорисати. Њих треба дискредитовати, прогласити екстремистима, маргиналцима, страним агентима, личним непријатељима или политички небитним људима.
Механизам се променио, али је принцип препознатљив: систем одређује ко сме да представља националну идеју.
Произведени сукоб као начин управљања
„Службени патриоти“ зато се савршено уклапају у модел сукобљеног друштва.
На једној страни имамо системски либерални пол који Србији објашњава да је сваки национални став ретроградан, опасан или препрека „европеизацији“.
На другој страни имамо системски патриотски пол који грађанима објашњава да власт брани Србију од свих непријатеља, чак и онда када сама власт спроводи политику која заслужује озбиљно преиспитивање са становишта државних интереса.
Они се међусобно хране.
Једнима су потребни „екстремни националисти“ како би доказали неопходност либералног политичког туторства.
Другима су потребни „аутошовинисти“ како би сваку критику власти представили као напад на Србију.
А између њих постепено нестаје простор за оно што је Србији најпотребније: суверену, рационалну, демократску и бескомпромисну националну политику која не служи ни власти ни страним центрима моћи.
Зато данашња политичка пустош није случајност.
Она је резултат дугог процеса селекције.
Од идеолошког кадрирања после 1945, преко безбедносних структура социјалистичке Југославије, контролисаних политичких трансформација деведесетих, транзиционе елите после 2000, па све до данашњег система власти, системске опозиције и системског патриотизма, понавља се исто суштинско питање:
ко има право да буде политичка алтернатива?
Ако систем унапред одређује границе дозвољене власти, дозвољене опозиције и дозвољеног патриотизма, онда избори могу променити распоред снага, али не могу променити систем.
Зато Србији није довољна смена режима.
Неопходна је демонтажа механизма који већ генерацијама производи подобне елите, контролисану опозицију, контролисани патриотизам и друштво сталних унутрашњих конфликата.
Тек тада избори могу поново постати оно што би требало да буду — избор између различитих политика, а не избор између различитих производа истог система.
